Српски и југословенски бициклизам остао је без Милана Танасковића дугогодишњег генералног секретара трке „Кроз Југославију“ и БСЈ који јеРођен је у Чачку 1939. и некако му је било суђено да га, из најбициклистичкијег града Србије професионални и животни пут усмери у – бициклизам.
Као студент, играо је фудбал (често је показвао стару фотографију студентске селекције Београдског универзитета из 1959. на којој је и он са касније премијером Југославије Мирком Марјановићем званим „Шјор“) да би се у једном периоду од 1963. до 1969. радио у Универзитетском спортском савезу.
На место секретара Дирекције трке „Кроз Југославију“ дошао је 1968. годину дана касније постао је генерални секретар и на тој дужности остао до пензионисања 1994.
Био је изузетан спортски радник и сјајан оперативац. Како је говорио, „учио сам од великог Мије Јованивић који је трку Кроз Југославију имао у малом прсту“.
https://www.dobrevesti.rs/%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%B3%D1%9A%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B5/item/125-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD-%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B#sigProGalleria0e95f84bf3
Био је у организационим тимовима трке „Кроз Југославију“ од 1969. до 2000. када је одржана последња манфистација. Умео је да изађе на крај са сваком потешкоћом, са проблемима који су увек пратили организацију трке и његов рад, личне везе и принципијелност, уткане су у најуспешнији период трке „Кроз Југославију“ која је у једном перииду била међу најјачим европским тркама тог ранга и после трке „Кроз Пољску“, најстарија етапна европска трка.
Био је и у једном мандату и генерални секретар БС Београда, а 2002. до 2004. био је и генерални секратар Бициклистичког савеза Југославије. У неколико мандата био је и члан надзрних одбра и комисија у БСЈ и БСБ.
Остаће упамћен и као идејни творац и „кум“ имена трке „Путевима краља Николе“ у чијој је организацији активно учествовао неколико година.
Са Милетом Стојиљковићем и Петром Рквићем био је и инцијатор за оснивање трке „Меморијал Светомир Ђукић“ која окупља младе бициклисте и вози се на стази од Београда до Косјерића.
Умео је са лакоћом да ствара пријатеље и имао их је широм света и некадашње Југославије, али се због свог принципејлног става и карактера у коме је било дубоко усађено да прописи и закони морају да се поштују, супротстављао функционерима, али и бициклистичким звездама. Једно је сигурно – сви су га поштовали и ценили као човека који је на професионалном и личном плану радио и живео за бициклистички спорт и трку „Кроз Југославију“ коју је често
назвао „моје дете“.
Носилац је више одликовања и спортских признања, између осталих „Значке ветерана“ на трци „Кроз Југославију“ и „Златне гувернале“ поводом 125 година
бициклизма у Србији.
Извор: Кућа добрих вести
