Аутори изложбе су Весна Недељковић Ангеловска, музејска саветница и Феђа Киселички, музејски фотограф Музеја града Новог Сада.

Породична газдинства на обрадивом земљишту, удаљена од насеља, позната под именом салаши, још увек могу да се нађу у плодној равници Војводине. Пољопривредна производња од које су људи на салашима живели била је у тесној вези са њиховим местом становања. То значи да су се куће, заједно са свим економским објектима, налазиле на самом имању, а имање се састојало од обрадивог земљишта, воћњака и ливада. Поред повезаности становања и привређивања, важна карактеристика салаша била је њихова изолованост, односно њихова физичка удаљеност од насеља – села и градова.

Реч салаш данас означава породично газдинство у одумирању али у исто време је оквир за идеализовану слику коју негују, како салашари уз помоћ личног, селективног сећања, тако и људи у урбаним срединама, вођени сопственом сентименталношћу, клишеима, утицајем маркетинга или жељом за напуштањем града због економских и еколошких проблема који се у њему данас генеришу. Јаз између идеализованог значења појма салаш и стварног стања салаша данас је широк и они заправо чине две крајности. Код првог значења, то је потреба људи да верују у сан (лични или маркетиншки), а код другог значења то је реалност у којој свет салаша нестаје и уступа место неком другом, новом свету... Јер, зидане пећи више нису топле, нема везом обрубљених белих „штрафтица“ на сталажама, нема топлих перина на креветима и поњава на подовима, нико неће доћи да се диви брижљивој и уредној домаћици, цветној леји поред куће, ни коњима враним.

Извор:Кућа добрих вести