Глумац против Снежане
У време када се Француз на црвеном тепиху клањао под тежином громогласних аплауза, шпански редитељ Пабло Бергер увелико је цртао кадрове за екранизацију бајке браће Грим. Пријатељ га је позвао и рекао му: „Управо сам гледао „Глумца“. То је црно-бели, неми филм и постићи ће огроман успех.“ Бергер умало није разбио телефон о зид своје канцеларије у Мадриду. Сценарио за „Снежану“ написао је још 2003, али је успео да обезбеди новац за снимање осам година касније, када га је Азанависијус претекао.
Сада су оба филма напустила биоскопске дворане, а „Снежану“ је, чини се, обележило то што није имала среће да се пост-модернистичком глорификацијом прва захвали немој епохи филмског стваралаштва. „Глумац“ се окитио с пет Оскара и више од сто милиона долара зараде, док је Бергеров дуго припремани филм морао да се задовољи мноштвом других награда (укључујући десет Гоја) и знатно скромнијим резултатом на благајнама. Поред тога, завршио је на годишњој листи неправедно занемарених филмова, коју је правио чувени критичар Роџер Еберт.
Оправдање за игнорисање „Снежане“ у ноћи доделе Оскара не може се пронаћи чак ни у томе што је заплет бајке свима познат, па тако можда и досадан. Бергерова лепотица није нимало конвенционална. Отац јој је чувени матадор, који је после несреће у арени постао непокретан. Када му је жена умрла на порођају, непромишљено се оженио медицинском сестром, склоном трошењу богатства и уживању у садо-мазо игрицама са послушним љубавником. Мала Снежана одрастала је са баком, после чије ће смрти добити прилику да се поново зближи са оцем. Када буде стасала, побећи ће од зле маћехе, упознати трупу путујућих матадора патуљастог раста и постати звезда кориде, примењујући све што ју је отац научио.
Филм који не познаје границе
„Снежана“ је љубавно писмо европском немом филму – тако је Бергер описао свој невероватно кохерентан филм супериорног изгледа. Преварио се. „Снежана“ је љубавно писмо које не познаје ни техничке, ни континенталне границе. Дар шпанског редитеља за стварање визуелних импресија је фантастичан, иако је пре „Снежане“ снимио само један филм (Torremolinos 73). Талентовани Бергер је око себе окупио тим врсних уметника, чији костими, фотографија и ефекти магично оживљавају Андалузију с почетка двадесетог века, пресијавајући се као најлепше забрањено воће.
Док прелепа, романтична музика истиче сноликост сваког кадра, анђеоски лепа Макарена Гарсија показује холивудским продуцентима до које мере је избор Кристен Стјуарт за улогу Снежане био катастрофална одлука (Snow White and the Huntsman). Шармантни принц је посебно изненађење – није то нико други до...
Ах, колико би био немаштовит овај текст о бајци ако би упозорио на сваки детаљ филма који тек треба да погледате?
Извор: Кућа добрих вести