Издавачка кућа Хеликс недавно је објавила награђивану збирку прича „Птица од сапуна“ младе исландске књижевнице Марије Елизабет Брагаготир, у изврсном преводу Татјане Латиновић. Да је реч о заиста посебном литерарном гласу, потврђује и специјално признање Европске награде за књижевност (EUPL) додељено овој ауторки 2024. године.

Уместо грандиозних заплета и бучних преокрета, Брагаготир нуди лупу кроз коју се посматрају свакодневне, често невидљиве тескобе модерног човека. Њени јунаци су људи са маргине сопствених живота – усамљени, неприлагођени, неретко заробљени у апсурдима друштвених очекивања и комплексних емотивних односа. Ауторка вешто комбинује сурову реалност са суптилним елементима фантастике, показујући како наизглед сасвим обичне животне ситуације у себи крију дубока промишљања о пролазности и прихватању онога што заиста јесмо.

Упркос тежини интимних тема којима се бави, „Птица од сапуна“ је питко штиво које одликује специфичан, нордијски сведен стил писања, прецизан, растерећен вишка украса, а опет невероватно упечатљив. Кроз својеврстан резигнирани хумор и оштроумна запажања, ова збирка подсећа да је сасвим у реду не бити савршен и не уклапати се у калупе које савремено доба немилосрдно намеће.

„Птица од сапуна“ је књига која, на веома необичан начин, учи како да се у крхотинама свакодневице пронађу лепота и саосећање.

Збирка прича „Птица од сапуна“ талентоване исландске ауторке Марије Елизабет Брагаготир, у издању издавачке куће Хеликс, представља хируршки прецизан увид у крхкост људске психе и тихе трауме које се носе. Уместо сензационализовања менталних потешкоћа, ауторка их проналази у суптилним, препознатљивим тренуцима савремене свакодневице. Кроз компулзивно скроловање друштвених мрежа до раних јутарњих сати, савршено се приказује модерна потреба за бегом у „балон од вате“ који штити од анксиозности и несанице. Ова књига мајсторски демистификује начине на које се човек бори са сопственим умом, било кроз интимна преиспитивања асексуалности прожета сумњама о потиснутим траумама из детињства, или кроз верно дочаравање паралишуће туге услед депресије и губитка вољених особа. Брагаготир нуди и једну од најпрецизнијих метафора депресивних епизода – осећај гушења у старом лифту за који се не зна да ли стоји или се креће – дотичући се успутно, али снажно, и осетљивог процеса лечења од болести зависности. Уводећи елементе магичног реализма, ауторка обрађује терет трансгенерацијских ожиљака и невидљивог женског бола, где потиснуто искуство побачаја и хронично зујање у ушима постају окидачи за дисоцијацију и бег од стварности. Кроз ове дубоко емотивне и сирове приче, Марија Елизабет Брагаготир подсећа да је прихватање сопствених несавршености и невидљивих рана први, а можда и најважнији корак ка међусобном разумевању и истинском исцељењу.

Књига је део пројекта „Европско књижевно платно: портрети нашег доба“, реализованог у оквиру програма Креативна Европа.

Извор: Кућа добрих вести