Кућа Добрих Вести

Login

MИЛИЦА И ГЕНЕРАЛ: Спој два велика духа

Оцените овај чланак
(4 гласова)

rindu1Пунћак, планински превој око 30 километара од Богора, града на Западној Јави, пун је прелепих плантажа чаја и има раскошну ботаничку башту.

 

Место је које пружа свеж ваздух и предах од вреве Великог Дуријана (воће у Југоисточној Азији карактеристичног јаког мириса), како Индонежни зову свој главни град, 12-томилионску Џакарту.

 

Током посете Западној Јави коју је 2013. организовала Амбасада Индонезије у Србији, група новинара је после напорног целодневног програма вечерала на Пунћаку у ресторану "Ринду Алам", у преводу "Чежња за природом". Некада познат као легендарна кулинарска знаменитост која пружа поглед на небеско зеленило Пунћака, Богора, Западне Јаве, ресторан „Ринду Алам“ је био икона тог краја, популарног одредништа за становнике Велике Џакарте на крају радне седмице.

 

                                                          rindu2

 

Застакљени ресторан није могао у ноћи да нам довољно дочара најлепши поглед на Западној Јави ка чувеним плантажама чаја по којима је сундански крај познат. Уморни нисмо обратили пажњу на историјат ресторана, а он је то заслуживао. Сећам се да је изнад пулта касирке стајала слика генерала у униформи.

 

По повратку у Београд од пријатеља у Амбасади Индонезије, од вишедеценијских становника Србије, дознао сам да је "Ринду Алам" ресторан породице генерала Ибрахима Ађија, вишеструко везаног за некадашњу Југославију, Генерал, пореклом из краљевске породице из централне Јаве, био је први војни аташе Индонезије по отварању амбасаде те земље у Југославији 1956, и ту је срео своју другу жену Милицу Гавриловић.

 

Генерал Ађи је редак пример дипломате који је од војног аташеа постао амбасадор. Пре него што је постао амбасадор у Уједињеном Краљевству заповедао је армијском групом од 48.000 војника, у чијем је саставу била и база чувене дивизије “Силиванги.” Генерал је преминуо 1999, али су његова деца и партнери одржавали ресторан све до фебруара 2020. док није избила катастрофална пандемије Ковид-19.

 

Необичан живот Милице Гавриловић-Ађи

 

                                                            Rindu4

О необичном животу Милице Гавриловић-Ађи је њена блиска рођака Христина Николић писала овом сараднику Куће Добрих Вести. Милица Гавриловић је рођена 1928. у Крагујевцу, завршила је Мушку (војну) гимназију на Дедињу и била официр, према документу који је Христина пронашла.

 

“Милица била веома самосвесна особа, вероватно другачијег стила од већине жена у то доба, волела је да носи панталоне и кожне јакне, возила ауто и била инспирација девојчицама из краја, Касније је радила на Радио Београду, а по отварању Амбасаде Индонезије запослила се као дактилограф војном аташеу, Тако се и упознала са Ађијем,“ писала је Христина из Џакарте, где је срећно удата, за мужа лекара са којим има синчића.

                                                            rindu5

                                                                

Опет, Ирахим Ађи је био ожењен кћерком холандског генерала и са њом имао четворо деце. Када му је окончан мандате у Југославији кренуо је са породицом назад у домовину. На заустављању у Риму је рекао супрузи да се заљубио, да се разводи и вратио се у Београд да запроси Милицу.

 

Милица је такође била верена, али је раскинула веридбу упркос противљењу породице и отишла у Индонезију. Ађијева деца су углавном живела са њима, а изузетно је дирљиво да се генералов најстарији син Бондол увек с љубављу сећа Милице. Током Миличине болести у Женеви где је и умрла 1972, пасторак је би сваког викенда из Холандије где је студирао, возом долазио у Женеву да маћехи донесе најомиљенија индонежанска јела. Она су тада у Европи једино била доступна у Холандији, некадашњој колонијалној сили Индонезије.

