"Док смо ми одрасли уносили пакете с одећом за једну породицу, деца су се играла на травањаку испред куће.Враћали смо се са мора и у колима је била синовљева лопта. Никада нећу заборавити очи тог детета када је видело лопту. Сав радостан, замолио је нашег сина да се играју лоптом.Тај поглед дечака ме није напуштао и одлучила сам да му поклоним синовљеву лопту, а његовој сестри ћеркин ранац. Обоје су негодовали. Јасно, то су им поклони од баке. Обећала сам да ће им бака купити све ново, чим се вратимо кући, а да је ово сад јако важно да усрећимо њиихове другаре. Невољно су пристали. По повратку кући сам одржала обећање. Годинама касније питала сам ћерку да ли се сећа свега. Испричала ми је свој доживљај, да је тада била јако тужна због ранца који је добила од баке. Али да је касније све разумела и да јој није жао што сам тако поступила. Да ли сам поступила правилно и даље не знам. Знам само да тај поглед детета које силно жели лопту не могу ни данас да заборавим."

Ово је само једна епизода из богатог хуманитарног рада особе коју сам једва убедила за пристанак да јавно, дакле именом и презименом, проговорим о њој. Будући да сматра да је хуманост лична ствар сваког хуманог човека, Катарина Остојић, Каћа за све нас који је знамо, све ове године од када су нас друштвене мреже спојиле, у свим мојим текстовима и статусима на Фејсбуку била је “једна од оних особа широког срца којима смо ми, моје пријатељице у Србији и ја, продужена рука њихове доброте”.

Између бомбона и крпе

Родом је Београђанка, а душом и срцем Земунка. Две и по године је живела у Данској, а од 1996. год живи у Холандији са мужем и двоје деце. Нема сталан посао. Повремено ради као кућна помоћница у холандским породицама.

“Муж има сталан посао и зивимо од његове плате и мојих повремених примања. Када сам га упознала и почела да живим у земљи лала, иза себе сам имала дужи радни стаж. Овде сам прво похађала сколу за странце, научила основе језика и почела да радим у фабрици бомбона. Радила сам у вечерњој смени да бих преко дана могла да идем у школу језика. Није било лако, али сам била спремна на то. Први пут сам се срела са радом у фабрици, за машином, с буком, новом средином и радним правилима. То је најтеже и најбоље радно искуство мог зивота. Много сам научила боравећи међу новим људима, друге културе, језика, схватања. Ово искуство ми је помогло да схватим ста могу и колико могу да прузим од себе у новој средини.”

Најсрећније године мајчинства

Онда се посветила мајцинству и породици. За најсрећније године свог зивота сматра бас те које је провела поред сина и ћерке. Има дивног супруга, истиче, и међу њима никад није било разговора о томе да ли зели да ради и колико.

“Међу нама постоји узајамно разумевање и постовање и све одлуке везане за посао мој супруг је препустио мени, да сама одлучим ста је за мене најбоље. Када су деца кренула у предсколску установу, одлуцила сам да потражим посао. Несто сто ћу радити за време боравка деце у школи, а да ми оставља довољно времена да се посветим и даље њима, музу, кућним обавезама. Од своје 14 године сам за џепарац зарадивала чишћењем куца, као помоц на славама, у генералном чишћењу станова после крецења. И тада ми се јавила идеја да бих могла пробати да радим као спремацица. Први посао је био у вртицу, касније у два вртица, до тренутка када сам добила отказ. У то време је све тезе било доћи до сталног посла, поготово што нисам течно и перфектно владала холандским језиком. Нашла сам посао сама, преко огласа. Кренула сам од једне породице до друге. Моја препорука за ангажовање је био мој рад. Тако је и данас. Физички посао чистачице је тежак, поготово сто су куце у којима радим велике и имају по два спрата, са уским и стрмим степеницама. Од новца који зарађујем чишћењем не могу да преживим, ни када бих била сама. Али је то додатак кућном буџету и није занемарљив.”

Из перспективе грађанина земље која је оволики низ деценија у кризи, живот у земљама о којима најчешће читамо, уз ретке прилике да их и упознамо, обојен је ружичасто. Стварност је често другачија.

