СУЗАНА РУДИЋ
Рођена је 16. 10. 1996. у Руми.
Мастер ликовни уметник – вајарство.
Живи у Земуну.
* Време орхидеја ( поезија, 2015.)
* Друга страна огледала ( поезија, 2019.)
* Анатомија речи ( поезија, 2021.)
У ПЕСМИ ЉУБАВ ПОБЕЂУЈЕ СМРТ
1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?
Моје име из презимена би вероватно асоцирало на земље Блиског истока, Ћидур Занасу. Мада, кад размислим пар људи ми је већ рекло да личим на њихове жене и њихова култура је интересантна.
2. О чему ти певаш, зашто и коме?
Пишем свету, али због своје душе да би се ослободила токсичне свакодневнице. Али ако узмемо да је поезија настала у тренутку свакодневнице, није све тако токсично. Пишем о времену у коме смо тренутно, младима који се боре да испливају на површину и чезну да покажу своју индивидуалност. Нама је потребна културна разноликост.
3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?
Прву песму сам написала још у трећем разреду основне школе предивним поводом, мами и баки за дан жена. Мајка је поређена у тој песми са љиљаном, а деда је био ментор и усмеравао ме на прави пут. Последњи пут сам написала песму почетком ове године после губитка некога кога сам много волела и из страха да ћу изгубити љубав неког кога волим. Реч је о мојој баки, која је нажалост напустила овоземаљски свет, и човеку кога волим Не тако лепим поводом, али у песми љубав ипак побеђује смрт.
4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?
Од камена кроз који сам прошла за ово мало времена кроз живот, креча којим сам покушала да прекријем или осликам бол много другачије. Kреча којим сам уносила ведрину кад је није било. Цемента којим сам лечила друге душе. И од песка којим сам покушала да избришем негативне ствари у времену а овековечим суштину и истину, духовност и лепоту.
5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?
Више волим да летим него да пливам. Та уметнича занесеност може а и не мора бити позитивна особина. Може помоћи током пливања у разним околностима, али исто тако знатно отежати. Мора се знати граница између могућности, да би се донео прави избор. Реалност је једна, и врло лако може прећи у сан и сан у реалности колико год да то делује мучно. Мада све што је лепо, има трновит пут. Стварамо само себе.
6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...
Просто не знам од кога да почнем да ли од Зинаидине поруке да се душа и љубав не мењају саме или од Даничиног стиха о заклетој и правој, можда помало наивној али искреној љубави кад каже "још тог тренутка душу сам ти дала". Не волим себе да поредим са старијим и искусним песницима који су ми узори. Ако бих бирала био би то стих из песме Срце од плавог сафира који звучи овако: "Рођена далеко од свемира у оку земље. Небески таласи су ме обликовали по својој вољи" у којима се огледа индивидуалност човека и инстинкт да је све по Божијој вољи и правди.
7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?
Завршила сам мастер студије вајарства. Вајарство као и поезија много је блиско души, оно што је у нама манифестује се на скулптуру коју стварамо. Предиван је осећај додирнути земљу и осетити се способним да створиш нешто што ће визуелно остати и трајати макар као фотографија. Вајарство је владање простором, којим примамљујете гледаоца да оно што је створено буде сагледано са свих страна и делује психотерапијски, ослобађа од стреса. За ово занимање сам се определила још у средњој школи. Мастер рад сам посветила жени данас, њеном идентитету и слободи. Преиспитивала сам улогу мајке која губи дете у сваком виду (побачај, учествовање у рату, емотивно одвајање) и лик савремене жене данас.
8. Је ли ово време читању противник?
Време јесте противник читању, јер се сувише брзо живи што може довести до отуђивања. Мада како смо генерације друштвених мрежа, блискост се одржава на тај начин, али не у истом квалитету. Време може бити савезник и противник човеку јер га увек има мало, а њему се не може побећи када су у питању животни догађаји.
9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...
Kада говоримо о крају, парчету земље и небу оно што ми прво пада на памет јесте место где сам рођена. То би свакако у Војводини био дивни Срем, Фрушка гора, а када сам ван Србије схватим колико заправо волим земљу у којој живим. У духовном смислу ови мотиви ме асоцирају на слободу, сигурност, веру и наду.
10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?
Брод ме асоцира на трагање у животу док не пронађемо сигурну луку и на снагу коју имам током разних олуја. Понекад се брод насуче али суштина је пратити светло светионика.
Белина – на откривање истине и слављење живота, јер се за неког ко се родио каже да је угледао светлост дана, али и на истину и чистину која је нађе пред праведнима и онима који су пропатили.
Сврж – на повезаност, али може бити и нешто што треба искоренити.
11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?
Сунце је увек присутно, само је питање на који се начин чита поезија.
12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?
Зависи у чему се ужива, а шта жртвује. Све је баланс и процена.
13. Три слова и три броја?
4,8, 11.
