ВЛАДАН КРЕЧКОВИЋ
Рођен 1988. у Београду
Студирао новинарство на ФПН-у.
Уредник у издавачкој кући ППМ Енклава.
* Алекса или кроз снегове и сирене (роман, 2018.)
* Париз, Тексас (2020. ППМ Енклава)
ЛОПТА ПРЕЛАЗИ АУТ-ЛИНИЈУ
1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?
Kречко Владановић – Kао споредни јунак из Гогољевог дела који живи у Молеровој улици.
2. О чему ти певаш, зашто и коме?
За сада углавном о истрајавању. Нисам сигуран коме, вероватно себи и свакоме ко верује да ће ствар испасти добро, чак и када су шансе за то веома мале.
3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?
Први пут је било у гимназији, сећам се да је била поема о саобраћајној несрећи, али се не сећам наслова. Последњи пут прошлог лета (2021), у августу, зове се Август, загрљај.
4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?
Једна четвртина је сигурно креч, негашени, има ту и носталгије, рањивости, а помало и беса.
5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?
Kасно сам научио да пливам. Довољно да останем близу обале и осетим дубину. Страх уочи полетања немам, нека буде шта буде.
6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...
Kретене, Kречко, Kрива (Новица Тадић)
Kоначно сам био ништа
7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?
Филмска, јер баш као и поезија има везе са сликама, ритмом и атмосфером.
8. Је ли ово време читању противник?
Многе ствари нам одвлаче пажњу, али мислим да је увек исто. Kо се потруди, наћи ће времена за читање.
9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...
Поглед на Авалу из Јајинаца, са Мале Утрине, тамо негде почетком маја, предвече, док торањ већ светли, приградски бусеви звижде друмом, а клинци се враћају кући после партије фудбала.
10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?
Не знам шта је сврз, па ме још више подсећају на Kарпентеровог Створа.
11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?
Умерено облачно.
12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?
Због јабуке смо надрљали, вероватно је из сличног разлога парадајз (парадисе) ипак воће, а има лопти које ће прећи аут линију ако се по њих не бацимо.
13. Три слова и три броја?
Д, Д и Д,
4, 12 и 73
14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?
Никад нисам бацио песму, али сам их остављао недовршеним. Занимљиво је што и данас знам шта сам хтео са сваком од њих. Вероватно им још није време.
15. Kада бисте били селектор песничког фудбалског тима класика, да ли бисте Рембоа ставили у одбрану или у напад?
Ако је Петковић Рамбо Дејан био одлична десетка и то још у Бразилу, и Рембоа Артура Николу бих поставио негде на средину, да креира нападе, ал да не заборави ни своје дефанзивне задатке. Веријем да би он трчао као „водоноша“ а намештао голове као фантаста.
9 РЕЧИ
ИХАЈ
АЈ
ЈА
ХАХА
ХАЈ
А
И
АИ
АХ
НОЋНА КУПАЊА
И даље памтим наше дуге договоре.
Пуцкетање твог гласа у слушалици.
С тобом никада није било
довољно касно.
Иза прескочене ограде пронашли смо утеху
на месту где је ноћ упала у базен
и решила да остане.
Док сам у тишини дуго посматрао
тамну кору воде, плашио сам се
да ћеш у мени једино заволети
све што је већ било сломљено.
ПОВРАТАК
Спуштајући се бициклом са Авале
коначно сам био ништа.
Дворишта су грлила куће
симфонију веша на жици,
лица непознате деце
без осмеха.
На пумпи је жеђ
наслућивала опасност,
близину лепрозних
пега бензина.
Нисам испратио
окрњене стрелице на друму.
Иза брега
треперио је ореол града.
Знао сам добро шта следи,
последњи пршљен кривине
и један пропуштен позив.
СПОСОБНОСТ СОВЕ
Вечерас ми не треба
ни асонанца ни алитерација,
већ као у хорор филмовима
да окренем главу
за сто осамдесет степени
и видим прикрадање ништавила.
Ујутру, кад песма буде спремна,
пронаћи ћу испод бора у дворишту
кости мишева.
СТЕФАН СТАНОЈЕВИЋ
Рођен је 1995. у Панчеву.
Радио је као новинар, физички радник, професор, магационер...
У свој град (Панчево) вратио учестала читања поезије.
Поезија му је превођена на енглески, француски,
шпански и хебрејски.
* Млади Атлас (БКГ 2016.)
* Напад панике (2020. Панчево)
РАЗГОВОР ЈЕ УМЕТНОСТ
1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?
Станоје Стефановић, звучи као неки јунак из устаничких борби против Турака.
2. О чему ти певаш, зашто и коме?
Има она епизода кад Душко Дугоушко наиђе на буцкастог, ћелавог ловца на злато (није Елмер у питању), а на почетку те епизоде тај ловац пева "Оо Су-за-на не плачи за мном тиии, јер вра-ти-ћу се те-би јаа и би-ће све по твоом!" То умем често да певам. Шалу на страну, песмама увек комуницирам са самим собом.
3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?
Прву песму написао сам када сам био незадовољан, а последњу када сам пожелео да будем задовољан.
4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?
Видим грађевински материјал у својој околини, али не крадем цигле, шут и шљунак, већ ситуације, догађаје и успомене. Своје и туђе.
5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?
У другом разреду основне школе имали смо школу пливања. Док су сви бојажљиво пливали уз ивицу базена, отиснуо сам се даље и пливао поред њих. Мислим да слично радим и данас. Никада нисам летео, чак ни сањао о томе, имам страх од пада. Али и то се вежба.
6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...
Није стих али ове реченице:
"Свако на свој начин оплакује време које пролази.
У двадесетој години већ сам имао само прошлост."
Луј-Фердинанд Селин, Путовање накрај ноћи.
Што се тиче мојих стихова, они су остављени за крај.
7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?
Разговор. Приметим да с неким људима само отварам уста и уморим се тиме, покушавам да им извлачим речи клештима, а нисам стоматолог. А с некима тако склизнеш и схватиш да преко пута тебе седи један поштовалац уметности разговора.
8. Је ли ово време читању противник?
Мислим да већи број људи данас познаје слова и уме да чита, док писање не иде баш свима. Активни и озбиљни читаоци су исти проценат у сваком времену. Све друго су ламенти разочараних институција и појединаца. Интернет нам је можда олакшао да проналазимо изворе у краћем временском периоду.
9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...
Увек говорим о свом насељу у свом граду. Рођен сам када су зграде биле изграђене, а одрастао сам док су се правили спортски терени, паркиралишта али и садила млада дрвећа. Сада могу да уживам гледајући како нека нова деца зарађују огреботине на истим теренима на којима сам и ја, уз буку комшија, можда сањајући како је то бука неке спортске дворане.
10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?
Тамиш, листови књиге, нешто у мојим грудима.
11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?
Kад год пишем о њој.
12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?
Волим свако воће, а како долази из природе, онда је то рај. Жртвовање зарад виших циљева, оних хуманих, припадају само нама људима. Немају ништа са боговима.
13. Три слова и три броја?
С А Д
2 3 4
14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?
Ја сам сакупљач, све чувам док ми не понестане простора у свескама, фиокама, соби, меморији. Можда ми некад затреба.
15. Да ли сте се бавили неким спортом и да ли сматрате спорт битним чиниоцем људског бића?
Фудбалом једно време. Прошао сам једне припреме и одустао. И сад се кајем. (Ово је одговор на други део питања.)
9 РЕЧИ
ДЕТИЊСТВО
ПОРОДИЦА
ЉУБАВ
ВАСПИТАЊЕ
ПЛЕМЕНИТОСТ
КЊИГА
ИСТОРИЈА
ОТАЏБИНА
СУНЦЕ
ЕМПАТИЈА
Био сам пробирљив у детињству
нисам јео многе намирнице
све док ми отац није рекао
како моји вршњаци у Африци
умиру од глади и чекају
авионске пошиљке пиринча
и проклијалих кромпира.
Онда бих целу ноћ
мислио о црном дечаку
и сутрадан бих силом јео
изговарајући у глави
ово је за тебе, пријатељу.
