ТЕОДОРА КОШАРАЦ КОВАЧ

Рођена је 1994.године на Палама.
Дипломирала је на Катедри за Општу књижевност и театрологију
Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву.
* Хербаријум душе (2016. године), а њена друга збирка је у припреми.

                                              ПИСАЊЕ ЈЕ СТВАР ТРЕНУТКА

1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?

Kова Теодорић?
Звучи прилично смијешно.

2. О чему ти певаш, зашто и коме?

Пјевам о кретању човјека животу и вјечности.
Зашто?
Морам.
Коме?
Не постоји циљна група, пјесма је продукт моје потребе за њеним настанком.

3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?

Прву пјесму написала сам 2003.а последњу 18. Новембра 2022. Године. :)

4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?

Не постоји уобичајена рецептура, писање је ствар тренутка.

5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?

Пливам по облацима и радујем се сунцу. :)

6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...

,,Срели смо се на Сретење"

И
,,Човек се враћа кући у домовину речи"-Рајко Петров Ного

7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?

Сликарство, јер наликује пјесништву.

8. Је ли ово време читању противник?

Ниједно вријеме само по себи ничему се не противи. Ми смо ти који уобличавамо
навике нашег времена.

9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...

Жупа - ,,комад Неба у камену
Грумен сунца под прстима."

10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?

Небо.

11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?

Сунце је мастило. :)

12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?

Никако. Жртва проистиче из Љубави, а Љубав је Бог. Што се воћа тиче, за клементине
не бих рекла. 

13. Три слова и три броја?

Т,Н,Љ
23, 3, 7

14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?

Не.

15. Питање за питаоца!

Kоја је Ваша омиљена пјесма?

Моја омиљена пјесма је Ненаписана песма.

                                                      9 РЕЧИ

                                                       ЉУБАВ
                                                       ИСТИНА
                                                       ВЈЕРА
                                                       ШУМА
                                                       ПОЕЗИЈА
                                                       ХЕРБАРИЈУМ
                                                       ПОЗОРИШТЕ
                                                       МУЗИКА
                                                       ПИСАЊЕ

ЖУПА

Комад Неба у камену,
Грумен Сунца под прстима,
Под куполом Васкрсење:
Живо,
Снажно,
Свеприсутно.

Спомен скаска страдалница,
Манастирска Голготница
Још кроз огањ прекаљује
Да л`вијек, вијек, или просто -
Снење, мутно.

За свијетло праскозорје
Бијеле цркве-мученице,
Светитељке су исткале
Златан покров

Да га прати.

Све молитве испојане
У загрљај твој су стале,
У те очи се обукле,
У твом срцу засијале,
Мати.

СНОВИЂЕЊЕ

Како си?
Питао ме је знатижељно,
Дрхтала је кап кише на његовом челу,
Наочаре замагљене од мог даха
Спречавале су да ми у погледу осјети одговор,
Да прије гласа прочита
У ковитлањима вјетра сновиђења моја.
Стајао је тик испред мене,
Објема рукама наслоњен на случајност
Сурета,
Припадања
И пређашњег растанка.
Премјестила сам косу на другу страну,

Насмијала се кратко,
Одговорила нешто чега се не сјећам
И пустила да осјети под мојом кожом
Пробуђену звјер
Која у неједнаком ритму свира прећутано.
Помислих,
Шта ако, то ипак није он,
Ако је душа његова утопљена
У бескрајном плаветнилу које тек назирем,
Неспособна за поглед,
Незрела за одлазак?
Чини се, кожа му је била блијеђа,
Звјездана кола на његовом лицу
Имала су тачку више,
Пигмент мање.
Шаке су подсјећале

На космичке колијевке,
У које бих ускакала као у млијечно језеро
Без страха од назеба,
Без стида пред мраком.
Осврнула сам се око себе
И гле, четинарска шума дубока и густа
Свуда око нас ширила је гране,

Низ усне ми склизну још једна ријеч,
Осунчана попут образа дјечијег у љето,
Топла као пламен у коме је изгорјело његово село.
Превише је струјања у нашим исповјестима,
Трнци се размиле испод мантила,
К'о његове обрве, године се надвију
И за трен пропуштено изгуби своје име.
Нестрпљива сам,
Не могу дочекати нови дан
Док претходни сасвим не избришем.
Једном ће и ово постати јуче
И ми ћемо заборавити да смо се срели.

МИСАО

Пред сутон, кад ме савлада немир,
Надања ми свелих, цвјетолик прах,
Очи у очи, и немоћ и крах,
Миром миирују, док дрхти свемир.

