Ако се нађу у друштву у којем се заподене разговор о емоционалним вампирима, рецимо, са конкретним примерима нечијих искустава са таквим особама, одмах скачу као да су лично прозвани: ја не оговарам, када си ти... Мико, Перо, Жико... чуо да сам ја некога оговарао(ла). Иако притом нико није поменуо ни време, ни место деловања, а камоли имена...инкриминисаних особа са којима је неко из тог друштва доживео надасве трауматично и смарајуће искуство изигравања покусног кунића некоме ко о свом, стварном или измишљеном проблему зна да прича сатима, данима, па и годинама и то увек изнова понављајући све оне чињенице, тужбалице, жалопојке, драмске паузе, знаке узвика... које пажљиво изабрана, подразумева се изнадпросечно емпатична особа, одавно зна напамет. И иако је, дакле, тема разговора сам метод емоционалног вампира у проналажењу жртве и његовог даљег манипулисања његовом емпатичношћу у питању... јер, ко би други добровољно пристао на то малтретирање током којег, не умете ли да се извучете из њега ма и по цену потпуног прекида контакта са дотичним вампиром, може да вам загорча сваки боговетни тренутак.

А емоционални вампир (ЕВ) по правилу бира себи најпогодине време у којем ће, ако сте му већ једном допустили да вас смара, поново да вам шета по ганглијама, невезано за то да ли сте му рекли да имате госте, да ручате или вечерате, да сте управо кренули... било куда или да управо плаћате рачун на каси.

Да не испадне да су ЕВ тема мог првог овогодишњег текста... писала сам својевремено и на правом месту о њима, хвала им на искуству - не повратило се, научила сам лекције за читав живот и чак се могу похвалити: и неке драге људе спасила сличних искустава, да вам најпре кажем да нису.

Али јесте тема и - оговарање.

Одслушала сам малочас један интервју др Бранимира Несторовића, помало контраверзног, доста прозиваног у последње време, али свеједно... врло популарног доктора и уместо да поставим линк (због дужине, верујем, ретко ко ће га одгледати), извукла сам... преписала од њега, ако хоћете, четири најважније чињенице као моју малу новогодишњу честитку свима онима који и даље свраћају на овај блог, иако све ређе пишем. Успут, хвала вам на верности.

Елем, уз кретање и коришћење што више свежег воћа и поврћа, уместо шећера, заслађивача и високопрерађене индустријске хране, др Несторовић као препоруку за здрав живот наводи и читање, као највиши облик мождане делатности и већ поменуто оговарање ("Најбољи психијатар су три другарице које пију кафу заједно и оговарају некога, све своје трауме исцеде кроз то".)

Знам, знам, све ово сте већ толико пута чули, исто као и ја и, верујем, опет вам се деси да... забушавате. Бар понекад и бар у неком сегменту: шетали бисте данас, али је лоше време, нисте добре воље, немате друштво, имате важнија посла... па оставите за сутра. Или заааа... мало сутра. Или, ако сте већ изградили навику да ходате па ћете кренути по цену да сте сами, да киснете и испод кишобрана или да не обавите неки други, дакако важан посао.

Али зато немате времена да читате? Последња књига је била досадна, до краја нисте ни стигли. Класици вас смарају, савремени писци вас не инспиришу... ко неће, знате већ, увек нађе оправдање.

А последњи пут вас је жена... мајка, сестра... скоро па пушком натерала да поједете јабуку, далеко више вам прија када прође кроз дестилат.А и, далеко је слађа чоколада, ма... оне мамине ванилице с домаћим пекмезом, е, те су врх!

Уколико сте се пронашли у горњој причи и оговарања се клоните ко од коприве и ватре заједно, ето, медицина каже: време је да коначно почнете. Здравље је у питању, а када је о њему реч, потребне су и неке жртве, зар не?

Организам ће вам, за све ово, дебело захвалити.

У то име, само две ствари вам овог 1. јануара 2021. године желим: да током свих 12 месеци будете срећи и насмејани. Мало ли је?

Извор: Кућа добрих вести