“Сваки евро је добродошао, поготово када имате два студента у куци. Поредити стандард Холандије и Србије није могуће. Велике су разлике.Троскови зивота овде су доста велики и једна плата је недовољна за четворочлану породицу. Потребно је да оба супружника раде да би могли солидно зивети од свог рада. Највећи трошкови су кредит за купљену куцу (хипотека), пореске обавезе и здравствено осигурање.Када платите дугове дрзави, остане вам недовољно за храну за цео месец. Но, с обзиром да смо као породица научили скромно да зивимо, нисмо ницега ни зељни, нити у нечему оскудевамо. Откад сам поцела да радим у породицама богатијих суграђана, повремено сам добијала половну гардеробу за децу и себе и то ми је доста помагало у куцном буџету. Ћерка и ја волимо половну гардеробу и врло цесто је и купујемо.Тако сам и досла на идеју да би на овај начин могла да сакупљам очуване ствари и помазем људима којима је помоћ добродошла. По рођењу деце, сва њихова мала гардероба, обуца, постељина је била опрана и спакована. Спремна на поклон некој дечици која немају довољно. Прва адреса на коју сам однела хуманитарну помоћ је била у Звечанској улици у Београду. Касније је то био Дом за незбринуту децу у Суботици па Сигурна кућа у Београду... Мој мото је да помоћ оде сваки пут на неку нову адресу. Највише донирају моје муштерије које вец годинама знају чиме се бавим и увек оставе ствари које ја перем и пакујем. Када долазимо у земљу на одмор (лети), и те донације носимо у специјалном коферу који се монтира на кров аутомобила.Током године пратим редовно наше вести и долазим до информација коме, где и како је потребно помоћи. Све информације које ми се учине истините (не заборавите да има свега и свачега и треба бити јако обазрив када је хуманитарна помоћ у питању), сама висе пута проверим (чак зовем и телефоном редакције новина), како бих била сигурна да се ради о истинитој причи везаној за хуманитарни рад.”

И како сад, неко ко је без сталног запослења, ко за буџет своје породице зарађује чистећи туђе станове, ко се облачи у радњама половне гардеробе и економише буквално са сваком паром коју стекне, чија деца свој џепарац сама зарађују, како дакле тај бива већи доброчинитељ од многих који пливају у изобиљу, И тамо негде далеко и овде?

"Породица ме је од поцетка идеје подрзавала. Сада,када су деца постала одрасли млади људи, помазу на неки други нацин. Посто обоје раде преко омладинске организација и имају своја примања, при свакој акцији сакупљања новца учесвују својим прилогом.Током године сакупљам одецу, обуцу, постељину, а два пута годишње правим хуманитарни колач који продајем и сав новац се шаље породици којој је помоћ потребна.

Мислим да наса деца нису ничега била ускраћена за све 23 године колико се бавимо хуманитарним радом супруг и ја. Постоји само једна епизода која це заувек остати за памћење,у којој су били ‘’љути’’на своју маму. Наиме, док смо ми одрасли уносили пакете а одецом,деца су се играла на травањаку испред куце.Врацали смо се са мора и у колима смо носили синовљеву лопту. Никада нећу заборавити оци тог детета када је видело лопту. Сав радостан, позвао је нашег сина да се играју лоптом. Спремали смо се за полазак кући. Тај поглед дечака ме није напустао и одлучих да поклоним синовљеву лопту том дечаку, а његовој сестри ћеркин ранац. Обоје су негодовали јер су то њихови поклони од баке. Обећала сам да ће им бака купити све ново цим се вратимо кући, а да је ово сад јако вазно да усрецимо њиихове другаре. Невољно су пристали на мој предлог. По повратку кући сам одрзала обецање. Годинама касније питала сам церку да ли се сеца свега. Исприцала ми је свој доживљајај, да је тада била јако тузна због ранца који је добила од баке. Али да је касније све разумела и да јој није зао сто сам тако поступила. Да ли сам поступила правилно и даље не знам. Знам само да тај поглед детета које силно жели лопту не могу ни данас да заборавим.”

