У друштву се често подразумева да је најпаметнија особа она која има одговор на свако питање, највише говори или брзо улази у расправе. Међутим, интелигенција се може показати и на много суптилније начине.

Психолог и стручњак за понашање Али Фенвик издвојио је три стратегије које могу бити карактеристичне за људе који умеју да пажљиво посматрају околину, уче од других и не осећају потребу да стално доказују колико знају.

Више слушају него што говоре

У разговору је лако упасти у замку да само чекамо свој ред да нешто кажемо. Док слушамо саговорника, већ у глави припремамо следећу реченицу, уместо да заиста пратимо оно што нам говори.

Пажљиво слушање, међутим, пружа прилику да од других научимо нешто ново. Свака особа има другачија искуства, знања и вештине, па разговор може бити много више од обичне размене мишљења.

Људи који не осећају потребу да доминирају сваким разговором могу оставити утисак сигурности у себе. Када нешто кажу након што су саслушали друге, њихове речи могу имати већу тежину управо зато што нису говорили само да би били најгласнији у просторији.

Примећују оно што није изговорено

Комуникација се не завршава речима. Начин на који неко говори, израз лица, поглед, држање тела и тон гласа могу променити значење изговореног.

Зато је важно обратити пажњу и на невербалне сигнале. Ако неко каже да је добро, али избегава поглед, говори тише него иначе или делује напето, могуће је да његове речи не одражавају у потпуности оно што осећа.

Исто важи и за нас. Начин на који нешто кажемо може послати потпуно другачију поруку од оне коју смо намеравали. Осмех у неприкладном тренутку, на пример, може оставити утисак да не схватамо озбиљно оно о чему говоримо.

Способност да приметимо такве нијансе може помоћи да боље разумемо саговорнике и прилагодимо начин комуникације ситуацији.

Не морају да покажу да знају све

Трећа стратегија на први поглед делује необично – понекад је корисно не показивати одмах колико знате.

Особа која у сваком разговору покушава да буде она која има одговор може код других створити осећај да их процењује или исправља. Због тога се људи понекад повуку и мање отворено износе своје мишљење.

Када не покушавамо стално да докажемо своје знање, саговорници могу бити опуштенији. Уместо да разговор претворимо у такмичење, можемо постављати питања, слушати туђа искуства и дозволити другима да објасне нешто што можда већ знамо.

То не значи да заиста треба да се „правимо глупи“, већ да нема потребе да у свакој ситуацији доказујемо колико смо паметни.

Интелигенција није само показивање знања

Ове три навике имају нешто заједничко – не захтевају од особе да буде најгласнија у друштву нити да стално показује своје знање.

Слушање, пажљиво посматрање и спремност да признамо да не знамо све могу бити кориснији од потребе да увек имамо последњу реч.

Управо због тога интелигенција у друштву често може бити мање упадљива него што очекујемо. Понекад се не види у ономе ко највише говори, већ у особи која пажљиво слуша, примећује детаље и зна када је боље поставити питање него понудити одговор.

Извор: Директно