НЕНАД ОБРАДОВИЋ

Рођен у Крагујевцу 25. 3. 1991. године.

Дипломирао на Правном факултету

Универзитета у Београду.

Објавио књиге позије:

* Несите легенде (2020),

* Шарада (2020); обе у издању издавачке

куће Поетикум, Краљево.

Тренутно живи и ради у Панчеву.

                                                        УСТАНИЧКИ!

1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?

Обрад Ненадовић. Устанички.

2. О чему ти певаш, зашто и коме?

О ономе што се не може проћаскати.

Јер ми је “тесно отсвјуду” (Његош).

Оном који ме ћути у стопу.

3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?

Прву: вече пре него што сам се први пут заљубио.

Последњу: јутро након последњег великог умора.

4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?

У последње време: од хлеба и игара. Иначе: од тешке и реске ноћи. И покојег дан-дара.

5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?

Роним.

Полетео сам само једном. Страх је дошао тек после. Kао цигарета. Kао навика.

6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...

“Знати једну једину ствар и њоме знати све.” – Растко Петровић

Мој сан: Све, растворено у једну једину ствар која се мучно умножила.

7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?

Музика. Зато што је од свих уметности само она ту као ваздух.

8. Је ли ово време читању противник?

Знало је читање и за јаче невреме.

9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...

Планина, оштар ваздух, борова шума, леден поток, покоји камен, и сиво,

непредвидиво небо. Алтернативно, Медитеран: јара, камењар, маслине, плажа (велика а

пуста или мала а дивља).

10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?

Брод – бродоломник;

Белина – слепило;

Сврз – човек.

11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?

Никад превише, некад ни најмање.

12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?

Последњи берачи биће прве жртве раја!

13. Три слова и три броја?

Она два црногорска, биће довољна.

3, 2, 1

14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?

Скратим јој муке кадгод осетим да умирем од досаде и осталих болова.

15. Питање за питаоца!

Шта је старије: песник или песма?

Песник и песма старе истоветно.

                                                          9 РЕЧИ

                                                          НЕСИТА

                                                          ЛЕГЕНДА

                                                          ЉУБАВ

                                                          БОРБА

                                                          ЖЕНА

                                                          СЛОБОДА

                                                          СРБИЈА

                                                          ЦРНА

                                                          ГОРА                                      

СЛУЖБА

Не постоји у овом човеку

толико заводљива идеја,

као што су то: новац и Бог.

Ако те заводе обојица,

мањи си од маковог зрна,

али већи од макар једног.

Јер, нека се неко, негде, некад,

представио: мора да је имао,

макар пару и по – да се уприличи.

Ако није: два метра овде –

баш ти знаш коме не следе и онде!

Баш ти, који мериш и бројиш?

Заиста, заиста нам кажем,

нећемо се из два метра померити

без лоповске и без жмурке.

Немамо се куд попети

колико се желимо сакрити.

Све нам стоји колико нам драго.

ИЗ НОЋИ

Читаву младост провео сам

једино стваран и присутан

ван себе у ноћима ноћима

у страсним молитвама без

достојног противника

јер није било тог сна

који би пред њу

дошао на очи

нити је било

те љубави

баш толико слатког женског меса

да ми замути спектар будности

па да прескочим један дан

ако већ не може вече ако већ

није никако могло да останем

пред спавање самцијат сам

пре него што насрнем да је љубим

скрушено сам походио терасе

кухиње ходнике или клозете

бирао сам најсигурније просторије

најмање сумњиве са кључевима

са рајберима да случајно ме

не прекине бирао сам што даље

да јој на памет не падне да ми дође

и покуца да провери где сам и шта је

нехатно да поремети ту приправност

и својом бригом на мене баци камење

зато најбоље сачекати да она заспи

најпре љубити је и добро уморити

задовољити да јој се очи преврну

у зацакљене али онда би да се мази

па добро нека буде онда тако добро

да не може да убрзо на мени не заспи

па може и тако са њом на грудима

спокојном и срећном без сумњи

и дневних бубица у себи у себи

да се помолим само за једно

опет само једино то да тражим

чему сам усмерен још пре него

што сам се први пут проломио.

Тражио сам то безусловно,

тражио сам и нудио кичму

и врат и крв и заклињао се

да ћу патити колико треба.