Хуманитарни колач

“Обицно га правим пред бозицне и ускрсње празнике. Куглоф са шаргарепом и орасима, један од мојих омиљених колача. Необичан, редак. Своје акције организујем само у куругу људи који ме познају, моје муштерије, познаници. Највисе га купују бас моје мустерије које су с годинама постали редовни купци. Напишем објаву у којој објасним за кога организујем помоћ, формирам цену и време трајања акције. Људи код којих радим годинама, знају о чему се ради и радо учествују у акцијама. Међу њима су две жене које скоро никада не желе колач заузврат, вец само дају донацију. На њих сам посебно поносна и увек истицем њихово племенито срце. Спремне да помогну, питају ста се десава са болеснима и оперисанима. Последња акција је била недавно. Новац је сакупљен, већ послат. Биће употребљен за лецење тешко оболеле особе.”

Генералка за нечије здравље

“Од просле године сам досла на нову идеју, која се показала делотворном. Објавила сам оглас у коме нудим своје услуге генералног чишћења куца, једнократно, како бих сакупила висе новца. Акција траје током читаве године. Значи, људи ме могу позвати једном да им генерално средим кућу, а сав новац ће бити употребљен за хуманитарну помоћ. Тај новац одлазем у породицни фонд, касу Слузице ће за лечење болесних, куповину лекова, операције деце, операције одраслих, набавку разне медицинске опреме, сколског прибора и др. Могу вам реци да заинтересованих има, а година је дуга. Док ме здравље служи трудићу се да ово потраје што дуже, како бих помогла што већем броју људи.”

Неописива радост давања

“О мом хуманитарном раду зна неколицина мојих блиских пријатеља и познаника. Једино за хуманитарни колач сам однедавно постала транспарентна и то само са намером да још некога подстакнем да и он покуша нешто слично у ономе у чему је добар, а за добро другог. После овог текста сам свесна да це се појавити неки људи који це мозда затразити моју помоћ. Овим путем хоћу да појасним само једно: нисам свемоћна. Свесна сам да целом свету не могу помоћи. Свако од наси ма сансу да учини несто корисно за некога ко је у невољи. Свако има сансу да доказе себи да је у нечему добар, користан. Нека ту своју способност претвори у добру намеру и покуса некоме помоци. Осетиће неописиву радост у себи. О томе се ради. О радости коју сами можемо да освестимо у себи, због себе и других. Најслађе је кад човек несто уради сам. Зато апелујем на свакога да потрази то зрно добра у себи и помогне, било коме. Наше мало је за некога много велико.”

Жеље

Нисам човек од много жеља. Моја једина је да моја породица буде здрава и сложна, као сто смо били до сада. Да када нас једном не буде било наша деца наставе са чињењем добра за друге, уместо нас. Да наставе нашим стопама.То би нас јако усрећило.

Извор: Кућа добрих вести

Банка хране Београд прикупља средства за 500 хуманитарних пакета помоћи хране и хигијенских средстава за особе са инвалидитетом које су изван система социјалне помоћи – заложи се и ти да нико не буде гладан.

Хуманитарна фондација “Осмех на дар” ове године спроводи 15. по реду Новогодишњу акцију.

Хуманитарни Митровдан за Анику одржаће се сутра 11 часова у Кнез Михаиловој улици.

Још увек није касно да се деси нешто лепо.

"Да ли има неког ко би могао волонтерски да госпођи у Паризу замени бојлер који не ради, другим који је набавио Газда Зоран код '2 близанца'? Тој особи је однета храна, ал нема вруће воде и живи сама."

Друштво за одрживу будућност - Кораци, у сарадњи са Правним факултетом Универзитета Унион и нашим прослављеним карикатуристом Марком Сомборцем, организује акцију прикупљања новца за набавку маски, заштитних и дезифенкционих средстава за потребе оних ученика и школа који имају тешкоће да обезбеде средства за заштиту од заразе вирусом САРС-КоВ-2 на почетку школске године.

Да ли бисте желели да променимо слику друштва у коме је више од половине испитаника у нашој анкети оценило да је положај уметности у земљи на најнижем нивоу? Да ли сматрате да је свако од нас одговоран за ту слику?

Наставак првог дела:

Доброчинство је извор кувајтског поноса, а владини званичници, као и грађани, често коментаришу да су та земља и њени људи добри у милосрђу.

Кувајтски емир Шеик Сабах је био „Хуманитарни вођа“ и „Доајен арапске дипломатије“.

