Нови EES систем на граници, приче о вишесатним чекањима, радови око Солуна, температуре мора, цене у ресторанима и први утисци туриста – све су то теме о којима се последњих недеља говори.

Зато доносимо реалну репортажу са пута, од граничног прелаза до првог уласка у море.

Овог лета главна тема међу туристима је нови EES систем уласка у Европску унију. Скеновање пасоша, узимање отисака прстију и фотографисање путника унели су одређену дозу неизвесности међу оне који крећу на одмор. Питање које се најчешће поставља јесте: колико ће се чекати?

На нашем примеру одговор је – не много. Путовали смо аутомобилом и комплетна процедура за наше возило трајала је мање од два минута. Скеновање пасоша, отисци прстију, фотографисање и наставак пута. Наравно, повремено се ствара краће задржавање када у аутомобилу има више путника, старијих особа или мале деце којима је потребно мало више времена за процедуру, али у просеку све функционише прилично брзо и ефикасно.

Међутим, другачија слика дочекала нас је неколико стотина метара даље. Ред аутобуса деловао је бесконачно. Избројали смо више од тридесет туристичких аутобуса који су чекали свој ред за улазак. Разговарали смо са путницима и сазнали да су поједини већ тада чекали више од четири сата.

И управо ту се види највећи изазов новог система. Док аутомобили пролазе релативно брзо, обрада десетина путника у једном аутобусу значајно успорава проток саобраћаја. Због тога су грчке власти већ најавиле могућност привременог прилагођавања или суспендовања појединих процедура у тренуцима када се стварају превелике гужве, како би се избегao потпуни колапс на прелазима током најоптерећенијих дана сезоне.

Али оно што смо видели неколико сати касније показује да постоји нешто јаче од сваке границе и сваког чекања.

Током поподнева срели смо на плажи неколико српских туриста. Кроз разговор смо схватили да су управо они били међу путницима из аутобуса које смо ујутру снимили у километарској колони.

Питали смо их како су поднели четири сата чекања.

Насмејали су се.

„Искрено? Све је прошло оног тренутка када смо ушли у море.“

И ту се прича о граници завршава.

Солунска заобилазница – радови трају, нервоза не

Још једна тема која је годинама неизоставна на путу ка Халкидикију јесте чувена заобилазница око Солуна. Радови на пројекту који многи и даље зову „Flyover“ још нису завршени и механизација је и даље присутна на појединим деоницама.

Ипак, за разлику од бројних катастрофичних прогноза које се могу прочитати по друштвеним мрежама, на нашем путовању није било никаквих озбиљнијих проблема. Саобраћај је текао изненађујуће добро, без значајних застоја и без губљења времена.

Практично, од границе до Халкидикија стигли смо много брже него што смо очекивали.

А онда – море

И коначно.

После пасоша, отисака прстију, аутобуса, радова, километара аутопута и свих оних ситних перипетија које свако летовање носи са собом, стигли смо у смештај.

Брзо распакивање. Кључ на сто. Папуче на ноге. Правaц плажа.

И онда – шок. Али овај пут позитиван.

Море је сада, почетком јуна вероватно најтоплије које смо икада затекли на Халкидикију у ово време. Људи који годинама долазе у ово доба године знају да вода почетком јуна уме да буде освежавајућа, понекад чак и хладна.

Ове године није тако.

Последња недеља маја донела је неуобичајено високе температуре које су врло брзо загрејале плиће делове мора. Резултат је вода која више подсећа на средину јуна него на сам почетак сезоне.

Први улазак у море трајао је много дуже него што смо планирали. И нико није журио да изађе.

Цене: мали хладан туш после топлог мора

Наравно, ниједна репортажа из Грчке не би била потпуна без традиционалне теме – цена.

И ове године утисак је сличан као претходних сезона. Није дошло до драматичних поскупљења, али готово све кошта мало више него прошле године.

Ево неколико примера које смо забележили:

Кафа: 3,5 евра

Пиво: између 4,5 и 5 евра

Сокови: 4 евра

Трешње: 7,5 евра

Ћирос: 5 евра

Грчка салата: између 9 и 10 евра

На први поглед, ништа спектакуларно. Али када се сетимо да смо прошле године на истом месту исту кафу плаћали 2,5 евра, разлика се ипак примећује.

С друге стране, будимо реални – поскупљења нису грчки специјалитет. Цене расту свуда. Од Београда до Берлина, од Солуна до Париза. Туристи то примећују, угоститељи правдају раст трошкова, а живот иде даље.

После неколико дана човек се навикне. Или барем покуша.

Зашто се увек враћамо?

Можда је право питање зашто упркос свему и даље сваке године крећемо истим путем.

Зашто трпимо границе, колоне, радове и све скупље рачуне?

Одговор је једноставан.

Зато што негде између мириса мора, хлада борова и првог погледа на тиркизну пучину схватите да су сва нервирања са пута остала стотинама километара иза вас.

Зато што вас у таверни дочекају осмехом као старог пријатеља. Зато што су вечери топле, море мирно, а дани довољно спори да коначно заборавите на сат.

И зато што је парадајз у Грчкој и даље као лубеница, а лубеница као кућа, како је то Шурда примећивао седамдесетих година прошлог века.

На крају, можда ћемо следеће године опет гунђати због EES система. Можда ћемо поново коментарисати како је кафа поскупела још један евро. Анализираћемо гужве на граници и радове око Солуна.

Али када дође јун, када се спакују кофери и када се на хоризонту појави прво плаветнило Егејског мора, већина нас ће поново кренути истим путем.

Јер колико год да се свет мења, једна ствар остаје иста:

Србин тешко може без Грчке. А посебно без својих десет дана на Халкидикију. И када коначно уђе у море, све остало постаје неважно.

Извор: Kulturizam.com