                                                         rindu6

Миличин живот Индонезији, смрт у Женеви

 

                                                         rindu77

 

После венчања с Милицом и по повратка из Југославије, генерал се вратио својим обавезама. Важио је за човека од поверења првог индонежанског председника Ахмеда Сукарна (1901-1970) и припадао самом војном врху државе. Током преврата 1965, који је предводио будући шеф државе генерал Сухарто (1921-2008), Ађи је био личност од поверења коме се Сукарно обратио писмом у коме је од њега тражио да буде спреман да дође у помоћ на аеродром Халим Перданакусумах у Џакарти, и да га заштити уколико буде било потребно. Знало се и да је Ађи бринуо о заштити Сукарнове деце.

 

                                                  rindu8            

 

Милица и Ибрахим су добили двоје деце, Иван Ахмад и Амина или Мини (којој је средње име Сухарти дао председник Сухарто, а чија кћерка се такође зове Милица).

 

После смена власти многи Сукарнови сарадници су склоњени. Генерал Ађи је добио место амбасадора у Лондону, а касније и при Уједињеним нацијама у Женеви. Ту је Милица преминула од рака у јануару 1972.

                                                                                             

                                                   

Према Христини Николић, поворка од око 10 хиљада људи је у Џакарти дочекала ковчег Милице Гавриловић-Ађи из Женеве. Била је једина странкиња о којој су тадашње Џакартанске новине извештавале. Читав крај око куће Ађијевих у Бандунгу је био затворен пре и током спровода. Слике са сахране су чуване у архиву Националне библиотеке Индонезије.

 

Милица је била омиљена у народу у околини Бандунга јер је сву земљу коју јој је супруг поклонио (што је по прилици требало да буде врста сигурности за њу, уколико би било потребе) подарила сиромаснима који су изгубили домове у великом пожару који се у то доба догодио. Због тога су је од милоште назвали Ненг Мими, или госпођица Мими.

                                                   rindu9

Локални људи су Милицу сматрали и помало ексцентричном јер је чувала мајмуна кога је назвала Кемис и који је, према причи деце из комшилука (сада људи у годинама), био питом само с њом. Говорила је течно индонежански и високи сундански, језик регије где је живела. Сундански, као јавански и балинежански, имају нивое језика, постоји народни, средњи и високи ниво (у јаванском постоји и краљевски), а сваки има различит речник.

 

Живот без Милице

 

                                                       rindu10

 

После Женеве је генерал Ађи одлучио да се повуче из политичког и војног живота, па се окренуо бизнису. Између осталог, изградио је инфраструктуру и путеве у провинцији Батам, на крајњем западу Индонезије, близу Сингапура, по чему га тамошњи народ и данас памти, као и ресторан на Пунћаку. Ађи није заборављен у сунданском крају и зато што је био прва личност која је ујединила локалне кланове и одржавао мир међу њима.

                                                       rindu11

 

Генерал Ађи је после Миличине смрти посетио са децом њене рођаке у Крагујевцу. На тужном скупу окупили су породицу и пустио је снимак сахране. Милица, осим првог гробног места на гробљу Сирна Рага у Бандунгу, има и место на Сушичком гробљу у Крагујевцу.

 

Године 2017, су земни остаци генерала Ађија и супруге Милице ексхумирани, војска Индонезије је преузела ковчеге у породичној кући у Бандунгу и после бдења су заједно сахрањени уз све војне и државне почасти на гробљу у место Гарут, у Сунданској регији, на Западној Јави. “Када је конвој стигао у Гарут чула сам окупљене људе како говоре да долазе Ненг Мими и генерал Ађи”, навела је Христина.

 

Деца, Иван Ахмад и Амина су неколико пута после Миличине смрти посетили Србију, последњи пут син у зиму 2019. Желели су да организују велику породичну посету наредне године, да обиђу стару кућу у којој су живели, међутим то је морало да буде одложено, зог новог короневируса.