Застава Уједињених нација у њујоршком седишту светске организације је у среду, 30. септембра спуштена на пола копља. Тиме је одата пошта дан раније преминулом владару Државе Кувајт, 92-годишњем емиру Шеику Сабаху Ал Ахмаду Ал Џаберу Ал Сабаху (1929-2020). Током 14 година владавине, покојни Емир је осигурао да хуманитарност и дипломатија постану стубови спољне политике Кувајта.

Његово Височанство емир Сабах је шест деценија здушно радио на формирању повољне међународне представе о Кувајту, свестан ограничења мале земље - површина 17.818 квадратних километара са 4,6 милиона становника, од чега су 3,2 милиона страни радници – окружене већим и многољудијим суседима. Шеик Сабах је био министар иностраних послова између 1963. 2003. године, један од најдуготрајнијих у свету, због чега је стекао надимак „доајен арапске дипломатије.“ Био је и премијер између 2003. и 2006. године када је изабран за 15. емира династије старе преко 250 година. 

Највеће наслеђе шеика Сабаха, међутим, вероватно ће бити добра воља да помогне ближњем своме и активан напор за унапређење људске добробити. Емир је био заговорник достојанства, мира и просперитета, пружајући руку неким од најугроженијих и заједница којима је помоћ била или јесте најпотребитија на свету. Под његовим руководством Кувајт је знатно повећао хуманитарну помоћ иностранству и та држава је постала водећи светски хуманитарни делатник. Кувајт и емир Шеик Сабах били су активни у организовању, угошћавању и учешћу у регионалним и глобалним добростивим догађајима, подстичући велику финансијску помоћ широм међународне заједнице.

Ондашњи генерални секретар УН Бан Ки-мун, доделио је 9. августа 2014, емиру Сабаху титулу „Хуманитарни вођа“ за његова добротворна и хуманитарна дела широм света, а Државу Кувајт прогласио за „међународни центар хуманитарне помоћи и подршке развоју“. Почаст глобално највеће и најмоћније међувладине организације дошла је као признање за изванредан допринос Кувајта, под мудрим вођством емира Шеика Сабаха, хуманитарним делатностима широм света. „Кувајт је можда мала земља по величини, али има велико, широко и саосећајно срце," истакао је тада генерални секретар УН Бан.

Кувајтска географија и добробит

Држава Кувајт јединствене историје и сполјне политике је уставна монархија, земља нафте (са шестим највећим резервама тог енергента), песка и палми, глобално најјаче валуте (један кувајтски динар вреди 3,27 америчка долара) и чијих 1,4 милиона држављана имају примања међу највишим (просечно 67,891 долара током 2017.) у свету. Кувајтски званичници са поносом истичу да је њихова држава благостања јединствена у поређењу са другим земљама у региону Залива. Јесте конзервативна, али има отворенији систем образовања, слободу изражавања и медија, “бучан”, бирани парламент, жене уживају подједнака права са мушкарцима и учествују у влади, а младу генерацију припремају да предводи амбициозан план развоја домовине до 2035, без зависности од нафте.

“Географски положај Кувајта није много пријатан,” у престоници Кувајт Граду ми је у априлу 2018. казао Саад Али Мохамад, главни уредник Кувајтске новинске агенције (КУНА), једног од најцењенијих новинских медија у Заливу. “На Кувајт се гледа као на малу земљу”, приметио је званичник који има и статус подсекретара у Министарству информисања.

У таквој ситуацији је, по Саад Алију, Кувајт “донео веома мудре одлуке“. Једна је да је у одсуству велике армије и са непредвидивом ценом нафте, Кувајт усвојио политику посредништва у својим међународним односима. “Медијаторство је послало поруку да смо мирољубива земља, да верујемо у немешање у унутрашње ствари других држава, а да су преговори најбољи начин решавања проблема”, навео је Саад Али. Кувајт и будући емир Сабах су имали посредничку улогу још од 1970-тих током рата у Јемену, и у широком опсегу до Пакистана и Бангладеша на истоку или Бугарске и Турске на северy.

Признање УН емиру Сабаху и Држави Кувајт

Но, Саад Али, својевремено дугогодишњи дописник КУНА из Париза, је пре свега истакао да је Држава Кувајт предузела иницијативу и вођство у хуманитарним питањима. „Кувајт је земља која воли мир, учествује у збрињавању избеглица које су напустиле ратом захваћена подручја, војна дејства, убијање. Помажемо им обезбеђивањем хране, склоништа, образовања, рехабилитације и имамо хуманитарне планове за њих. То је наша обавеза. Но,то је добро и за ојачавање карактера наше земље као мале земље географски лоциране међу већима”, сматра тај званичник.

