Прослава је почела у 10 часова ујутро по локалном времену, у знак сећања на те тренутке 17. августа 1945. када је у Џакарти први председник Индонезије Ахмед Сукарно прочитао проглас о независности дотадашње холандске колоније.

Централна свечаност је била у Палати Мердека (Слобода) у Џакарти коју је пред више од 7.000 гостију предводио седми председник Републике Индонезије Ђоко Видодо, познат и као Ђокови. Председник Ђокови је први пут заповедао церемонијом подизања националне црвено-беле заставе у Мардека палати, будући да је на дужност ступио прошлог октобра, са мандатом од пет година.

У провинцијама су чину подизања заставе са пуно патриотских осећања присуствовале масе житеља четврте најмногољудије земље на свету, после чега су организована наградна такмичења и музичке приредбе. На неким од острва највећег архипелага на свету церемоније подизања заставе су биле под морем. Неки од локалних житеља придружили су се морнаричким и полицијским официрима док су приипадници специјалних снага (САР) приредили подводну свечаност.

Индонезија, која је због пространства (преко 1,9 милиона километара копнене површине), људства (сада има више од 255 милиона становништва) и природних богатстава, својевремено сматрана највреднијом колонијом на свету, стекла је независност и суверенитет после 350 година непомирљиве борбе и жртава. Од тада је је постигнуто много. Индонезија се данас може похвалити да је 16. по величини привреда у свету, једно место испред Холандије, некадашњег колонизатора. Индонезија је такође један од мотора развоја Азије, и једна од само неколико држава које су успеле да упаре муслиманско већинско становништво (88 осто) и стабилну демократију. После преласка са ауторитарне владавине на демократски изабране лидере 1998, у земљи влада динамична демократија трећа по многољудности (после Индије и Сједињених Америчких Држава) на свету.

Бурна економска и политичка историја Индонезије

Мало је земаља које у искусиле тако драматичне промене у економској и политичкој сфери као Индонезија током последњих 70 година.

„Вечити економски понављач“ средином 1960-их, Индонезија је доживела драматичан заокрет и три деценије привредног напретка да би се током 1990-тих придружила источноазијским економским чудима. Но када се чинило да је статус земље са средњим приходима осигуран, дошло је до новог дисконтинуитета – Азијске финансијске кризе 1998. Изгледало је да је индонежанска привреда у слободном паду.

Но као и средином 1960-тих злослутници су погрешили. Индонежанска привреда се брзо опоравила и последњих 15 година остварила значајан раст. Индонезија је 2004. постала земља са средњим примањима. Према подацима Светске банке, укупан домаћи прозвод (БДП) расте по позитивној стопи још од 1999, иако је благо успорен последњих година. У протеклој деценији је БДП по глави становника удвостручен.

Данас је Индонезија 16. на свету по номиналном (када није урачуната инфлација) БДП од 895,6 милијарди долара, процењеним за 2015. Мерено паритетом куповне моћи (по тржишним ценама) је осма са 2,84 билиона долара. Просечан БДП по становнику мерен ППП је процењен за ову годину на 11,135 долара, а према номиналном БДП на 3,511 долара.

Последњих година су међународне компаније за пружање финансијских услуга, Стандард и Пурс, Фичс рејтингс и Мудиз, унапредиле кредитни рејтинг Индонезије. Разлози су чврст економски раст, низак владин дуг и обазриво фискално руковођење. Они су кључни и за привлачење финансијског прилива у Индонезију: како портфолио, тако и страних директних инвестиција (СДИ).

Индонезију сврставају међу земље са перспективним тржиштем, умерено софистицираним финансијским системом и становништвом које се убрзано повећава, познате као МИНТ (Мексико, Индонезија, Нигерија, Турска). Уколико стопе раста буду као и протеклих 15 година, Индонезија ће за пола века бити уврштена у групу земаља са високим примањима.

Неки од снажних адута Индонезије којима се могу објаснити недавни макроекономски раст од просечно око шесто одсто годишње и велико повећање СДИ, нарочито после светске економске кризе из 2008 – 2009. су:

Обилни и разнолики природни ресурси;
Политичка стабилност;
Обазриво финансијско управљање од краја 1990-тих;
Стратешка позиција у односу на велике економије као што су Кина и Индија;
Ниски трошкови радне снаге;                                                                    

Предстоји велики посао

Експерти се слажу да земља тек треба да оствари свој пуни потенцијал. Индонезију тренутно сматрају средњом економском силом“, изјавио је ових свечарских дана Асеп Сурјахади, директор независног института СМЕРУ у Џакарти. „Индонезија је и веома велико тржиште са брзим растом. Средња класа се брзо умножава и то ствара велику куповну снагу у Индонезији“, додао је Асеп.

Величина земље и богатство природних ресурса, нарочито калајем, бакром, никлом и златом, чине Индонезију битним делом светске привреде. У још у већој мери то важи за економски систем Југоисточне Азије, чије ће се државе даље интегрисати стварањем Азијске економске заједнице крајем ове године.

Међутим, упућени кажу како у Индонезији мора да буде обављен велики посао.

Експерти се слажу да је прво и најважније успостављање реформисане и транспарентне власти и бирократије. Иако се чини да је тренутна влада Индонезије много поштенија и да се у њу може имати много више поверења у односу на претходне, администрације по провинцијама су и даље оптерећене случајевима корупције.

Влада је 2002. основала Комисију за сузбијање корупције (КПК), а постоје и многе друге организације и цивилна удружења за промовисање транспарентности и борбу против тог друштвеног зла. Међутим, одржавање негативне слике о корупцији у јавном сектору знак је да би власти требало да интензивирају своје напоре.

