Па ја сам се данас, после дужег времена, својски изљубила са неким, сва три пута онако, по српски, да пукне. Како бре другарици да честитам венчање сина песничењем? – написала сам на свом профилу на Фејсбуку ноћас, покушавајући да се нашалим на тему која нам се у животе умешала толико да личи на све, само не на шалу.

Да нисмо тог, обичног јунског дана за који временске прогнозе нису биле баш обећавајуће, нас три: једна која је искусни планинар и две које намеравају да тек почну верање по врлетима лепе нам домовине, намерно најпре кренуле супротно од путоказа који воде ка изабраном одредишту: Врелу Грзе, вероватно никада не бисмо виделе посебно парче раја на овој прелепој туристичкој локацији, које се ни са којом лепотом не може ни мерити, ни упоредити.

Ниш има Заплањску улицу (тамо где се пут од бањског пута одваја за Заплање), заплањско насеље – Трошарину, по који маркет, кафану, занатлијску радњу или продавницу колонијалне робе с називом „Заплањац“ или „Заплањка“, неколико аутобуских линија Ниш-неко заплањско село (које су толико десетковане да је боље да их нема, јер би онда дозволе за превоз добили власници комбија и успоставили барем неки ред вожње иоле прихватљив мештанима) и… исправите ме ако грешим, то је све што наш велики град везује за само Заплање.