Место је које пружа свеж ваздух и предах од вреве Великог Дуријана (воће у Југоисточној Азији карактеристичног јаког мириса), како Индонежни зову свој главни град, 12-томилионску Џакарту.
Током посете Западној Јави коју је 2013. организовала Амбасада Индонезије у Србији, група новинара је после напорног целодневног програма вечерала на Пунћаку у ресторану "Ринду Алам", у преводу "Чежња за природом". Некада познат као легендарна кулинарска знаменитост која пружа поглед на небеско зеленило Пунћака, Богора, Западне Јаве, ресторан „Ринду Алам“ је био икона тог краја, популарног одредништа за становнике Велике Џакарте на крају радне седмице.
Застакљени ресторан није могао у ноћи да нам довољно дочара најлепши поглед на Западној Јави ка чувеним плантажама чаја по којима је сундански крај познат. Уморни нисмо обратили пажњу на историјат ресторана, а он је то заслуживао. Сећам се да је изнад пулта касирке стајала слика генерала у униформи.
По повратку у Београд од пријатеља у Амбасади Индонезије, од вишедеценијских становника Србије, дознао сам да је "Ринду Алам" ресторан породице генерала Ибрахима Ађија, вишеструко везаног за некадашњу Југославију, Генерал, пореклом из краљевске породице из централне Јаве, био је први војни аташе Индонезије по отварању амбасаде те земље у Југославији 1956, и ту је срео своју другу жену Милицу Гавриловић.
Генерал Ађи је редак пример дипломате који је од војног аташеа постао амбасадор. Пре него што је постао амбасадор у Уједињеном Краљевству заповедао је армијском групом од 48.000 војника, у чијем је саставу била и база чувене дивизије “Силиванги.” Генерал је преминуо 1999, али су његова деца и партнери одржавали ресторан све до фебруара 2020. док није избила катастрофална пандемије Ковид-19.
Необичан живот Милице Гавриловић-Ађи
О необичном животу Милице Гавриловић-Ађи је њена блиска рођака Христина Николић писала овом сараднику Куће Добрих Вести. Милица Гавриловић је рођена 1928. у Крагујевцу, завршила је Мушку (војну) гимназију на Дедињу и била официр, према документу који је Христина пронашла.
“Милица била веома самосвесна особа, вероватно другачијег стила од већине жена у то доба, волела је да носи панталоне и кожне јакне, возила ауто и била инспирација девојчицама из краја, Касније је радила на Радио Београду, а по отварању Амбасаде Индонезије запослила се као дактилограф војном аташеу, Тако се и упознала са Ађијем,“ писала је Христина из Џакарте, где је срећно удата, за мужа лекара са којим има синчића.
Опет, Ирахим Ађи је био ожењен кћерком холандског генерала и са њом имао четворо деце. Када му је окончан мандате у Југославији кренуо је са породицом назад у домовину. На заустављању у Риму је рекао супрузи да се заљубио, да се разводи и вратио се у Београд да запроси Милицу.
Милица је такође била верена, али је раскинула веридбу упркос противљењу породице и отишла у Индонезију. Ађијева деца су углавном живела са њима, а изузетно је дирљиво да се генералов најстарији син Бондол увек с љубављу сећа Милице. Током Миличине болести у Женеви где је и умрла 1972, пасторак је би сваког викенда из Холандије где је студирао, возом долазио у Женеву да маћехи донесе најомиљенија индонежанска јела. Она су тада у Европи једино била доступна у Холандији, некадашњој колонијалној сили Индонезије.
Миличин живот Индонезији, смрт у Женеви
После венчања с Милицом и по повратка из Југославије, генерал се вратио својим обавезама. Важио је за човека од поверења првог индонежанског председника Ахмеда Сукарна (1901-1970) и припадао самом војном врху државе. Током преврата 1965, који је предводио будући шеф државе генерал Сухарто (1921-2008), Ађи је био личност од поверења коме се Сукарно обратио писмом у коме је од њега тражио да буде спреман да дође у помоћ на аеродром Халим Перданакусумах у Џакарти, и да га заштити уколико буде било потребно. Знало се и да је Ађи бринуо о заштити Сукарнове деце.
Милица и Ибрахим су добили двоје деце, Иван Ахмад и Амина или Мини (којој је средње име Сухарти дао председник Сухарто, а чија кћерка се такође зове Милица).
После смена власти многи Сукарнови сарадници су склоњени. Генерал Ађи је добио место амбасадора у Лондону, а касније и при Уједињеним нацијама у Женеви. Ту је Милица преминула од рака у јануару 1972.
Према Христини Николић, поворка од око 10 хиљада људи је у Џакарти дочекала ковчег Милице Гавриловић-Ађи из Женеве. Била је једина странкиња о којој су тадашње Џакартанске новине извештавале. Читав крај око куће Ађијевих у Бандунгу је био затворен пре и током спровода. Слике са сахране су чуване у архиву Националне библиотеке Индонезије.
Милица је била омиљена у народу у околини Бандунга јер је сву земљу коју јој је супруг поклонио (што је по прилици требало да буде врста сигурности за њу, уколико би било потребе) подарила сиромаснима који су изгубили домове у великом пожару који се у то доба догодио. Због тога су је од милоште назвали Ненг Мими, или госпођица Мими.
Локални људи су Милицу сматрали и помало ексцентричном јер је чувала мајмуна кога је назвала Кемис и који је, према причи деце из комшилука (сада људи у годинама), био питом само с њом. Говорила је течно индонежански и високи сундански, језик регије где је живела. Сундански, као јавански и балинежански, имају нивое језика, постоји народни, средњи и високи ниво (у јаванском постоји и краљевски), а сваки има различит речник.
Живот без Милице
После Женеве је генерал Ађи одлучио да се повуче из политичког и војног живота, па се окренуо бизнису. Између осталог, изградио је инфраструктуру и путеве у провинцији Батам, на крајњем западу Индонезије, близу Сингапура, по чему га тамошњи народ и данас памти, као и ресторан на Пунћаку. Ађи није заборављен у сунданском крају и зато што је био прва личност која је ујединила локалне кланове и одржавао мир међу њима.
Генерал Ађи је после Миличине смрти посетио са децом њене рођаке у Крагујевцу. На тужном скупу окупили су породицу и пустио је снимак сахране. Милица, осим првог гробног места на гробљу Сирна Рага у Бандунгу, има и место на Сушичком гробљу у Крагујевцу.
Године 2017, су земни остаци генерала Ађија и супруге Милице ексхумирани, војска Индонезије је преузела ковчеге у породичној кући у Бандунгу и после бдења су заједно сахрањени уз све војне и државне почасти на гробљу у место Гарут, у Сунданској регији, на Западној Јави. “Када је конвој стигао у Гарут чула сам окупљене људе како говоре да долазе Ненг Мими и генерал Ађи”, навела је Христина.
Деца, Иван Ахмад и Амина су неколико пута после Миличине смрти посетили Србију, последњи пут син у зиму 2019. Желели су да организују велику породичну посету наредне године, да обиђу стару кућу у којој су живели, међутим то је морало да буде одложено, зог новог короневируса.
Миленина млада рођака Христина је одрастала уз приче о Индонезији
Христина Николић је у Крагујевцу одрастала уз приче о Индонезији, иако је бака-тетка Милица преминула много пре њеног рођења. Христинина бака Милена, старија сестра Миличина, није могла да прежали њену смрт. Пошто се бавила сликањем, многи мотиви на њеним сликама су били бура на Балију, тропско дрвеће, јаванске плесачице и слично. Заједно са унуком Христином је често рзгледала слике које је током година из Индонезије слала Милица.
Бака Милена је у дому имала огромне фикусе преко целог зида и плафона који су морали да буду добро везани због тежине, мало дрво наранџе, папагаја који је слободно улазио и излазио из кавеза, препариране крокодилчиће, историјске атласе, књиге о јужним морима -- општу тропску атмосферу. Била је неколико пута у Индонезији по неколико месеци, па је да не заорави тамошнји језик направила листу неопходних речи, Служила се индонежанским језиком довољно за основну комуникацију и занимљиво је да када је доживела кап први пут, током опоравка је често изговарала неке индонежанске речи.
