Увек ме нервирао тај израз, „лака литература“.

Последњих година се усталило и оно „књиге за море“ или „књиге за годишњи одмор“. Онај ко воли да чита ће сигурно разумјети о чему говорим. Ако је „лака литература“ нешто површно и плиткоумно, љубитељ беллетра то неће читати на плус 40 као ни на минусу, просто, јер не задовољава његове читалачке апетите. А ако је лака литература нешто исписано филигранским стилом, а тема није крволочна ни на који начин, откуд нам идеја да то називамо „лаким“?

Елем, ја волим „лаку литературу“. Књиге у којима нема тешких злочина и моралних бездана, а написане су лепо и питко. Пријају ми. Што сам старија, теже ми падају „тешке“ теме.

Тако сам последњих година открила савремене јапанске писце.

Поменућу сада два наслова, која се сасвим уклапају у ту предрасуду лаких тема за море, а ви, ако не отварате ништа што вам неће поцијепати душу, не читајте. Обје књиге су писане сличним стилом, с веома мало динамичне радње, али с величанственим осећајем за детаљ, тачно онако како замишљамо јапанску уметност, њежно, сведено и топло и обје балансирају по танкој линији између реализма и фантастике.

Збирка прича „Маца на рецепт“ савремене јапанске књижевнице Шо Ишиде говори о добро познатој лековитости мачака за људска бића. Приче су лабаво повезане и могу се читати и као роман. Фабула се плете око необичне психијатријске ординације, коју је тешко наћи, а у којој вам уместо лијекова прописују мачке. Људи који одједном уместо таблета добију живо биће реагују на различите начине, али, игром случаја или мачјом чаролијом, животи почињу да им се мењају.

Роман „Док се кафа не охлади“ Тошиказуа Кавагучија се дешава у древном, скромном кафићу у ком постоји посебан сто. Кад сједнете за тај сто, кад вам донесу врелу кафу, имате шансу да проживите тренутак властите прошлости, разријешите нешто, а све то траје само док се кафа не охлади. Суптилно али суздржано, онако, баш јапански, наоко без драме, тка се прича о којој нема ко од нас није помислио: шта би било да сам то урадио другачије.

А оним читаоцима који одбијају то што се (неправедно) зове лака литература љети као и зими, препоручујем нови роман Драгана Тепавчевића, „Пјевач“.

Тепавчевић је Сарајлија који већ близу три деценије живи у Аустралији, а ком је ваљда требало да оде на крај свијета да би почео да пише о мраку и свјетлуцањима овдашњег човјека. Као инспирација за роман му је послужила стварна прича о човјеку који је у последњем рату заробљен и који је, попут Шехерезаде и њене приче или Аске и плеса, морао умјетношћу да се бори за властити живот. Он- пјесмом. Прича о Славољубовом заробљеништву је само један слој овог романа. Други је живот младих на периферији предратног Сарајева, а трећи боравак у Аустралији након рата.

Ја врло свјесно избјегавам књиге са оваквом тематиком. Нажалост, превише таквих прича сам слушала уживо, од блиских људи, и чини ми се да у мени више нема простора за такве теме. Превише су ми болне и превише се трудим да их заборавим. Игром случаја, ову сам прочитала. Иако Тепавчевић зна оно што Јевреји користе за причу о Холокаусту, да превише директних слика патње одбијају нормалног човека, и да треба показати какве су жртве биле прије него што су постале жртве, да бисмо нашли у себи снагу да се с њима идентификујемо, тих можда четвртину књиге од двестотињак страна, чини ми се, неки су од најбоље исписаних редова о страдању сарајевских Срба у посљедњем рату. Срећом, Драган Тепавчевић прво, зна да пише, а друго, има смисла за хумор, па књига није само мука, него и смијех и прича о љубави. Такође, роман на занимљив начин упоређује слику живота код нас и на поменутом крају света, па неке његове делове можемо да читамо и као путопис кроз Аустралију.

Извор: РТРС