М, Б, Л
14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?
Догоди се, стоји дуго недовршена па ми отвори очи да сагледам грешке и затражи да пронађем у њој суштину да би била комплетна.
15. Питање за питаоца!
Мора ли песник да промени постељицу душе да би се уклопио у песништво данашњице?
Уклапање, укалупљивање и додворавање су смртни непријатељи поезији.
9 РЕЧИ
ЉУБАВ
СРЕЋА
НАИВНОСТ
ПРАВДА
ЕМОЦИЈЕ
ЉУДСКОСТ
ИСТИНА
ЛЕПОТА
ДОДИР
ДАН КАД СМО ЗАМРЗЕЛИ НАДУ
Јутрос је ормар добио крила,
направио још једну реску у неурону
и обојио косу у седе нијансе из којих протиче
водица путева оних који су отишли у
трагу дивљих ветрова.
Јутос сам схватила да рођаци мрзе наду,
ону наду што се кикоће када
пролази улицом и дели зрневље руменог јутра,
ону што исправља залелујале куће обележене
екс либрисом жуто зелене носталгије.
Ону Пипи Дугу чарапу што пегама мами осмех
и покушава да разломи решетке усне дупље
ону наду која их је родила и коју су родили
и од тад сам почела да учим немушти језик
мислећи да ће речи мање болети и
да ће разум прести кроз сунчеве зраке нова лица.
Јутрос се нада огласила кроз димне сигнале
из урушених душа да су јој клонули мишићи,
јутрос су је замрзели, не знајући да мрзе себе.
ПРЕД АЛЕРТ
Одакле да почнем, од бачених сребреника
или слепца што је кажњен да кроз прелудијум прогнаних води
до препорода или старице што сабра из
ружичњикака своје сузе и своје проклетство,
као Ева дарова Адаму јабучицу
И кроз моје стопе пусти свој корен, допусти да оболим и прогледам
Од оних зидова из којих тече млеко несуђених мајки и крунисаних краљица.
***
Kако да почнем, а да не потонем?
Kако да опростим први поглед и први целив
што се преточи у испразност?
И голорука растргнем трновит венац?
Kако да опростим у браду дат завет?
Да Бог и песник деле исто глето од ког страдају
А гроб Богу беше човек, човеку песме
Пет до дванаест отићи ћу из проклетих авлија,
поћи путем везаним за пупак, натраг у Синајске горе.
Најболнији одлазе у смирај, путем светионика душе,
просипају се у звуку клепала, најављују пресвлачење
мисли у тесној кожи и остављају резбарије на грудима.
Хтео би потрчати, страх те да се проспеш и залијеш копно
Пред алерт, желиш да се временска оса заротира
и поново би све испочетка.
Пред алерт, отац пише последње писмо сину
којим ће подићи револуције.
А ви ћете клицати, клицати, све док му главу не
одрубите речима. Неко ће опсовати лошу политику и идеологију.
Зарити канџе у снове, растргнути их тако да се разлију боје по небу
и протеку водопади кроз зенице, падну
у летаргичне шаке које уписују у лексикон откуцај срца.
И неком ће пред алерт исто небо бити крштено платно и вечни чаршав
У РУКАМА ОСАМЕ
Ех, ти осамо што се јављаш у навечерје љубави,
и говориш како сам твоја љубимица, да је пулс мој поводац твој,
на венама мојим откидаш де-мол, путању по којој
ме водиш од пустоши до пустоши
чинећи ме белом толико да се скину истине са мог лица
путем истине се спушташ низ грло,
откопаваш гробнице успомена што су покопали
гардијани процветалих јутара који држе ум у уздама.
Дозвољаваш да се слију раскршћа која хипнотишу и слуте сеобе.
Сеобе не волим ма какво год поглавље писале и
палиле сваки дрхтај сузама.
Толико си горда, да не пушташ пипке из грудног коша,
жртве у злочинце преображаваш,
храниш се оронулим предворјима снова.
Знај да је пре тебе љубав песму трубадура пустила.
Данас сам путник намерник који верује у водиљу која васксава из искушења.
Допуштам да ме разломи осама, модрим кљуном као врана
искљуца на дверима срца Ниобидин бол,
и нека бол мој буде калем поука на души путника намернка
да буду дашак ветра, а не ломиоци једра на грудима вољених.
Нека јелеосвете путници намерници свако тело
које се тежи преобратити у камен темељац
крви у пепелу .
Допустите да зајецам извлачећи
трновита раскшћа из аорте, од јецаја мојих, нека се саставе арије небеске.
Никада дланови моји нису били ближе лицу и љубави,
никада јаче плава осама кости моје није нагризла,
И данас су сузе моје пустиле клицу крај гроба сузе своје.
АНА КАНДИЋ
Рођена је 19. 7. 2000. у Ваљеву.
Одрасла у селу Трлић код Уба.
На завршној години студија на Филолошком факултету
на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима.