 

Миленина млада рођака Христина је одрастала уз приче о Индонезији

 

                                                                   rindu12

 

Христина Николић је у Крагујевцу одрастала уз приче о Индонезији, иако је бака-тетка Милица преминула много пре њеног рођења. Христинина бака Милена, старија сестра Миличина, није могла да прежали њену смрт. Пошто се бавила сликањем, многи мотиви на њеним сликама су били бура на Балију, тропско дрвеће, јаванске плесачице и слично. Заједно са унуком Христином је често рзгледала слике које је током година из Индонезије слала Милица.

 

Бака Милена је у дому имала огромне фикусе преко целог зида и плафона који су морали да буду добро везани због тежине, мало дрво наранџе, папагаја који је слободно улазио и излазио из кавеза, препариране крокодилчиће, историјске атласе, књиге о јужним морима -- општу тропску атмосферу. Била је неколико пута у Индонезији по неколико месеци, па је да не заорави тамошнји језик направила листу неопходних речи, Служила се индонежанским језиком довољно за основну комуникацију и занимљиво је да када је доживела кап први пут, током опоравка је често изговарала неке индонежанске речи.

 

„За баку Милену је Индонезија била рај на земљи, а верујем да је то мишљење оформила на основу својих бајковитих боравака код сестре која ју је водила да види најлепше крајеве те земље, али и Сингапура, Тајланда.... Волела је и како Индонежани, из поштовања, своје баке и деке зову мајко, или оче, као и све старије људе. Тако је желела да и ми њу зовемо ‘мајка’… Предлагала ми је да се одселимо нас две и живимо у Индонезији,” присећала се Христина.

 

“Захваљујући баки сам заволела Исток, занимао ме је начин живота, култура, чудесна уметност. Осцилирала сам од кинеске филозофије и јапанских графика до тумачења индијских орнамената и митологије. Када се појавила вест о индонежанској стипендији, сместа сам се пријавила. Одлучила сам да одем да бих научила нешто ново, јер ме је занимао Исток, а посебно Индонезија. Наравно, желела сам да упознам и родбину коју у Индонезији имам.”

                                                             rindu13

 

Христина је стигла у Индонезију почетком ране кишне сезоне, крајем августа, 2002. Била је стипендиста индонежанске владе у два наврата. На државном универзитету Суракарта, на централној Јави је дипломирала индонежански језик и књижевност, а потом магистрирала дескриптивну лингвистику. “Оправдала сам додељене стипендије, па сам студије завршила пре рока,” са заслуженим поносом је навела.

 

Засновала је породицу у Индонезији и још увек се бави лингвистиком, труди се, колико је могуће, да прати релевантне семинаре и радионице. “Хонорарац сам, радим самостално на пројектима који ми се допадну. Себе сматрам теренским лингвистом и то је оно што ме испуњава, Међутим ово тренутно није оптимално каријерно решење, јер ми је син још увек мали, па за сада није могуће да одем у неки удаљени крај, рецимо да се вратим на Борнео, или да се запутим на једно од острва на ободу Индонезије на месец дана, или два.”

 

Но преводилаштво, независна продукција и туризам су нешто чиме се Христина највише бавила последњих година. Тренутно приређује књижевне преводе са индонежанског језика. Већ неколико година са пријатељем, такође, ради на књизи индонежанских предања.

 

Христинин препев индонежанске поезије је први на српски језик. Обично се преводи индонежанске књижевности раде са енглеског језика. Но, према Христини доступним информацијама, до сада у Србији нигде није објављен неки препев индонежанске поезије, чак ни са енглеског.

 

Христина Николић Мурти је поделила повезницу ка свом препеву индонежанске поезије:

 

...