У мени све ко трзај гитаре:
Скривене, старе жеље се ломе
Трепетом бјеже уздарју моме,

Самоникле расту и сањаре.

Неогрнуте, неумивене
Тумарају без циља и воље,
Никад уморне и никад снене,

Слутећи сумрак, желећи боље,
Ал` мисао када Небу ми крене
Зањишу назад, скрену ка доље.

АЛЕКСА ЂУКАНОВИЋ

Рођен је у Београду, 1998.
Живи у Земуну.
*Еуропа ин еxтремис (поезија и есеји, Пресинг, 2021.),
*Јеретичке песме (поезија, Пресинг, 2021.),
*Пали инквизитор (новела, Пресинг, 2021.),
*Троноги хохштаплер (кратак роман, Пресинг, 2021.),
*Kњига есеја (есеји и огледи, Пресинг, 2021.),
*Дневник 2017–2020 (дневничка проза и други записи, Пресинг, 2021.)

                         ЧУДО ЈЕ ДА СЕ ПОЕЗИЈА ДАНАС УОПШТЕ И ПИШЕ

1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?

Ђукан Алексић, хм, не звучи лоше... али ипак ми се више допада ово које сада носим.

2. О чему ти певаш, зашто и коме?

Поезија није типични инструмент који би требало да послужи за ламент над властитим
животом, као код многих песника данас. Наиме, данас се пише поглавито само таква
поезија или стихови који нагињу сличној поетици, а тако нешто, по мом укусу, никако
није добро. Правити од властитог живота поезију није добро ни за саму поезију ни за
песника. Андрић, који је намерно из својих првих Сабраних дела изоставио своју
лирску поезију Еx Понто, одлично је знао куда то може одвести. Писац или песник –
треба што више да се склања из свог створеног дела. Људи данас стреме крајностима, а
сви смо ми заборавили да уметност и поезија нису ту да бисмо ми песници, егоистично
уживали у властитим стиховима који сликају наш сопствени живот (или проживљено),
и да би друге „терали“ да у томе такође „уживају“. Ако је поетска творевина само
фрагмент нашег живота или пука емоција која је само поетски транспонована у
стихове, то не завређује много, то не завређује ништа за опште стање ствари, за поезију,
за књижевност. Више се готово не пише родољубива, социјална, љубавна, сатирична
поезија. Доминира данас један вид мисаоне, да не кажем „филозофске“ поезије, јер то
одудара од истинске филозофије. То чак није ни форма неке универзалне мисаоности,
већ банална, ступидна, досадна поезија у којој преовлађује песниково поетско
описаније његовог дана на одмору, шта је јео, колико је пута повратио од алкохола, итд.
И кад се све то сложи у стихове, то могу да читају само идиоти. Такорећи она мисаона
поезија која слика само аутора и његов поглед на ствари. Уопштено, ако таква поезија
преовлађује, онда она саму себе једе. И једе саму себе. Данас српска поезија нема
песника попут Бранка Миљковића или Васка Попе. На пример, Верлен је писао сјајну
мисаону поезију која је настајала из емоције, али та поезија је превазилазила мисаону
форму јер је била толико генијална колико и њен аутор као личност. Верленови
стихови, ма колико ламентирали над Песниковим животом – универзални су јер у себи

носе толико мудрости и сугестивности и авангарде, а не пука „описанија“ песникових
траума и небитних жеља. А данас сви тако желе да пишу, да од свог живота праве
„поезију“. Поезија и уметност, иако то већина не примећује, јесу можда главни темељ
једног друштва – камен темељац сваке културе. Нема културе без уметности, то је
једно. Kултура гради једну цивилизацију а не новац – новац (то јест материјално)
представљаја само љуштуру, светлуцаву одору, пуку форму, а суштина то јест језгро
јесте култура, па тако – ако немамо добар камен темељац нећемо имати ништа, ни
културу, ни цивилизацију, ни име, ни будућност. Без високе културе и вредне
уметности а са материјално-економским напретком, као нација ћемо личити више на
свиње и медведе, (буквално мислећи) са „Ролексима“ и „Бентлијима“, него на људе. Но,
некима који виде садашње почетне примере тога, тако нешто и не звучи особито лоше.

3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?

Прве моје песме створене су 2014. године или доцније, не сећам се тачно. Наравно,
њихов квалитет није ме задовољавао, зато сам их уништио. Било је то педесетак
песама, у претежно елегичном расположењу. Понављам, нисам их оцењивао неком
претераном вредношћу јер су биле почетничке, зато сам их брже-боље и уништио. Њих
нема. Можда се сећам једне или две песме. Али то је била одлична основа за даље
писање. Увек сам писао и уништавао. Што сам више уништавао написано, више сам и
боље имао потицаја за будуће стварање.

