Све је, наиме, почело када је група хобиста, љубитеља железнице из Јапана, дошла пре двадесетак година у Железнички Музеј у Београду, заинтересована за “Шарганску осмицу”, изјавио је за интернет новине "Кућа добрих вести" тадашњи директор Музеја и један од учесника у реализацији великог и значајног пројекта обнове те пружне трасе, архитекта Момчило Сотировић.
"Они су читали о "Шарганској осмици", веома су се заинтересовали и желели су да је обиђу, јер су мислили да су пруга и воз у функцији", почео је причу Сотировић, сада у пензији.
Он је предочио да је након тога Железнички музеј, чији је он тада био директор, контактирао ЖТП у којем је један од руководилаца баш био Мокрогорац. Тако се кренуло у акцију уз уложене велике напоре Месне заједнице Мокра гора, места познатог по добрим и поштеним људима, као и Железничког музеја у Београду, ЖТП-а и ЦИП-а, подсећа Сотировић.
Удружиле су се снаге добрих људи што је и довело до тога, подсећају староседеоци тога краја, да се заиста и оствари пророчанство чувеног Креманског пророка Митра Тарабића да ће пруга - “гвоздени пут” и воз - “огњена кола”, како их је у својој визији називао, поново профункционисати, али не ради превоза путника због њиховог посла, већ ради одмора и уживања.
Тарабић из села Кремна је, наиме, још пре читавих век ипо, говорио свом куму Захарији Захарићу: "Знаш, куме, кроз планину ће проћи гвоздени пут са гвозденим, огњеним колима, која ће увек сама застајати на месту... Онда ће гвозденог пута нестати и проћи ће подоста година па ће се људи опет сетити гвозденога пута, те ће испотекаре обновити овај пут. Само њим до Вишеграда неће путовати путници ради потребе и посла, већ људи од забаве сербез одморишта и уживанције".
То се управо данас дешава, на опште задовољство, јер је поново у функцији пруга у облику броја осам (одакле и сам назив Шарганска осмица). То је јединствено архитектонско решење за савладавање великог успона (планине Шарган) на малој раздаљини, којим је Мокра Гора спојена са Вишеградом – тачније бањом у Вишеграду, што би могло да има огроман туристички потенцијал, сматра Сотировић.
Грађевинско чудо
“Шарганска осмица” спада у ремек дела међу пругама уског колосека у свету, а још од почетка њене изградње 1916. године, до данас, готово век касније, често је и дуго изучавани пример грађевинских чуда. Чувена “осмица” (укинута 1974. године, а обновљена 2003.) је део пруге узаног, једног колосека између Ужица и Вишеграда, односно, између Мокре Горе и Кремана, који је изграђен захваљујући великом труду и знању тадашњих инжењера. Они су, наиме, својим техничким решењима омогућили да се савлада успон од око 300 метара надморске висине брда Шарган, идући преко брда у завијеним круговима, правећи фигуру броја осам. У свету јединственом осмицом, сплетом тунела и мостова, вешто је савладана поменута висинска разлика (са највећим успоном од 18 промила), између станица Шарган Витаси и Мокра Гора.
https://www.dobrevesti.rs/%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC/item/32-%D1%98%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BA%D0%BB%D0%B8-%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BE%D1%81%D0%BC%D0%B8%D1%86%D0%B5#sigProGalleriab30cd34615
Парњача се пругом уског колосека, која је некада повезивала Београд са Сарајевом, пробијала пола века кроз стеновите теснаце и високе усеке између Шаргана и Мокре Горе, трасом дугом 13,5 километара, тако да је путнику било готово немогуће да одгонетне којим је правцем прошао воз и куда тек треба да прође.
"Нигде нема такве зоре као изнад Мокре горе", натпис је са основне школе у Мокрој гори, који сада весело "певуши" и воз "Ћира" док се поново креће "Шарганском осмицом", поносно показујући одушевљеним путницима предивне мокрогорске пределе на тој траси.
Да би, међутим, све било како данас изгледа, и поново омогућило популарном “Ћири” да превози путнике, што му је било ускраћено пре тачно 38 година, када су укидане нерентабилне пруге, а многе жене због прекида рада тог воза повезале црне мараме као да жале за чланом породице, требало је много тога урадити, јер се стартовало од "нуле"
"У самој акцији обнове те пружне трасе, међу првима ангажовала се Месна заједница Мокре горе, организовано је рашчишћавање терена, уклањане су стене и дрвеће, крчио се пут за “Ћиру””, сећа се Сотировић, додајући да је цела акција трајала око осам, девет година.
"Месна заједница Мокра гора, ЖТП и ЦИП дали су се у велики посао обнове "Шарганске осмице", требало је вратити живот старој прузи, јер није било ничега, ни шина, ни пута који је изгледао као чобанска стаза, онако затрпан стенама, под коровом и с израслим дебелим боровима", подсећа се он. Сотировић каже како су отвори тунела негде били затрпани, а из њих излетали слепи мишеви, као у неком хорор филму.
"Био је остао само метални мост на коме су се налазила два-три дрвена прага, који је данас сачуван, пескиран и обновљен”, рекао је Сотировић, наводећи да је један од највећих тунела – тунел Краља Александра био затрпан, а да је сада очишћен и стављен у функцију, као и многи други. "Станица Шарган-Витаси била је до темеља порушена, док су друге станице делимично постојале", сећа се бивши директор Железничког музеја.
"Порушене у Другом светском рату, те станице су обновљене после рата, али архитектура није одговарала оригиналној. Станице су, наиме, добиле лукове у Моравском стилу приликом тог реновирања, тако да су, као и други објекти, морале да буду враћене у оригинално стање”, подсећа Сотировић. Он је предочио да су морали да буду израђени и многи пратећи објекти, као што су ложионице и остали, да би пруга функционисала по пропису.
"Раније су пратећи објекти били у Ужицу, сада су у Мокрој гори, тако да тај део пруге сада може самостално да функционише и све је у оригиналном стилу, колико је то било могуће реализовати”, испричао је за „Кућу добрих вести“ Сотировић.
Он је навео и да су оспособљене парне локомотиве, да су реконструисани и довежени вагони, као и остала возна средства, саобраћајнице доведене у возно стање, а железнички кадар дошколован за парну и дизел вучу. Дошколовани су и остали саобраћајни службеници (касирке, кондуктери, чувари пруге…).
Сотировић је нагласио и да је пруга опремљена савременом сигнализацијом, као и сигнализацијом из периода прве изградње пруге, која је, такође, у функцији.
"Док смо обављали реконструкцију, многи туристи и хобисти из земље и иностранства су нам долазили, требало их је негде сместити, али то смо на срећу успешно решавали у ходу, на опште задовољство", присетио се некадашњи директор Железничког музеја.
Евоцирајући сећања на пуно лепих дружења, уз логорску ватру и чорбаст пасуљ, са људима из Месне заједнице Мокра Гора, ЖТП-а, ЦИП-а и секција за одржавање пруга из Ужица и многих других градова Србије, Сотировић прича да је атмосфери доприносио и чувени локални песник Михаило Ћуповић – Ћупо, текстописац популарне композиције "Златиборе питај Тару", која се често могла чути током обављања радова.
Он се присетио и догодовштине када се једне вечери, док је превозио песника до његове куће, баш мимоишао са мечком побеглом из шуме која се упутила према Босни у потрази, како се претпостављало, за мужјаком. Многи мештани су бежали са пута, док је он мирно возио кола.
Извор: Кућа добрих вести