Према проценама из 2019. године, чак 51 одсто становника Сједињених Америчких Држава слушало је неки подкаст – половина у кући, а више од петине у аутомобилима.

О томе колико су подкасти утицајни говори и податак да је најављено да ће један од њих, Slow burn, који се бавио афером Вотергејт, до краја ове године бити претворен у документарни серијал.

За подкаст није потребно много, може бити довољан микрофон који ће бити прикачен за снимач звука. И већ постојеће емисије могу бити претворене у подкаст.

Један од бољих подкаста који се баве медијским темама, Reliable sources, који води некадашњи новинар Њујорк тајмса Брајан Стелтер, заправо је његова емисија на ЦНН-у која се касније може наћи и у аудио-формату и где он са различитим гостима претреса најактуелније теме из области медијског бизниса.

Све озбиљнија продукција

Творац подкаста чак не мора бити новинар, битно је да има публику за свој производ и да је њој то занимљиво.

Теме којима се баве подкастери толико су различите.

Тако, на пример, подкаст Планет монеy објашњава разне економске феномене кроз мало познате и необичне примере. На овом подкасту слушаоци могу сазнати како су се произвођачи сијалица договорили да направе картел и смање квалитет сијалица да би их више продавали, зашто се цена кока-коле није мењала 70 година или како је некадашњи НБА кошаркаш Стефон Марбери одлучио да направи патике које ће бити довољно јефтине да свако може да их купи, а које, опет, квалитетом неће заостајати за скупоценим конкурентима.

Неки други подкасти су озбиљно продуцирани и подразумевају право истраживање. Један од најпознатијих је Serial, подкаст који се, рецимо, у првој сезони бавио убиством америчке средњошколке 1999. године, за које је осуђен њен бивши дечко. Из епизоде у епизоду, аутори су сецирали читаву причу, интервјуишући све који су били укључени у случај и износећи нове доказе који су указивали на то да главни лик, осуђени Аднан Сајед, можда није крив.

Подкаст је, према Њујорк тајмсу, за отприлике две године био скинут више од 100 милиона пута, а био је толико утицајан да је након њега Саједу суд омогућио ново суђење.

Споменути Slow burn је у жижу јавности вратио једну од највећих афера у Сједињеним Америчким Државама, аферу Вотергејт. Једна од најзанимљивијих ствари које је овај подкаст показао јесте да велики број Американаца није био заинтересован за ту тему иако се она чинила јако значајном елити у Вашингтону и новинарима Вашингтон поста.

Прави преокрет је заправо настао тек када су ТВ станице почеле да преносе испитивања актера Вотергејта у Сенату, односно тек када је читав случај постао једна врста ријалити програма.

Шанса за развој и грађење лојалне публике

На Самиту Глобалне мреже уредника (Global Editors Network) прошлог месеца у Атини, више је пута истакнуто како је подкаст у успону. Уз популарност овог жанра, шири се и мрежа уређаја на којима се слушају, па је у последњих годину дана „паметни звучник“ постао важан за конзумацију вести, посебно подкаста.

У САД је овај тренд отишао најдаље, али се и по реакцијама уредника из остатка света видело да је популарност ове форме глобална. Све је више аудио-снимака које медији редовно објављују на порталима и друштвеним мрежама, па су почели и да размишљају о томе како да се од њих зарађује. То је још увек нерешива загонетка, посебно за земље ван енглеског говорног подручја.Медији данас подкасте виде као шансу за развој, придобијање нове публике, за стварање лојалне публике од оних који често слушају подкаст, као и за скретање пажње на теме којима се ти медији баве. Управо на томе, рецимо, ради Гардијан.

„Као издавач који жели да има претплатнике, морате да градите лојалност своје публике. Подкасти су за то фантастични, уз њих слушаоци уживо упознају бренд“, рекао је Ник Њуман из Ројтерсовог Института за проучавање новинарства.

А Србија?

У Србији су информативни подкасти тек у развоју и питање је да ли ће и када достићи ниво који су достигли у САД и другим земљама. Ипак, неки покушаји постоје и већина наших подкаста може се наћи на сајту protok.rs.

Недавно је у Београду одржан Media jam hakaton, на којем су се подкастери и они који то хоће да буду окупљали у тимове и развијали идеје за одрживи подкаст. На крају је одржано и такмичење на којем је победио тим из Ниша (protok.rs) који се бави новим технологијама, бизнисом и културом.

Наши подкасти се углавном своде на разговоре са саговорницима о одређеним темама, док подкасти као што су Сериал или Slow burn у САД – не постоје.

Чини се да би овакви садржаји могли да буду креирани пре свега од стране истраживачких центара (БИРН, ЦИНС, КРИК, Инсајдер, Пиштаљка) који би на тај начин могли да кроз нове форме представе већ постојећа или нека будућа истраживања.

КРИК је већ на хакатону имао идеју да, по узору на британски The Tip Off, кроз подкаст покаже како су урађене неке од истраживачких прича.

Засад ниједан национални, мејнстрим медиј нема свој подкаст, а оправдања се пре свега налазе у неисплативости и непостојању тржишта. Одрживост подкаста се пре свега везује за претплату и заинтересованост слушалаца да неке садржаје плате (на пример, Slow burn наплаћује додатне материјале из својих емисија, попут целих интервјуа или неких докумената), као и заинтересованост компанија да се оглашавају и подрже овај вид медијског садржаја.

У ситуацији у којој се независни медији акробатским методама сналазе да опстану и у којој грађани нису навикли да плате за квалитетан садржај, то ће бити јако тешко.

Извор: УНС/Кућа добрих вести