                                                                     rindu14

Христина још увек трага за информацијама о Милици. “Била је веома занимљива жена. Сећам се посете краљевској библиотеци у Суракарти. Тада ми је Милицу поменуо један од библиотекара рекавши да је она, иако лепа Југословенка, била једна од важних личности за индонежанску историју,” завршила је причу Христина.

 

Ринду Алам: И оброк и поглед

 

                                                     rindu15

 

Чувени ресторан постојао је 41 годину. био је значајна туристичка атракција јер се налазио на литици која гледа на плантаже чаја на Гунунг Мас, „Златној планини“ . Многи жалили због затварања ресторана.

 

„Поглед који је понудио био је величанствен. Није ни чудо што је ресторан својевремено био велики хит ”, рекла је једна Индонежанка.

 

„Ринду Алам“ Са својим привилегованим окружењем, усред огромних плантажа чаја и националног парка нудио је врхунску услугу недалеко од ужурбане Џакарте. Били су то обеди са погледом, посетиоци су уживали у оброку и пејзажу.

 

                                                               rindu16

 

Оснивање ресторана је у почетку било контроверзно јер је бивши председник Соехарто наводно дао специјалну дозволу пензионисаном генералу Ађију да користи државно земљиште у Богору. Таква дозвола је ретко давана јер су прописи строго контролисали коришћење земљишта у области Пунћак у Богору.

 

Временом је на Пунћаку ницало све више модерних ресторана, хотела и вила. Улични продавци сада или скоро свуда.

 

                                                                rindu17

 

Успешна нова предузећа у Пунцаку била су лоша вест за Ринду Алам, јер су посетиоци имали приступачније опције. Ситуација је утицала на послованје ресторана годинама пре него што је званично затворен. Изградња модерног аутопута која повезује Велику Џакарту са највећим градом на Западна Јава, Бандунгом, 2015. године такође је узела данак Ринду Аламу.

 

Пут преко Пунћака више није био главни за Бандунг. Уз то, у току је пројекат проширења старог пута на Пунчаку, који је злогласног по гужви током викенда и државних празника.

 

                                                   rindu18

 

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено уторак, 17 август 2021 14:11
Борислав Коркоделовић

Одрастао у Нишу, Скопљу и Београду. Слушајући приче одраслих које су биле много чешће пре доласка телевизије, научио је имена неких светских политичара из средине 1950-тих и пре него што је постао ђак-првак. Први текст за који се сећа да га је написао био је за школске зидне новине о – чудили су се очеви пријатељи – грађанском рату у Конгу 1960. Четврта гимназија у Београду и Факултет политичких наука у Београду, су га научили да покушава да логички и рационално размишља о политици.
Пре него што је ушао у „златни рудник информација“ Новинску агенцију Танјуг да тамо остане наредних 40 година, стицао је праксу код добрих уредника у Радио Београду и на Телевизији Београд, као и од научних радника у Институту за међународну политику и привреду. Био је готово пет година дописник Танјуга са Југа Африке, извештавао са низа међународних догађања. Поред београдских медија, под правим или „илегалним именом“ је сарађивао без проблема са дневницима и недељницима на простору бивше Југославије, загребачким Вјесником, Данасом и Стартом, љубљанским Делом, сарајевским Ослобођењем, скопском Новом Македонијом, подгоричким Монитором...
Увек су га интересовала питања привредног развоја. Позних 1970-тих се заразио „азијским тигровима“ Јужном Корејом, Тајваном, Сингапуром и Хонгконгом чији вртоглави развој до данас прати. Није одолео ни другом валу „азијских тигрова“, Индонезији, Малезији и осталим земљама Југоисточне Азије. Увек заинтересован за лепе економске приче, последњих година учестало пише о привредама Народне
Републике Кине, Индије и осталих земаља BRICS.
Све време му је идеја да читалаштву у Србији и региону пренесе добра искуства из разних делова света и различитих привредних система. Како нам је у привреди, изгледа да није далеко одмакао у том настојању.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија