Намерно пишем овако, у низовима. Да осетите како се догађаји слажу један за другим — као алке у ланцу — и на крају створе снажан, емотиван крешендо.

У центру приче: певач Сергеј Ћетковић. Једне ноћи, око два ујутру — можда недавно, можда раније, али пише „једне лијепе вечери“ — пролазио је Скадарлијом. На улици је срео поворку ромских свирача. Слика коју виђамо често. Улични музичари. Ништа ново, рекли бисте.

Али не.

Овај снимак говори много више од онога што се на први поглед види. Више од једне књиге, од једне психолошке сеансе, филма или серије. Враћа вас у прошлост. На неко ваше животно поглавље. Можда баш оно у ком сте дотакли дно — и некако се уздигли. На неко вече које вам је променило живот.

Видео траје минут-два. Aли је пун. Сергеј пева своју песму "Нису ми дали да те волим" заједно са фронтменом уличне поворке, и то готово вокално равноправно. На крају — у једном готово нестварном гесту — љуби му руку. Као покајник папи. Као поданик цару.

Снимак вришти емоцијом!

Много говори. Говори о потцењеној уметности која живи на улици. Говори о оскудици, али и о достојанству. О људскости која не зна за границе. О доброти која не тражи сцену. О скромности, снази и лепоти живота. О реткости да неко мали — види и цени оно што је велико. Али и обрнуто. А и да није ни битно ко је мали а ко велики. Ако има велико срце.

Можда не треба ни писати о чему све говори. Ваљда се види.

Кренем да читам коментаре испод видеа. Један од њих ми се учини као да сам га сама написала:

„Ово је за филм. Ово је оно о чему је Андрић говорио… са чим је Тома живео… ово су величине и вредности једног Човека! Не може се то учити. Када човек са велике сцене застaне и запева са онима који живе од уличне свирке — тада схватиш да величина није у слави, већ у људскости. Ово није наступ, већ лекција о љубави, поштовању и једнакости. Браво Сергеј, дотакао си ми срце…”

Делим видео с пријатељима. Неки су га већ видели. Неки тек сада. Развија се преписка.

Једна другарица пише: "Људи од крви и меса, органски, са душом…", а друга: "То није обичан Ром… то је неки талентован лик, али без среће у животу…"

Креће потрага. Стижу линкови. Јутјуб видеа. Момак је гостовао на Гранд телевизији, па на Хепију. Снимци стари десетак година. Име му је — Милан Балиновић.

Нисам знала за њега. А многи јесу.

Гуглам даље. Наилазим на вест из 2019. године . Наслов: „Дамир Хандановић одржао реч: угостио момка који свира на улицама Београда и уручио му обећани поклон.“ Поклон — акустична гитара. Хандановић, данас директор ЦЕБЕФ-а а тада члан жирија талент шоу програма „Пинкове звезде All talents“, уочио је Балиновића и одлучио да му помогне.

„Као што сам обећао, добио је акустичну гитару као мој лични допринос његовом усавршавању. Поносан сам што Србија има овако талентоване људе.” — рекао је тада.

И сада, да се вратимо са метафизике на земљу. Зашто сам овај видео погледала више од десет пута? Зашто о њему пишем?

Не знам да ли ће Милан Балиновић икада прочитати ове редове. Али ви, који читате, надам се да разумете шта желим да кажем.

У тој једној сцени сa београдске улице — видела сам све нас. Како се, у блату и тишини, ваљају наши таленти и знања. Како преживљавамо. Како чекамо. И онда, баш када помислимо да су ноћ и тишина вечни — појави се светлост. Ниоткуда. Или, можда, баш однекуда, с разлогом. Да нас подсети - да још има наде.

Видео је, у тренутку када пишем, погледало 166.000 људи.

Питам се — да ли га виде исто као и ја?

Извор: Кућа добрих вести