ПРВИ СТИХ, О ДУШИ, СВОЈОЈ МАЈЦИ
1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?
Канда Анић звучи као једна реч, бесмислена и неважна, баш као што је и песник сам за себе.
2. О чему ти певаш, зашто и коме?
Један филозоф давно рече да је песник несрећник који крије дубоке болове у своме срцу, али чије су усне тако преобликоване да, када јецаји и крици и прелазе преко њих, то одјекне као лепа музика. Та нека буде тако. Певам себи, чија је бол с кожом срасла, и вама који је још спознали нисте.
3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?
Први стих сам изговорила још као дете од шест година својој мајци. Не сећам се како је гласио, али добро памтим да је било речи о души. Ево, данас, годинама касније, од душе се нисам много помакла. Последња ће бити написана уз уздах ка ономе свету.
4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?
Занимљиво је како у песмама ничег материјалног суштински нема. Када је човек гладан и пева о хлебу, једино ће душа бити сита. Само оно неухватљиво тек у песми постане као камен чврсто и удара нам у срца смртна. Од туге ми је свако слово ткано.
5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?
Пливам кроз стихове и риме, увек опрезно и са страхом. Полетим сваки пут уз песму до међе, на коју седа лице свело, меко и моли за мало среће.
6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...
„И тако вечно,
раширених руку и немо стојећи,
изговарам у себи последњи стих:
Само повратком у прах
изгарамо у чистој срећи.“ (Смрт и други облици среће, А. К.)
„Али. Или нам живот нешто
Ново носи,
А душа нам значи један
Степен више,
Небу, што високо,
Звездано, мирише,
Ил нек и нас, и песме, и Итаку
И све,
Ђаво носи.“ (Пролог, Милош Црњански)
7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?
Уметност, ма о којој говорили, највиша је тачка људског постојања. Музика ме често инспирише, али су то често и дела ликовне уметности. Слушајте Еинаудија и посматрајте Звездану ноћ!
8. Је ли ово време читању противник?
Не допустите да вас лажу! Читање је противник времену.
9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба....
Моје село, мој Трлић. Мада верујем да је мој завичај у ноћи међу звездама.
10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?
Одлазак у неповрат.
11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?
У мојој поезији има свега онога чега има у мени. Сунце се каткад појави.
12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?
Рајска је само срећа, жртва земљи припада.
13. Три слова и три броја?
Б, Ц, М.
4, 11, 19.
14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?
Свака ми је песма недовршена. Можда их све спалим!
15. Питање за питаоца!
А због чега Ви пишете?
Да не бих мислио о смрти. А можда и тек онако.
9 РЕЧИ
ТУГА
МОРЕ
МАЈКА
ВЕЧНОСТ
РЕЧ
НОЋ
МЕЛАНХОЛИЈА
ДУША
СЛУТЊА
Смрт и други облици среће
Ноћ мртва, а млака,
стоји преда мном смело.
Гледамо се тако дуго
и ја се питам:
Ко ли ће издржати дуже?
Затим немо, устрептало тело
подижем у небо
и осећам:
Срећу горе држи неко
и пружа је, а ипак је не да.
Измиче је у свет неки
што ни од бескраја није нижи,
као тајна што је тих,
у свет мрачни изнад међе
на коју седа
лице свело, меко
и моли за мало среће.
Из уста се отима последњи дах,
а док се грохотом смејем,
црна се сенка ближи
да ме развуче у два крака,
све у један мах.
И тако вечно,
раширених руку и немо стојећи,
изговарам у себи последњи стих:
Само повратком у прах
изгарамо у чистој срећи.
Да сам вода
Да сам вода,
не би у мени било сунца
ни месеца небескога свода,
не би по мени лежале звезде,
као сада док свемир пале,
не би плакали облаци
дојећи незасите вале.
Да сам вода,
ја бих била море,
јер само је у њему
тама тако чиста,
прозирна и тужна
и само у њему кад поноћ заблиста
види се исто оно
што у мени ноћас лежи.
Да сам вода,
ја бих била море,
косе бих пустила ко таласе
да плове
и срце би ми тукло
ко да сам Посејдон
о мокро стење бије.
Да сам вода,
смејала бих се небу,
насамареном горе
што мисли да гледа
у немирно море,
док од мене дуго,
о, већ тако дуго,
овај живот тихо
неуморно бежи.
Слутња
Слутим да ће нас ово време убити,
смлатити ко недозреле крушке.
Поклаће нас наивне, румене.
Спржиће нам дамаре и жлезде,
држаће нас жедне, отечене.
Лажни је сат што над главом куца,
казаљка ће џелат бити.
Слутим да ће нас ово време убити,
ни слова на хартији неће оставити.
Ова песма већ догорева.
Претходне песничке парове можете видети и исчитавати у следећим линковима: ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ. Уживајте!
Извор: Кућа добрих вести