4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?

Ако могу најкраће одговорити на ово, то би било: спољно окружење. То је материјал
који ме увек може потакнути на писање. Мислим да је то најчвршћа подлога коју један
песник или писац, себи може увек, увек осигурати, и када нема неког унутрашњег
надахнућа – довољно је да се окрене око себе и погледа једним око сав тај свет... Битно
је само да имате добре рецепторе, да писац/песник није загушен поплавом стварности,
да није стопљен са групном смесом, то јест са масом, да није део хорде, јер хорда гуши
неприметно и сигурно. На крају крајева, писати – не значи писати за себе и према себи,
већ за друге. Ако се већ пише за друге то би морало имати и утицаја на друге. А има ли
позитивнијег утицаја на друге од, рецимо ангажоване поезије или прозе – која у себи

носи и уметничку нит, а истодобно критикује и исмева све оно што не треба да постоји
у људском свету и тиме чини корист друштву једнаку као и многе друге неуметничке
делатности које граде једно друштво?

5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?

Наравно, кретати се напред, било у којој области и сфери живота – носи ризик, за неког
већи, за неког мањи, но шта је алтернатива: назадовање, таворење, тапкање у месту,
ненапредовање, само да не би осећали страх? Ипак је страх, па и привремени неуспех,
мала цена за нужну борбу и могући успех у борби.

6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна..

удар астероида
и звездане стазе
хималајских мудраца
и ветрови
тибета
под уљаним небом
зевса и јупитера,
као да знају
тајну

Kамо плове ови градови
с димњацима и звоницима
на блатном окну и са тужним лицима?
Што труну ови трули кровови
и блатне улице и празна звоњава,

а небо је сиво као поњава...

Kрлежа

7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?

Проза је за мене највиши ступањ поезије. Многи би рекли: супротно, али ја то тако
осећам. Гогољ – који је с правом назван „највећим песником Русије“, није написао нити
иједну песму (сем пропале и заборављене збирке Ганц Kухелгартен из 1829, које се и
сам одрекао и лично покуповао те уништио све преостале примерке који су допали
продавцима по Петрограду, и више никада ниједан стих није написао за живота, нити је
ове поменуте укључивао у своја Сабрана дела, ни за живота, ни доцније то није рађено).
Роман Мртве душе по својој поетичности најбољи су пример како поезија може бити
генијално транспонована у прозу, Гогољ није без разлога овај свој највећи роман назвао
„поемом“.

8. Је ли ово време читању противник?

Не да је ово време противник само читању, ово време је противник свему разумном,
нажалост. Данило Kиш је негде написао: „Kада буду сви роктали својим свињским
срцима, последњи који ће још гледати људским очима и осећати људским срцем биће
они којима не бејаше страно искуство уметности.” Ово је то време, управо ово сада. А
поезију, на концу, сматрам највишим ступњем нечијег свесног и разборитог
промишљања о свету око себе. Нажалост, поезија је данас изгубила не само уметничку
него и друштвену важност. Некада се уметнички и „друштвени“ глас Пол Верлена,
Бодлера или Шилера чуо до оних висина готово равноправно са, на пример гласом
једног политичара и државника Бизмарка или било ког ондашњег државног или
друштвеног гласа „силе“ и утицаја у тадашњим европским друштвима. То се одржало,
мање или више, све до краја двадесетог века, када су многи писци и песници заузимали
послове који су друштву доносили корист: били су амбасадори као Андрић или Дучић
или угледни гласови у националним институцијама – који су се с пажњом слушали.
Песници, и други уметници нипошто нису били занемарени. Песнички Божанствени
глас великог Дантеа био је ако не моћнији, онда веома утицајан, упоредо са гласом
моћног папе Бонифација VIII – најмоћнијег човека западно-католичког света тог доба.

Прогон и убиства писаца и песника у Немачкој и СССР-у у двадесетом веку: Томаса
Мана, Варлама Шаламова или Солжењицина говоре о томе колико су гласови уметника
и писаца били утицајни (или опасни) у једном друштву. Зато је Европа тог времена
постизала највеће успехе и достизала највише тронове у уметничком и
цивилизацијском ступњу које је икада у својој двомиленијумској култури доживела.
Дакле, не само књижевни већ и друштвени значај уметника – песника био је некада
свакако већи – не у смислу важности и пресудности по ауторитету, већ по гласу разума,
квалитета и вредности, што је несумњиво доприносило да се у Европи развијају снажни
позитивни уметнички покрети и „реформације“ који су данас, за ову европску
цивилизацију (у коју и ми спадамо) само сан. Писци и песници су тада били инжењери
душе, много више се читало и народи су много више били задојени тим штивима и
људи су били здраво формирани под тим утицајима. Данас тога нема. Али за то су и
сами песници делом криви, не само идеологије и власти. Наиме, место песника јесте за
столом, над хартијом, за књигом, а нашим бајним песницима теже је отети микрофон из
руке или измаћи им столицу у идиотским тв емисијама неголи данашњим „естрадним
звездама“. Нажалост, живимо у времену у којем се све обрнуло: велики гласови наше
уметности сахрањују се у тишини и тајности као немачки ратни злочинци после Другог
светског рата у својим забаченим завичајима из којих су у младости побегли главом без
обзира, а „естрадне звезде“, кафански певачи и многе наше јавне, и ментално врло
сумњиве фигуре, почивају, уз „лафет“ и разне почасти, тамо где би требало да леже
истински великани. Алеје великана данас су постале Алеје медиокритета и олоша.
Никада то није било израженије него данас. И јасно је да се тако нешто мора одразити
на све у друштву, а највише на оно што јесте врх и најважније у једном друштву: на
културу, на уметност. Kултура прва копни. То трује не само уметност, него и више
„обичног“ човека који данас више не зна где му је дупе а где глава, он данас у таквом
хаосу живи живот као што хрчак трчи у свом „точку“, заробљен у кавезу. 90% медија и
уметничког садржаја у служби је духовне и моралне деградације тог „обичног“ човека
који је заиста сведен на ниво свиње, иако он то не примећује и још дуго неће приметити
(док га не изведу на клање и шурење, а онда ће се можда тргнути, а можда и неће).
Уметницима чак је можда и лакше данас, јер они виде где све ово води, али
најтескобније је оном вишемилионском српском аудиторијуму који блене у ријалити програме и живи свињским животом. Шта ће они када им неко једног дана угаси тај програм, а за друго

поимање нису способни због деценијске ретардације путем медија и тв програма? Чудо
је да се поезија данас уопште и пише. У Француској, на западу то ишчезава, западњаци-
рационалисти не раде оно што више нема практичног смисла. Ми Балканци мало смо
другачији – сизифовски смо настројени према сваком проблему. Можда је то добро а
можда и није. Вероватно да није добро, јер ништа на силу не треба радити. Вероватно је
тај симболизам данашњих покопа, који сам малопре поменуо, најбоље огледало нашег
друштва и наше културе. Све се обрће. Положај песника и уметника данас у свету у
коме владају невидљиве руке неупоредиво је и немерљиво другачији а код нас је то
особито израженије. У београдским и српским удружењима књижевника седе људи
„писци“ и „песници“ који имају карактер молера и зидара а не уметника, дословно
неписмењаци који би ишчезли као пара у сваком вредносном систему који држи до
позитивне селекције, а код нас такво корење цвета уместо цвећа. У буразерској Србији
„ја-теби-ти-мени“ све што вреди је угушено, а оно што није угушено протерано је преко
границе и оцрњено до ужаса. 500 књижевних награда у Србији која има једва 6
милиона глава у односу на 50 књижевних награда у Немачкој која има 80 милиона
глава, те један „књижевник-уредник-критичар“ који фигурира у 50 жирија књижевних
награда и у још 8 издавачких кућа, довољно говори о хаосу и лудилу у којем „прежива“
српска књижевност. Нити имамо најбољу књижевност нити имамо најбоље писце и за
то смо сами криви, а некада није било тако. У Андрићево и Kрлежино време Ле монд је
подједнако давао простора и Жан-Пол Сартру и Андрићу или Kрлежи. Данас, добар део
стасалих српских писаца није ни две Сартрове реченице поштено прочитао. И наравно,
историја није то учинила без разлога. Развој људског друштва и света допринео је томе
да људи, неретко у својој историји установљују многе поретке и друштвене
„вредности“ и „норме“ које су им после крваво, крваво долазиле главе. Kрлежа је био и
те како у праву када је казао да су људи „зли и несрећни“ јер су „глупи“.

9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...

Панонска равница нешто је што не постоји нигде у Европи, што кажем без икаквог
зазора. Срем, поготово југоисточни Срем, спада у оне пределе које људи попут мене не
би заменили ни за какве планине, мора, остале лепоте и крајеве. Заправо, наши људи, а
и то је својствено свим Балканцима, за разлику од осталих Европљана – највише воле

тамо где су рођени, па тако и ја.. Уопште, Срем, са својим највећим стожером –
Земуном, како каже Љубиша Самарџић у филму „Широко је лишће“, Мирослава
Антића, „није географија, то је презиме“.

