Ксенија је рођена 1894. године, као шесто дете у породици. Мајка Јелена је умрла пре него што је Ксенија напунила шест месеци, а отац др Светозар Атанасијевић, лекар и управник Опште болнице у Београду који је студирао у Берлину заједно са најбољим пријатељем, књижевником Лазом К. Лазаревићем, преминуо је када је Ксенија имала свега 12 година.

Бригу о њој преузела је њена маћеха Софија, наставница Више женске школе. Ксенија је имала два брата - Милутина који је погинуо 1915. године у Албанији и Драгомира, који је преминуо 1938. године. Ксенијина сестра Ружа била је наставница ручног рада у Приватној женској гимназији У београду и Новом Саду, док је друга сестра била удата за професора Павла Љотића.

Ксенија је завршила државну женску гимназију 1911/12. године, иако почетком двадесетог века није било уобичајено да се женска деца школују. Њен најбољи пријатељ из тог времена, Растко Петровић, данас је познат као један од најзначајнијих песника српског модернизма, а његова старија сестра, позната сликарка Надежда Петровић, предавала је Ксенији цртање у Женској гимназији и насликала њен портрет, као једну од својих последњих слика у дворишту куће у Ратарској улици.

Ксенија је, под менторством Бранислава Петронијевића, дипломирала чисту филозофију са класичним језицима на Филозофском факултету Универзитета у Београду са највишим оценама. Ксенија је доста говорила о професору Петронијевићу: "На последњем семинару био је толико одвратан да је један ученик пао у несвест; његови часови су били физички неиздржљиви - ја сам очекивала да сваког часа паднем мртва; једна студенткиња је почела да плаче, а једна је отишла и више никада неће доћи". Међутим, професор Петронијевић је уочио Ксенијин таленат за филозофију и лично јој је задавао израду озбиљних радова из метафизике, које је требало да заврши у јако кратком року.

Ксенија је изузетно волела и свирала клавир, па је тако била пијанисткиња на окупљањима у једном стану у улици Мајора Илића, где је навраћао и сликар Урош Предић, налазивши моделе за своје слике. Тако је настао и чувени Ксенијин портрет, који је Предић држао на видном месту у свом атељеу све до своје смрти када је портрет пренесен у Српску академију наука и уметности (САНУ), у којој се и данас налази.

Докторску тезу о учењу ренесансног мислиоца Ђордана Бруна о троструком минимуму, изабрала је 1919. године, међутим, пошто се у Београду тада нису могла наћи стара и ретка издања дела Ђордана Бруна, професор Петронијевић је шаље на Женевски универзитет. Ксенија је дане проводила у библиотеци Женевског универзитета, будући да је одлично познавала француски, немачки, енглески, руски, старогрчки и латински језик. Дипломирала је 1. јуна 1920. године на Филозофском факултету у Београду. Професор Петронијевић није штедео речи хвале за талентовану студенткињу, па су почели трачеви о њиховој наводној вези између, због чега је Ксенија помишљала да одустане од доктората.

Ипак, 20. јануара 1922. године, са свега 28 година, Ксенија Атанасијевић постала је прва жена која је на Универзитету у Београду стекла звање доктора наука. Њена докторска теза носила је назив "Бруново учење о најмањем", а одбранила ју је са највишом оценом пред комисијом коју су чинили др Бранислав Петронијевић, др Драгиша Ђурић, др Никола Поповић, др Веселин Чајкановић и др Милутин Миланковић. Професори, који нису веровали да женска особа може да парира мушком уму, поставили су јој тежак задатак из дискретне геометрије који је она са лакоћом решила, на шта је један од великих математичара упитао своје колеге: "Верујете ли Ви, драги колега, да је све у реду са хормонима ове младе даме?"

Ксенија је 20. октобра 1923. године изабрана у звање доцента Филозофског факултета у Београду за предмет "Историја класичне филозофије", иако је професор др Милош Тривунац, на једној седници рекао: "Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци!"

Иако је Енциклопедија Британика уврстила њен докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схватање Брунове мисли, Ксенија је током тридесетих година прошлог века доживела тортуру на Београдском универзитету и на крају била прогнана са истог уз разне интриге и трачеве који су о њој кружили чаршијом.

Одбор Универзитета у Београду, није прихватио захтев за унапређењем Ксеније Атанасијевић у звање ванредног професора, оптуживши је, неосновано, за плагијат. Ксенија је, због нарушеног физичког здравља, одлучила да себи помогне лечењем високофреквентном струјом код доктора Милана Марковића. Временом, Ксенија и др Марковић су се зближили, иако је доктор био ожењен, што је резултирало његовим разводом и склапањем брака са Ксенијом у марту 1947. године.

Ксенија је истовремено била и теоретичарка феминизма и активисткиња. Била је стална чланица управе и потпредседница феминистичке организације "Женски покрет", на чијим је трибинама често говорила, као и истакнута чланица у међународним феминистичко-пацифистичким организацијама "Мала женска антанта" и "Интернационална организација жена за мир".

За време Другог светског рата, Ксенија је одбила да потпише чувени Апел београдских интелектуалаца, а како је пре рата писала против нацизма бранивши Јевреје, Гестапо је убрзо хапси у Београду, као и нове комунистичке власти након рата. Након изласка из затвора, лишена је грађанских права, а њене књиге су стављене на листу забрањених.

Највећа српска жена мислилац, преводитељка класичних филозофских дела, ауторка многобројних студија, чланака, метафизичких и етичких расправа, умрла је у Београду, 28. септембра 1981. године, у осамдесет осмој години живота након повреде главе због пада у свом стану у Господар Јовановој 49. Три месеца касније, Ксенијин супруг др Милан Марковић, такође је преминуо, 2. јануара 1982.

Ксенија Атанасијевић сахрањена је у породичној гробници на парцели 10 на Новом гробљу у Београду. Међутим, како није имала потомака који би плаћали закуп гробног места, као и због небриге државе и друштва, њен гроб је „преоран“ и више га нема. Није познато шта се догодило са њеним остацима, а једини сачуван траг данас на том месту јесте само плочица ЈКП „Погребне услуге“ са њеним именом.

Извор: Завршни Рад