Генерални секретар Бан је на свечаности 2014, подсетио како је "Кувајт сваке године домаћин регионалне конференције о партнерствима за ефикасно хуманитарно деловање. Кувајт је такође повећао подршку мултилатералној хуманитарној акцији експоненцијално од почетка кризе у Сирији." Бан је навео да је од 2012. Кувајт донирао стотине милиона долара за хуманитарне операције, не само на Блиском Истоку, већ и у Чаду, Етиопији, Кенији, Нигерији, Сомалији и Судану. Такође је приметио да су лидерство и финансирање Кувајта спасили десетине хиљада живота, а друге подстакло да учествују у координираној међународној акцији.

У свом говору на церемонији, Емир је нагласио да је „Кувајт, од осамостаљења и стицања чланства у УН, следио сталан приступ у својој спољној политици, заснован у основи на хуманитарној помоћи свим земљама којима је потребна, без обзира на њихов географски положај, верска уверења или етничко порекло “. Подсетио је да је Кувајт 2008. године наменио 10 одсто укупне хуманитарне помоћи земљама погођеним природним катастрофама или непогодама које је човек изазвао. Та средства би требало усмеравати ка организацијама УН и специјализованим агенцијама активним на хуманитарном пољу.

„Уследиле су званичне одлуке о удвостручавању фиксних годишњих добровољних прилога за низ међународних агенција и организација ... Ово је хуманитарном раду Кувајта отворило шире хоризонте и свеобухватније димензије за промоцију директне сарадње у разним кризама са тим међународним телима “, рекао је Емир.

Добротворна помоћ Државе Кувајт човечанству

Говорећи на 70. заседању Генералне скупштине Уједињених нација 2015. године, шеик Сабах је најавио да ће Држава Кувајт наставити да пружа зајмове за развојну помоћ у наредних 15 година, у укупном износу од 15 милијарди долара, како би био остварен Програм циљева за одрживи развој (SDG) који су прокламовале УН. Исте године је Извештај о глобалној хуманитарној помоћи рангирао Кувајт као најбољег донатора међународне хуманитарне помоћи, јер је у 2014. одвојио 0,24 одсто свог укупног националног дохотка (GDI) за хуманитарну помоћ. При томе Кувајт, који се и даље сматра земљом у развоју, иако је такође рангиран „веома високо“ на Индексу УН за људски развој (HDI).

Према америчком институту Стимсон, развојна помоћ Кувајта je током 2013. чинила 1,3 одсто њеног укупног националног производа (БДП), што премашује 0,7 процента које препоручују УН, и циљ који већина западних донатора не постиже. Кувајт је тиме заузео прво место међу заливским државама, а друго међу државама у којима су најиздашније земље понудиле међународну хуманитарну помоћ у 2013. као проценат свог БДП. Према Глобалној хуманитарној помоћи, Кувајт је трећи највећи донатор у Заливу у апсолутном износу, после Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, када se разматра укупан обим хуманитарне помоћи међу арапским донаторима између 2000. и 2010.

Генерални секретар УН, Антонио Гутерес, описао је покојног Емира као „угледног државника и изузетног хуманитарца који је допринео изградњи мостова разумевања у заливској регији и шире. Чинећи то, шеик Сабах Ал Ахмед заслужио је међународно признање за своју мудрост, великодушност и достигнућа у изградњи државе и превентивној дипломатији,“ казао је Гутереш који је пре доласка на место генералног секретара светске организације био дугогодишњи комесар УН за избеглице. Аким Стејнер, администратор Програма Уједињених нација за развој (UNDP), je покојног Емира окарактерисао као „шампиона међународне сарадње и хуманитарне акције“.

Познаваоци указују да у региону Залива породице и становништво уопште активно и великодушно дају у добротворне сврхе ван формалних државних канала. Тако је је зекат, обавезна милостиња од 2,5 одсто имовине изнад одређеног минимума верника, један од пет стубова ислама, важан извор домаће и међународне помоћи Кувајта.

Извор: Кућа добрих вести