Када је нацистичка Немачка освојила Пољску 1939, Хиршфелд, Јеврејин преобраћен у католичанство је био уклоњен са свих положаја. Понуђено му је неколико научних места у иностранству, али је он одбио и остао у Варшави. Заједно са женом и кћерком Маријом је 1941. послат у јеврејски гето.

Када се у Београду сазнало за страдање "српских војних лекара" и њихове ћерке, реаговало се одмах. Краљ Петар Други доделио је др Лудвику Хиршфелду почасно држављанство Краљевине Југославије, па је Иво Андрић, као југословенски посланик у Берлину од Немачке захтевао њихово пуштање. То је било 24. марта, а 13 дана касније Београд је бомбардован. Ипак, Хиршфелдови су и Србији и Андрићу били веома захвални, навео је у једном ранијем интервјуу др. Вацић.

Дан пре него што је требало да Хиршфелдови 1943. буду послати у концентрациони логор, успели су да побегну из гета. Потом су живели у тајности по малим селима у централној Пољској где им је кћерка јединица умрла од туберкулозе.

После Другог светског рата др. Хиршфелд је постао заменик ректора Лублинског универзитета, а потом и први декан Пољске медицинске школе на Вроцлавском универзиту. Године 1954. је основао Институт за имунологију и експерименталну медицину при ПАН.

Др. Хиршфелд је добио многа признања, поред осталих и почасне докторате универзитета у Прагу (1950.) и Цириху (1951.). Написао је готово 400 радова на немачком, француском, енглеском и пољском језику, многе у сарадњи са другим добро познатим научницима, као и са супругом. Објавио је књигу „Историја једног живота“ у којој је изнео и сећања на боравак у гету.

Овај велики научник и мислилац, умро је 4. марта 1954. године од последица срчаног удара.

Др. Вацић је оценио да савремена медицина др. Хиршфелду “дугује много тога. Једно од његових првих проналазака, до ког је дошао заједно са Емилом вон Дунгерном, било је обележавање крвних група симболима 0, А, Б, АБ и дефинисање правила њиховог наслеђивања. Ова подела важи и дан-данас. Описао је механизме деловања серолошког сукоба, захваљујући чему су спасени животи многе деце. Аутор је многобројних научних радова.”

                                                                
Захваљујући др. Хиршфелдовој харизми и преданости у Пољској су се развили научни рад и истраживачки центри, навео је даље Вацић. Најпознатији Институт за имунологију и експерименталну терапију при ПНА у Вроцлаву, чији је управник био Лудвик Хиршфелд, данас носи његово име.

Сећања рођаке др Хиршфелда

На свечаности откривања споменика др. Хиршфелду говорили су и отправник послова амбасаде Пољске Анджеј Кинџиук, као и из Варшаве пристигла Марта А. Балинска, рођака заслужног лекара. Госпођа Балинска такође ради у области хуманитарне медицине, у међународној невладиној органиузацији Лекари без граница, а својевремено је превела на енглски др. Хиршфелдову књигу “Приче из једног живота”.

 
“Ти драматични пасуси о Првом и Другом светском рату и о трагичној судбини његове ћерке Марије имали су на мене огроман утицај”… Сматрам да је мој пут, а заправо наставак интересовања мог стрица Лудвика Хиршфелда и прадеде Лудвика Рајхмана, који је, успут да поменем, био оснивач УНИЦЕФ (Дечји фонд Уједињених нација), некако био предодређен, да је то судбина, нешто записано у мојим генима, јер, признајем, одувек сам осећала да су ми веома блиски.“

“Управо из мемоара Лудвика Хиршфелда сазнала сам колико је ваша земља пропатила за време Великог рата и са каквом се храброшћу борила против епидемије пегавог тифуса. Лудвик Хиршфелд, који је у Србију дошао са својом женом Ханом да би се заједно с вашим народом борио против опаке епидемије, у књизи је веома истицао изузетно гостопримство и срдачност са којом је био овде дочекан,“ казала је Балинска.