10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?

Путовање, радост, а ово последње, одиста – ни на шта.

11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?

Сунца има тамо где је заслужено. Поезија – сама по себи – трага за сунцем. Та потрага никада не укључује одвећ сигурно постојање светла или сунца јер би – сама по себи – потрага потом постала непотребна. Kао што су Одисеју богови, ипак, били наклоњени па се након година и година лутања вратио на Итаку, тако она поезија која на крају достигне светло или сунце како год (дакле: истину то јест вредност) – јесте она поезија, онај пут који је завређивао да се на њега крене.

12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?

Никако. Данас, у временима општег метежа и поплаве псеудовредности понајчешће
оно што изгледа рајско може се у 99% случајева подвести под онај познати вредносни
суд: споља гладац – унутра јадац, исто тако – где постоји жртвовање било какве врсте,
засигурно има и вредности, можда мале, малецне, пиколе, али свакако трајне.

13. Три слова и три броја?

Темељ је увек битан: Аз, буки, вједи.
А бројеви? Па на пример 444.

14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?

О, да. Ако бих морао направити некакав „статистички“ приказ мог поетског стварања,
то би изгледало овако: у хрпи стотина и стоина „спаљених” песама, до сада исцеђено је
свега двадесетак које су сабране у малој збирци под насловом: Јеретичке песме.
Наравно, као што рекох, ја поезију, а уопште и књижевност покушавам да доживљавам
као уметничке гране које могу и требају имати неку друштвену тежину и вредност. Јер
је једино књижевност та која обухвата све људске делатности и сфере. Географија не
може да се меша у ликовну уметност, историја не може да се меша у здравство, хемија
не може да трпа нос у граматику, димњичари не могу да пројектују мостове, архитекте
не знају методологију историјске науке, а књижевност једина може и има права у све да
се меша. Ако тога не буде, уметност ће онда постати обична спрдња, и биће сврстана у
исту раван са забавним делатностима и за „интимну употребу“: нешто попут онога што
„тајни“ писци скрибомани раде: пишу у осами романе, песме, приче, за себе и само
себе, нешто што нико не зна, и што никада неће бити објављено. А то се управо дешава.
Пажња се опсесивно поклања појединостима, ситницама, а нико не види колико све то
скупа тоне. Међутим, данашњи људски род – који у односу на двадесети или
деветнаести век – доживљава своју духовно-моралну катаклизму, ипак, још није рекао
своју последњу реч и још није исклесао своју последњу грандиозну уметничку
скулптуру. А то ће, пре или касније, морати да се догоди.

15. Питање за питаоца!

Немам питање!

                                                    9 РЕЧИ

                                                    ВРЕМЕ
                                                    ГЛЕДАМ

                                                    АЛФА
                                                    ОМЕГА
                                                    ПОЗНАЊЕ
                                                    ТРЕН
                                                    МИ
                                                    НИТ
                                                    ПРАСАК

алфа и омега

ветрови векова
хире у нама
хромима
зрење је с радошћу свенуло
нетрагом нестало.
јалов јаук се орио,
ближи се коначни хабитус
и божји план
одвија се од почетка.

један сутон

у име дантеово!
ја, и моји мртви другови,
скакавци што говоре и жбиље
косови што ћуте и зуре

славуји што онемеше пред светом
мрави ситни што ходе својом одисејом
облаци који око кугле земаљске
као махнити круже, нигде не стижући
краљ ирод, соломон, и трећи римски цар калигула
исто су небо гледали
што сада, нада мном
своје плавило пушта
и меланхолични ламент
покошеног поља:
две испечене травке под огњеним сјајем,
што се под јаким југом
лелујају
и, ипак, почујте:
дишу!

1999

засјали ноћни шумови.
на небу звезде
сјаје
и крећу се.
затреперили остаци ваздуха,
мрак васељенски
шапат људски
и тмина земаљска
заћутали.
трептај божји
зауставио се.
у покровској ноћи
гробски мир.
страх и нада
сјединили се.
звезде небеске
засјаше огњеним сјајем.
и као неронове руке
ватру нам дароваше.
али огњена бура,
не беше огњена бура.

феникс из пепела није лаж

кокош из гарежи је мит.
а митови су легенде,
легенде постадоше догађаји
староставни,
који одувек бејаху
истина
записана у
тефтеру
невидљивог.
а он и даље своје перо држи.
(ни хартије му не мањка.)

Песнички упарене бравуре младих умних душа послушајте: ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ.

Извор: Кућа добрих вести