Захваљујући оцу који је пуно путовао и водио је по свету, код Олге се рано развила љубав према уметности, архитектури... лепоти.
Уписала је Архитектонски факултет и учећи од сјајних професора врло брзо је била оспособљена за пројектовање. Одмах после завршетка студија имала је срећу да се запосли у Енерго пројекту, који је тада био једна од водећих фирми и Олга је од самог почетка радила са врхунским архитектама на занимљивим, захтевним и великим пројектима који су јој омогућавали да учи и напредује. Као део тима који је предводио признати архитекта Зоран Бојовић, за пројекат највеће палате Садама Хусеина у Багдаду, Енерго пројект добија прву награду. Радила је на многим значајним пројектима који су освојили међународна признања.
Како је још као девојчица волела да из новина исеца рубрике везане за уређење станова и сређује их како сама жели, као искусан архитекта испунила је и тај детињи сан. У Политикином магазину у рубрици “Доме, слатки доме”, објавила је више од 30 предлога за уређење стана. То је био веома леп, напоран и захтеван изазов, који је усрећио многе читаоце.
Вођена жељом за новим изазовима одлази у Шведску, где ради годину дана у једном пројектном бироу. Враћа се са идејом да отвори сопствени биро, у чему и успева.
После неколико значајних пројеката – пијаце у Блоку 44 на Новом Београду и у Кикинди - ради бројне пројекте ентеријера и екстеријера. Како сама каже, у “трци” за послом, у коме се тржиште стално мења, а избор постаје све мање занимљив, у њој се јавља унутрашња потреба за новим видом изражавања. Посвећује се писању. Долази на идеју да напише роман, илуструвану биографију Јованке Бончић Катеринић.
Шетајући улицама малог града Дармштата у близини Франкфурта, занешена мирисима, бојама, сновима, Олга подиже главу и види натпис улице: Jowanka Bontschits Strasse. Осећа усхићење и одмах уз помоћ Гугла открива да се ради о српкињи, првој жени која је у Немачкој дипломирала архитектуру 1913. године. Пуне три године откривала је живот и стваралаштво Јованке Бончић Катеринић, саживела се са њом, њеним животом и радом. Бројне фотографије, преписке, разговори са породицом Катеринић, машта и упорност преточени су у роман, илустровану биографију која ће ускоро пронаћи свога издавача.
Читаоци ће моћи да сазнају ко је била изузетна српкиња Јованка Бончић која је преживела ратове, пустошења, успоне и падове. Пројектовала је зграде Ветеринарског и Учитељског факултета у Београду и многа друга здања, а својим радом обезбедила специјално место у историји немачке науке. Књига је пуна занимљивих догађаја, детаља, фотографија, Олгиних илустрација и цртежа и сигурно ће бити добро упориште за нове генерације, јер то није само књига о Јованки, већ и о архитектури у Србији и Југославији.
Данас Олга, заједно са својом дугогодишњом сарадницом и колегиницом Јованом Анђелковић, са којом је радила на многим архитектонским пројектима, ради на реконструкцији старих и напуштених кућа по Србији. Она осећа ограничења урбане средине: пренасељеност, оскудицу ваздуха, светла и зелених површина, буку, и премало простора за опуштање. То је разлог њених све чешћих одлазака на село, у природу. Ходи сеоским друмовима и путељцима, фотографише оронуле и запуштене куће око којих су несређења дворишта са остацима прошлих живота. Олга са радошћу ради реконструкције старих кућа. Захваљујући професору Божидару Божи Петровићу и његовој поново откривеној књизи „Старе српске куће као градитељски подстицај“, у којој је сакупио и сачувао трагове традиционалног српског градитељства, добија инспирацију да обнавља старе и пројектује нове куће јер су оне, како је професор говорио, „отисак нашег трајања“ .
За њен богат професионалан живот и рад заслужна је и њена породица, супруг и две ћерке, који су њена подршка, љубав и покретачи, њена најбоља и највреднија архитектонска дела, како каже.
Верујемо да ће архитекта Олга Радић следити даље своје снове и да ће своју љубав према архитектури, уметности, лепоти и породици пренети у низ нових пројеката који ће се отворити у “дворишту” њене детиње маште која је не напушта. Како и сама каже у књизи о Јованки Бончић Катеринић, говорећи у првом лицу: „Ја сам цео живот следила разнобојан и шарен, понекад наиван и девојачки, понекад снажан и јак, саткан од великих, најчешће немогућих жеља, али увек јасан сан. Никада нисам одустајала. Никада нисам стајала. Никада нисам чекала. Ишла сам напред, храбро корачајући своме циљу. Не знам да ли сам га стигла, да ли ћу га стићи, али знам да је најважнији био тај пут ка њему.” СРЕЋНО!!!
Олга добрим вестима сматра све што је позитивно , пуно подршке и љубави међу људима... добре мисли и добра дела.
Извор: Кућа добрих вести