Оне се у том процесу суочавају с низом изазова – од добијања подршке станара, преко постављања електране на кров, до прикључења на мрежу.

Растислав Крагић, из стамбене заједнице која је инсталирала соларну електрану на згради на Новом Београду, говорио је у новој епизоди подкаста „Електрификација 2.0“ Центра за унапређење животне средине, који се реализује у оквиру пројекта „Клима и енергија у рукама грађана“.

– Први проблем, који је можда и најизазовнији, јесте убедити комшије да ми то хоћемо – рекао је Крагић, додајући да је за изградњу соларне електране потребан пристанак две трећине станара.

Пројекат су започели пре око две године, а седам станара одлучило је да инвестира. Прошле године на четвороспратној згради постављена је соларна електрана капацитета 15 kW. Сваки инвеститор ће из електране добијати нешто више од 2 kW, док ће преосталих 300 вати бити поклоњено за заједничку потрошњу струје у два улаза зграде.

У њиховом случају, повољна околност је била то што су на конкурсу добили субвенцију Немачке организације за међународну сарадњу (GIZ), чији је циљ био да се реализује демонстрациони пројекат и направи модел по којем би и друге стамбене заједнице могле да инвестирају у соларне електране.

Тиме је покривено 60 одсто трошкова, док је остатак средстава – по 1.000 евра – обезбедило седам станара инвеститора.

Један од изазова била је и процена исплативости инвестиције за свако домаћинство, али им је у томе помогао калкулатор за исплативост изградње соларне електране. Анализом потрошње струје и годишњих трошкова станара, дошли су до закључка да се инвестиција исплати за она домаћинства чији су рачуни за струју већи од 5.000 динара.

– Тих мојих 2 kW производи струју за мене и имаћу уштеду око 200 евра на годишњем нивоу, што значи да очекујем да ми се инвестиција врати за пет година. Најављено поскупљење струје имаће позитиван ефекат и убрзаће повраћај. Након тога све што електрана произведе биће чист бенефит – истакао је Крагић.

Он је додао да што је мањи рачун за струју, то је дужи период повратка инвестиције. Циљ није да се замени 100 одсто потрошене енергије, већ да се оствари оптимална уштеда – око 30 одсто на годишњем нивоу.

Када је реч о самом постављању електране, у њиховом случају то је трајало шест дана. Крагић је посебно нагласио важност хидроизолације крова, јер соларна електрана не би требало да се поставља уколико хидроизолација није урађена, али и да се током уградње води рачуна да се не оштети постојећа.

Обрачун и расподела произведене енергије раде се према учешћу у инвестицији, а инвеститорима се умањују рачуни за струју у складу с тим.

Једна од препрека за стамбене заједнице у поређењу са домаћинствима јесте то што немају могућност директне потрошње произведене електричне енергије. Према Крагићу, једно од могућих решења било би да се за стамбене заједнице призна одређени проценат директне потрошње, а да се за остатак обрачунава мрежарина за испоруку енергије у мрежу.

Поступак добијања одобрења за прикључење на мрежу и прилагођавање мерног места трајао је око годину дана. Следи склапање уговора са снабдевачем о купопродаји електричне енергије, али и решавање питања обрачуна заједничке потрошње струје, за шта је надлежан „Инфостан“.

– Нисмо прва стамбена заједница која ће добити статус купца-произвођача, али смо прва која има и заједничку потрошњу и одређени број инвеститора – навео је Крагић и изразио наду да ће њихов пример олакшати и убрзати процес за друге стамбене заједнице које желе да постану прозјумери.

Примена оваквих решења, у којима грађани колективно учествују у производњи електричне енергије, има велики значај за покривање растућих енергетских потреба – имајући у виду да у Србији постоји око 55.000 регистрованих стамбених заједница. Овај пројекат може послужити као инспирација и практичан водич за све који желе да постану „соларна стамбена заједница“.

На тај начин додатно се смањује цена електричне енергије за све учеснике, а производња и потрошња на локалном нивоу доприносе и растерећењу електроенергетског система.

Извор: Кућа добрих вести