И једне ноћи, она се, миришљава,

на мени, уз мене, тако удобно ушушкала,

да је заспала, а нежно, нешто, шапутала.

Била је то моја последња молитва.

ЈЕДНА НЕСУМЊИВО РЕТРОГРАДНА ПЕСМА

Ако не успемо са овим

светом у ком је свако

најбоља верзија себе

можда да пробамо

да будемо оно што смо?

али без јарости

кад неко процвета

кад неко просвира

ближњег свог без

сувишних додира

без амбиције

да тражимо

длаку на језику

своју длаку

на туђем језику

да наградимо

и признамо

то жвакање

не хлеба не гуме

већ зубе на зубе

да нико никога не гурне

на љубљење руке, оном,

кажу ти, моћнијем од тебе,

јачем од тебе, чвршћем –

а који је, можда – твој мач.

Заборављаш његову сврху?

Заборављаш своју сврху?

ХРИСТИНА МРША

Рођена је 2006. у Бањалуци.

Ученица 2. разреда бањалучке Гимназије.

* Пјесме, 2021.

НЕ МОГУ ЗАМИСЛИТИ ЖИВОТ БЕЗ МУЗИКЕ

1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?

Мршана Христић. Не звучи ми претјерано лијепо.

2. О чему ти певаш, зашто и коме?

Пјевам о различитим емоцијама које проживљавам, о људима, природи, свему што ме

окружује и дотиче. Пјевам јер осјећам. Првенствено због себе, а онда и због свакога

другог ко осјећа, ко воли поезију.

3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?

Прву пјесму написала сам са пет година. Погрешно је рећи – написала, јер тада нисам

знала да пишем. Ја сам је изрекла, а мама записала. Посљедњу крајем августа,

двадесетог, враћајући се с фестивала поезије у Темишвару.

4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?

Моја поезија настаје од дамара срца, мог и туђих. Од чуђења свијету, од љубави према

ријечима, и од нечег дубоко изнутра, из неке скривене одаје, коју ни сама нисам

пронашла.

5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?

Пливам. Осјећам се угодно у води, загрљено са свих страна. Као дијете бојала сам се

авиона, можда због безброј документараца о авионским несрећама које сам погледала.

Сада немам толики страх. Полетање је увијек забавно.

6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...

Сјећам се живо једног сна од прије годину дана. У шетњи сам наишла на двориште моје

основне школе, гдје је у ваздуху пливало безброј јата риба. Када сам се приближила,

примијетила сам да су то заправо групе људи који трче у некаквим неправилним

круговима, а издалека изгледају као јата шарених риба. Свако је био груписан у своје

посебно јато, на основу било какве повезаности с другим човјеком. Могла је то бити

породица, разред, друштво... Они који нису успијевали да се придруже неком од

постојећих јата, једноставно су нестајали као облачак паре. Људи су јата риба. Без

заједнице испаравамо попут хладне магле.

7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?

Фотографија, сликарство, музика, тешко је одабрати. Но ако бих морала бирати, онда –

музика. Она је уједно и једно од мојих највећих надахнућа. Преноси снажне емоције и

вибрације, било добре или лоше. Не могу замислити живот без музике.

8. Је ли ово време читању противник?

Није ово вријеме читању противник, него су људи сами себи противници.

9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...

Брда смарагдно-зелена, долина истачкана људским насеобинама што вијугају око

хладне ријеке, па опет брда, па опет долине, ливаде и поља. Клацкалица природе.

10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?

Путовање, развезана једра, вјетар и отворено море.

11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?

У мојој поезији има више сунца, но када има мање сунца у животу, тада има више

поезије. Бар ми се тако чини.

12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?

Жртвовање је често рајско. Жртва родитеља ради дјеце, жртва пријатеља због

пријатеља, жтрва сопственог ега ради љубави. Многе воћке људског ума покварене су и

пр'је но што сазру.

13. Три слова и три броја?

В, П, И

3, 6, 9

14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?

Деси се да пјесму оставим недовршену, али је не бацам никада. Увијек се пјесми могу

вратити, ако јој дозволим да ме сачека.

15. Питање за питаоца!

Питаоче, зашто питаш?

Питалицу да сазидам.