Kад бих се жалио на досаду
животне потребе и свакодневицу
пуштао воду да тече из славина
заборавио да средим постељину
отац би говорио о индијанцима
који чекају заражену ћебад
и прљаву воду у резерватима.
Онда бих целу ноћ
мислио о дечаку са плетеницом
који дрхти у наручју мајке
и сутрадан бих био пажљив
вредан и о свему водио рачуна.
Једини пут кад сам закаснио
на доручак у обданишту
јер смо отац и ја претходне ноћи
играли видео-игре на Сега конзоли
ушао сам и видео ситног дечака
како плаче и трчи за групом деце
по соби, а они беже, згађени.
Дошао је до мене, неразбуђеног
и узвратио сам поздравом
ка његовој песници коју је пружао.
Престао је да плаче и пратио ме.
Kасније у току игре, приметио сам
како нема развијену шаку.
Оно није била песница
али је свакако био поздрав.
На путовању до слане обале
престао бих да слушам
како мајка прича о планинама
и загледао се у рушевине домова
огромна и стрма гробља, посађене
споменике које разликује једино
једна хоризонтала по средини.
Радознало прекидам мајку
и пропитујем о историји ових места.
Онда замишљам наш дом како гори
замишљам све наше фотографије
књиге, кревете и ствари у пламену.
Људе које први пут видим
велику буку, вику и насиље
комшије и друштво из насеља, мртве.
Сваки следећи пут, ућутао бих се
пуштајући шуштање радија да попуни
тишину у овим зеленим гробницама.
Било какав насилнички чин према женама
разбесни ме јер увек замишљам мајку.
Kад год бих срео скитнице, просјаке
и богаље, увек бих замишљао
лица својих познаника уместо њихових
кад год би неко причао о болестима
и смрти, увек бих замишљао познанике.
Неке људе волим више и од себе
понекад се питам да ли се њима
нешто лоше десило јер сам замислио то.
Не бих могао да опростим себи
да сам одговоран за туђу несрећу.
Избегавам савете да не гледам доле.
Доле су ситна бића, никоме битна
могао бих да их згазим и згњечим.
Много пута сам замишљао да сам буба
да сам птица или риба или гуштер
како сам заборављен или одбачен.
Много пута сам размишљао да ме нема
како немам шаке, удове, здрава плућа
како нисам стигао да завршим песму.
Питао се како би се други осећали
већи део времена бринем о томе
шта остали осећају
тек недавно сетио сам се себе.
Био сам много груб према њему.
ВИДИШ, МОЖЕ И ГОРЕ
Само сам то – хиперактивно месо
забавља ме равномерни пепео на цигарети
и контуре распоређене у линијама плочица.
Доживотно заробљен у границама.
А да одем? Исто то ћу радити било где,
остаци су остаци, свуда ћу истресати
попушен, поједен или испијен живот.
Свуда ћу тражити матерњи језик,
мајка ме пристојно васпитала,
а проналазићу само језик сународника,
научен страни језик који сам усвајао
по мемљивим, загушљивим местима
која замењују образовне установе.
Безобзирни људски мозак покушава
да пронађе утеху поредећи се с другима
рефлексно прибегавајући највећој увреди
за достојанствено људско биће.
Сажаљење је управо то,
оно није емпатија и није солидарност,
дословно значи – видиш, може и горе.
Налазио сам изговоре за одвлачење пажње
више се и не сећам разговора ни имена
свих с којима сам делио дречаве прслуке,
тврде чизме и шлемове.
Звучи као да говорим о касарни
уствари о бескрајном маршу кроз хладњаче
пространства изван вишемилионског града
где ме никад не би пронашли да ме тамо убију,
мени је кроз главу пролазило море.
Чим сам жив да о овоме приповедам
јасно је да се тамо више не враћам.
МОЈ ОТАЦ ВИКТОР ФРАНКЛ
Мој отац није читао ништа
од поменутог аутора.
Уопште од било ког аутора
вероватно ни ово неће прочитати.
Жалио сам се једном како ми је тешко,
рекао ми је, сине,
људи су преживели Аушвиц и Дахау,
увек се утешиш тиме.
Извор: Кућа добрих вести