Друго је повећање раста и развоја у другим регионима Индонезије. У неколико последњих деценија, раст је био веома концентрисан на острва Јаву, Бали и Суматру, док су остали региони заостајали. Јаз је сада веома изражен и задатак је централне владе да решава овај проблем. Острва Калимантан, Сулавеси, Молучка и Папуа веома обећавају и ту лежи велики неискоришћени потенцијал, али им недостаје адекватна инфраструктура.

Приступ основним социјалним установама мора бити побољшан, на првом месту квалитетном образовању и здравственој заштити. Уколико буде могуће адекватно развити ова острва, степен економског развоја Индонезије свакако ће бити значајно повећан.
Треће је одржавање снажног присуства Индонезије на међународној сцени. Влада предходног шефа државе Сусило Бамбанг Јодојоноа је направила неколико значајних помака у тој области. Промене у стратегији спољне политике које је спровео председник Ђоко Видодо, треба да обезбеде Индонезији утицај у међународним организацијама и телима што ће бити значајно и у наредним деценијама.

                           

Задовољство животом

“Како је диван овај свет” Лујиса Амстронга може да се чује из добро маскираних звучника у тржном центру “Плаза Индонесиа” у центру Џакарте, главног града те земље на југоистоку Азије. Отац и син пробају седишта у новом Ауди А6. Продавнице светских марки Диор, Луј Витон И Диане фон Фирстенберг добродошлицом поздрављају муштерије док се напољу на температури од 30 степени Целзијусових чују мотори аутомобила. Индонежанских 40 до 50 милиона припадника средње класе у нацији од преко 250 милиона, велики су купци.

Просечни Индонежанин је такође веома задовољан својим животом, што се може видети из чињенице да је земља пласирана на 14. месту сходно Индексу Сретна планета (Хаппy Планет Индекс). Индонежански ХПИ резултат одражава „умерен“ животни век (69,4 године) „умерено“ задовољство животом (5,5) и ниску еколошку основу (1,1, количина биолошки продуктивних земљишта и мора неопходних као извора за потрошњу људског рода, те за абсорбовање смећа које становништо ствара).

Према анкети реномиране америчке агенције Пју, 58 одсто Индонежана, значајно су задовољнији својим животом него у време претходног истраживања 2007, када је такво осећање гајило тек 23 одсто. То је највеће повећање у свету. Пре свега се односи на здравље (85 одсто), породицу (66), религију (90) и друштвени живот (70).

То не значи да је све потаман у земљи са око 300 различитих етничких група која говоре преко 700 језика. Материјална неједнакост је и даље главни поблем. У Џакарти, насеља без воде и струје постоје уз импресивне небодере. Све мањи део становништва живи у селима јер се сматра да је срећа уагнезаградовима. Подручје Велике Џакарте брекће са преко 30 милиона становника и једним од најхаотичнијих саобраћаја у свету.

Па опет, као што сматрају да су напредовали протеклих година, велика већина Индонежана (68 одсто), према истраживању Пјуа, очекују да ће им живот у наредних пет година бити бољи него што је сада.

Са очекиваним процечним годишњим привредним растом од пет процената до 2025, број припадника средње класе у Индонезији би, према Светској банци, могао да достигне 100 милиона.


Младо становништво

Једна од знчајних индонежанских предности јесте младо, многобројно и брзо увећавајуће становништво, тзв. демографска дивиденда. Очекује се да ће Индонезија до 2020. имати 269 милиона житеља, а 321 милион до 2050. Пројекције кажу да ће индонежанско становништво 2043. претећи оно у САД и постати треће највеће у свету, после Индије и Кине.

Према подацима Светске банке, више од 50 посто становника Индонезије млађе је од 30 година. Проценат старих људи у популацији је нижи него у осталим економијама Југоисточне Азије. Велики број младих радника и релативно мали број пензионера, опште је мишљење, представљају рецепт за економски раст.

Према Светској банци, степен писмености у Индонезији је 2011. изнео 93 посто. Међутим, те године је према Организацији УН за образовање, науку и културу (Унеско) укупна стопа уписа ђака у земљи на терцијарном нивоу износила 25 посто. То оставља пуно простора за побољшање високог образовања.

Асеп Сурјахади из СМЕРУ сматра да би веће поклањање пажње образовању Индонезији дугорочно донело корист. „Опасност са којом је Индонезија суочена је могућност да улазимо у такозвану замку средњих прихода“, приметио је Асеп. „Како би то избегла, Индонезија мора да се преоријентише на економију у већој мери засновану на знању, за коју ће бити потребна образованија радна снага“.

Више знања би повећало и подуктивност радне снаге Индонезије која је 10 пута мања него у САД и три пута у Малезији. Сада радна снага Индонезије више нагиње према пословима у индустрији и пољопривреди у односу на сектор услуга који захтева више знања. Но, земља је усмерена у добром правцу, у претходних шест година, раст БДП по раднику у Индонезији је већи него у Сингапуру, Малезији, Тајланду или Филипинима.

Продуктивност би могла бити повећана и уколико би више жена радило. Само 51 посто жена у Индонезији ради, док је код мушкараца то 84 посто. Неки економисти сматрају и да треба олабавити законе због којих је радна снага у земљи неконкурентна.
Само на основу демографије, Индонезија би потенцијално могла да остварује раст од преко шест одсто годишње. Но, без коренитих реформи, неки економисти верују да ће раст земље износити између 5,5 до шест посто током неколико наредних година.


Извор: Кућа добрих вести