„За баку Милену је Индонезија била рај на земљи, а верујем да је то мишљење оформила на основу својих бајковитих боравака код сестре која ју је водила да види најлепше крајеве те земље, али и Сингапура, Тајланда.... Волела је и како Индонежани, из поштовања, своје баке и деке зову мајко, или оче, као и све старије људе. Тако је желела да и ми њу зовемо ‘мајка’… Предлагала ми је да се одселимо нас две и живимо у Индонезији,” присећала се Христина.
“Захваљујући баки сам заволела Исток, занимао ме је начин живота, култура, чудесна уметност. Осцилирала сам од кинеске филозофије и јапанских графика до тумачења индијских орнамената и митологије. Када се појавила вест о индонежанској стипендији, сместа сам се пријавила. Одлучила сам да одем да бих научила нешто ново, јер ме је занимао Исток, а посебно Индонезија. Наравно, желела сам да упознам и родбину коју у Индонезији имам.”
…
Христина је стигла у Индонезију почетком ране кишне сезоне, крајем августа, 2002. Била је стипендиста индонежанске владе у два наврата. На државном универзитету Суракарта, на централној Јави је дипломирала индонежански језик и књижевност, а потом магистрирала дескриптивну лингвистику. “Оправдала сам додељене стипендије, па сам студије завршила пре рока,” са заслуженим поносом је навела.
Засновала је породицу у Индонезији и још увек се бави лингвистиком, труди се, колико је могуће, да прати релевантне семинаре и радионице. “Хонорарац сам, радим самостално на пројектима који ми се допадну. Себе сматрам теренским лингвистом и то је оно што ме испуњава, Међутим ово тренутно није оптимално каријерно решење, јер ми је син још увек мали, па за сада није могуће да одем у неки удаљени крај, рецимо да се вратим на Борнео, или да се запутим на једно од острва на ободу Индонезије на месец дана, или два.”
Но преводилаштво, независна продукција и туризам су нешто чиме се Христина највише бавила последњих година. Тренутно приређује књижевне преводе са индонежанског језика. Већ неколико година са пријатељем, такође, ради на књизи индонежанских предања.
Христинин препев индонежанске поезије је први на српски језик. Обично се преводи индонежанске књижевности раде са енглеског језика. Но, према Христини доступним информацијама, до сада у Србији нигде није објављен неки препев индонежанске поезије, чак ни са енглеског.
Христина Николић Мурти је поделила повезницу ка свом препеву индонежанске поезије:
...
Христина још увек трага за информацијама о Милици. “Била је веома занимљива жена. Сећам се посете краљевској библиотеци у Суракарти. Тада ми је Милицу поменуо један од библиотекара рекавши да је она, иако лепа Југословенка, била једна од важних личности за индонежанску историју,” завршила је причу Христина.
Ринду Алам: И оброк и поглед
Чувени ресторан постојао је 41 годину. био је значајна туристичка атракција јер се налазио на литици која гледа на плантаже чаја на Гунунг Мас, „Златној планини“ . Многи жалили због затварања ресторана.
„Поглед који је понудио био је величанствен. Није ни чудо што је ресторан својевремено био велики хит ”, рекла је једна Индонежанка.
„Ринду Алам“ Са својим привилегованим окружењем, усред огромних плантажа чаја и националног парка нудио је врхунску услугу недалеко од ужурбане Џакарте. Били су то обеди са погледом, посетиоци су уживали у оброку и пејзажу.
Оснивање ресторана је у почетку било контроверзно јер је бивши председник Соехарто наводно дао специјалну дозволу пензионисаном генералу Ађију да користи државно земљиште у Богору. Таква дозвола је ретко давана јер су прописи строго контролисали коришћење земљишта у области Пунћак у Богору.
Временом је на Пунћаку ницало све више модерних ресторана, хотела и вила. Улични продавци сада или скоро свуда.
Успешна нова предузећа у Пунцаку била су лоша вест за Ринду Алам, јер су посетиоци имали приступачније опције. Ситуација је утицала на послованје ресторана годинама пре него што је званично затворен. Изградња модерног аутопута која повезује Велику Џакарту са највећим градом на Западна Јава, Бандунгом, 2015. године такође је узела данак Ринду Аламу.
Пут преко Пунћака више није био главни за Бандунг. Уз то, у току је пројекат проширења старог пута на Пунчаку, који је злогласног по гужви током викенда и државних празника.
Извор: Кућа добрих вести