                                                         9 РЕЧИ

                                                         РИЈЕЧ

                                                         ПРИЈАТЕЉ

                                                         УМЈЕТНОСТ

                                                         МИР 

                                                         ЊЕЖНОСТ

                                                         СТРПЉЕЊЕ

                                                         САМОСВИЈЕСТ

                                                         ИСКРЕНОСТ

                                                         РАЗВОЈ

ТРЖИШТЕ ЉУДСКИХ ОСОБИНА

Мијењамо срећу и другаре

за славу, богатство и паре!

Осмијех по веома ниској цијени,

акција на храброст и част!

Јављамо купцима и уваженој господи,

љубав више није у моди.

Вриједност другарства, части, среће,

некад је била нешто веће,

ал’ како је купаца све мање,

објављујемо ванредно стање!

Нема више ко да нас брани,

скренусмо с пута, лутамо сами.

Све оно добро и лијепо у нама

осташе само плодови неубрани.

Људскост бачена у највеће дубине.

Олакшасмо ранац, настављамо даље.

Питање до када гледаћемо напријед.

Видик нам се сузио од толике тмине.

Срамота је надменом, великом вуку,

прихватити нејакога помоћ и руку.

Курјаци се множе, све је мање стадо,

у утроби заврши свако јагње младо.

СИМБИОЗА

Увлачиш се међу моје прсте,

о ти, без почетка и краја.

Ти, који путујеш безнађем и бескрајем

и миришеш на љешњаке и багрем

и сазвјежђа која си прелетио. 

Упијам те јагодицама као пару,  

голицаш ме оштрим осмијехом

и зашиљеним кутовима очију.

Уцртаваш се у моју линију судбине

и дјетиње скачеш брежуљцима

подно мојих згрчених прстију. 

Откидаш ми нокте да сазнаш 

шта се крије испод, изнутра,

да откријеш врата мога тијела,

скријеш се иза мојих ребара, саградиш себи кућу

и посијеш руже и агаве,

по једну садницу за свако ребро,

моју коштану срж измијешаш

с отопином сунца и сока од маслачка

и маслиновом гранчицом исцрташ облике

у пијеску усамљених пустиња моје душе. 

Дотакао си најдубљу тачку мог океана

и освојио највиши врх.

Поставио си заставу на сваком ћошку 

и никуда ниси нашао туђу,

побацао мрвице да се не изгубиш, као у бајци,

али ја сам далеко од бајке 

и моје тијело није кућица од слаткиша. 

Трчао си са мном травнатим пропланцима

и спавао у горкој хладовини кестена. 

Знам да би ме бранио када би неко

одлучио да ме тргне из сна.

Знам да би то био ти,

јер ја се не бих ни пробудила.

Остала бих да лежим непомична,

а ти би раскрварио дланове и искренуо све зглобове

гањајући оног ко се дрзнуо да ми приђе.

Потом би се скупио у сланој стијени

и купао у љековитој води моје душе.

Јер ти тако можеш.  

Ја бих спавала. 

Искрзао си њежна кољена пузећи мојим мрачним ходницима,

довлачећи у пртљажнику својих мисли

историју свих народа и истину свих постанака.

Гледала сам царства на рубу пропасти

у чељусти похлепних императора,

сударе коња, мотика, пушака

и крв, крв свуда, жељезо у устима.

Гуске су спасиле Рим не знајући

и ти си спасао мене, постојећи.

***

На обалама Тихог океана

неки невидљиви људи

очију поравнатих са хоризонтом

стари хиљадама изгубљених година

ваде рибу из сребрних таласа.

На чела им падају латице сакуре

клизе низ клисуре и кањоне знојних бора

падају на храпаве руке.

Рибе блистају на сунцу.

У зеленилу прастаре горе

над главама изгубљених рибара

утопљених у океан пролазности

рижина поља дишу под водом

на своје бијеле рижине шкрге

као што дишу хиљаду година касније

само што више нема људи.

Навече ће јапанске мајке

послужити рибу својој дјеци

јапанске ријечи лепршаће ваздухом

умирући једна за другом

и биће то сасвим обично вече

сасвим обичних изгубљених људи.Поетски дуо

Претходне песничке дуете, двојце, парове... можете погледати: ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ. Уживајте!

Извор: Кућа добрих вести