Насликао је више од 100 дела на којима су у оријенталном стилу приказани егзотични људи који носе живописну одећу, укључујући и серију платна на којима коњаници пуцају из пушака током онога што је називао војним вежбама, или Фантасијом.

После више од 180 година од Делакроа, десетине јахача Бербера јурила је преко окамењене сахарске земље хамаде ка трибини на Тргу мира и толеранције у малом мароканском пустињском граду Тан Тану. У бледо плавим одорама које су се таласале за њима, јахали су лепо украшене коње и са пушкама подигнутим увис, узвикивали ратни поклич од кога би се многим непријатељима „заледила крв у жилама“. Када су становници Сахаре у турбанима били готово наспрам високих званица, са коњима још увек у пуном галопу, уперили су пушке у земљу и запуцали. Новајлије у публици су престрашено поскакале, а онда се заорио пљесак коњаницима.

Била је то Тбоурида, други је зову Фантасиа, светковина унутар светковине Великог мусема, годишњег окупљања номадских племена са северозапада Сахаре. Савршено поравнати коњаници који су наступали у кореографској симулацији напада припадника берберских племена, подсећали су на егзотичне фигуре са Делакроових слика у Лувру.

Тбаурида је стотинама година културна представа која је комбинација историје и прича, а слави северноафричку традицију тесне везе између мушкости, коња и војевања. Изводи се на свадбама и годишњим прославама широм Марока, као вечни подсетник културног наслеђа више од 10 милиона Бербера у земљи са око 34 милиона житеља.

Тбоурида је тест вештине и обучености, али и показатељ умећа јахача да усклади и прецизно изведе своје и покрете коња. Победници су они који су представили најбоље коње, најлепшу одећу и најуспешније синхоронизовали плотуне током јуриша. Коњи који се користе у Фантасији су берберски или арапско-берберски. Арапско-берберски коњ је добијен укрштањем арапског и берберског и традиционално је коришћен у ратовима.

Мусем је пак годишње окупљање номада Сахаре, фестивал верских обреда, али и прилика за припаднике различитих племена да се духовно обогаћују, надмећу у рецитовању поезије, певању и јахању коња, размењују приче о лековима од трава и упражњавају друге усмене традиције често ратничких сахарско-маварских племена. Од почетка су се окупљања одигравала у мају, у складу са пољопривредним и нарочито сточарским календаром номада, И током њих се, такође, трговало камилама, чајем, сољу, организоване су свадбе, склапале неке нове везе.

Садашњи облик врсте годишњег сајма са економским, културним и социјалним функцијама Мусем је попримио 1963. Но од средине 1970-тих, традиција Мусема је обустављена због оружаних сукоба мароканских снага безбедности и Фронта Полисарио после повлачења шпанске колонијалне власти 1976. са територије која је у међународној заједници позната као Западна Сахара, а званични Рабат је назива Мароканска Сахара.

Оружане борбе су окончане 2001, примирјем договореним под окриљем Уједињених нација које су и даље посредник у спору у коме сада нема оружаних борби. Полисарио тражи да Западна Сахара, подручје које се простире на 266.000 квадратних километара и поред око пола милиона житеља има нека од вредних рудних богатстава и рибама богато приобаље, добије независност. Званични Рабат инсистира да је повратио своју територију којој је дао широку аутономију.

Организација УН за образовање, науку и културу (УНЕСКО) је заједно са министарством туризма Марока оживела 2004. Мусем сматрајући да представља „ремек дело усменог и нематеријалног наслеђа човечанства“. Реакција је била позитивна и Мусем у Тан-Тану је поново постао, како његови организатори истичу, место највећег окупљања номадских племена у северној Африци.

Данас је организатор Мусема Фондација Алмугар чије је руководство, на челу са Фадилом Бенаијашем, амбасадором Марока у Шпанији и блиским пријатељем краља Мохамеда VI покровитеља манифестације, упркос значајним логистичким потешкоћама које намеће природа, успело да госте импресионира разновним програмом у одличном организацијом догађања. Око 120 страних гостију, политичари, професори, дипломате и најбројнији, новинари међу њима и из Србије, могло је да ужива у познатом гостопримству житеља овог дела Сахаре. Војници и припадници жандармерије су се у даљини све време бринули о безбедности шаторског насеља “са пет звездица” у Чбики, око 50 километара на југозапад од Тан Тана, у сјајном пејзажу где се пешчане дине и импозантне литице спуштају до неких од најлепших места на мароканској обали Атлантске Сахаре.

Међу осталим манифестацијама овогодишњег Мусема биле су, дефилеи камила са номадима који су певали традиционалне песме, наступи локалних и регионалних фолклорних група. Низале су се дуге поворке жена обучених у богате и разнобојне кафтане или ђелабе, руку прекривених сложеним кана тетоважама. Носиле су дрвене чиније, месингане чајнике и друге предмете из свакодневног живота номада.

Номадска племена из удаљених области Сахаре, попут Малија, Мауританије и Нигера, била су на Тргу мира и толеранције смештена у око 800 шатора сатканих од камиље и јагњеће длаке. У неколико тематских шатора су биле поставке предмета који приказују детаље свакодневног живота бербеских племена из Марока, земље овогодишњег партнера Туниса и државе брендовског партнера Уједињених Арапских Емирата (УАЕ), кување, ткање, популарне игре, церемоније венчања и учење Курана.

У неким шаторима су могле да се купе традиционалне рукотворине, попут сахарског сребрног накита или све траженијих у свету, козметичких производа од чудесног дрвета аргана које расте само на северозападу Африке. Но, већина пословних трансакција била је усредсређена на камиле. Колико их је ове године понуђено на продају нисмо сазнали. Годину дана раније је та бројка била око 2.400 грла.

Како су се активности на Мусему приближавале крају, чланови различитих племена су се растајали и припремали за дуг пут кући. Утеха им је била да, иако су опроштаји понекад тешки, могу да се радују поновном окупљању следеће године у Тан-Тану.

Извор: Кућа добрих вести