По Балинској је, „Лудвик Хиршфелд у свом необичном, али и трагичном животу упознао и оно најбоље и оно најгоре и у људима, и у науци (између осталог, био је сведок драматичних последица коришћења науке у идеолошке сврхе). Сматрам да је живео у уверењу да је могуће победити патњу и очај тако што ћемо помагати онима у невољи и служити истини.“

Лекари из Пољске на служби српском народу

Председник СЛД Чоловић је у говору указао да Хиршфелдови нису били једини пољски лекари у српском санитету. У ствари су лекари пореклом из Пољске чинили значајан део српског цивилног и војног санитета у другој половини 19. и почетком 20. века.

До 1855. године, сви лекари у Србији били су страног порекла. Иако је број лекара пореклом из Србије постепено растао, скоро до пред крај 19. века број лекара страног порекла у овдашњем војном и цивилном санитету био је већи од лекара пореклом из Србије.
Др Леонид Ерлих, који се посрбио узевши име Ђорђе Новаковић, био је први који је дошао у Србију између 1822. и 1826. За њим је 1843. следио Др Јоаким Медович, који је име посрбио у Аћим Медовић, и у новој домовини остварио изврсну лекарску, научничку, административну, професорску, просветитељску и друштвену каријеру. Био је иницијатор, један од кључних оснивача и први председник СЛД, члан Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и почасни члан Српске краљевске академије.

                                                      
Академик Чоловић је навео да је, међу осталима, др Ђорђе Клинковски био један од 15 оснивача СЛД, Др Јанко Сјенкијевић, блиски рођак славног пољског књижевника Хенриха Сјенкиевича, Др Аврам Винавер, физикус у Шапцу, или Др Роман Сондермајер, хирург из Кракова, између осталог и управник Војне болнице у Београду, који је напредовао до чина санитетског пуковника, био главни хирург Српске војске, затим Начелник српског војног санитета и Главни инспектор српског војног санитета.

Чоловић је указао и да је др Ева Хаљецка, кћи инжењера Хаљецког који је пројектовао и надзирао уређење Савског кеја, после завршетка студија медицине у Цириху 1896, а специјализације гинекологије и акушерства у Бечу, од 1896. до 1910. радила је у Београду и предавала у Бабичкој школи. Од 1910. радила је на Гинеколошко-акушерском одељењу Нишке окружне болнице, чији је управник била током ослободилачких ратова од 1912-1918. а од 1920. шеф Гинеколошко-акушерског одељењате болнице у Нишу. Др Слава Сипњевска, стигла је са швајцарском санитетском мисијом, дошла је у Србију 1912. Др Ева Митницка, дошла је у Србију 1914. са швајцарском санитетском мисијом.

„Део пољских лекара је остао у Србији. Већина њих су се осећали као Срби. Неки су узели српска имена и прешли у православну веру. Најчешће су се женили Српкињама. Деца су им се осећала као Срби. Неки од пољских лекара и данас имају потомке у Србији, под истим или другим презименима. Били су одани српски патриоти,“ истакао је др. Чоловић.

Академик је у прилог томе цитирао део писма др Михаила Лешчинског из 1915. године: „Некада, а то је доста давно било (1876), ово парче земље, као и данас, водило је огорчену борбу за своју политичку и економску независност. У тим данима тешке борбе српског народа осећала се јака потреба за лекарима и свима онима који су рањеницима и болесницима могли користити. Тога дана ја сам похитао у Србију да јој помогнем и своје лекарско знање и способност ставим на расположење српским рањеницима. Као странац, истина Словен, радио сам онолико колико ми је моја снага и моје знање допуштало.... Заволео сам ово парче земље на коме сам први пут почео делати, заволео сам и мали српски народ, који се као и сада јуначки борио... ПОСТАО САМ СРБИН, и кроз скоро 40 година сам радио, радио и само радио...”.

Фото: Амбасада Републике Пољске у Београду

(Kraj)

Извор: Кућа добрих вести