Током три дана публика је пратила књижевне, ликовне и музичке програме, изложбе, округле столове, промоције публикација и свечане програме посвећене очувању сећања на монахињу Јефимију, прву српску песникињу, и њен немерљив допринос српској књижевности и духовности.

Монахиња Јефимија – прва српска песникиња

Једна од најлепших и најдирљивијих прича које чува хиландарска ризница јесте повест о Јефимији, првој српској песникињи. Њене речи, извезене позлаћеном сребрном жицом, узвишеног духа, представљају споменик преломног периода у историји српског народа, сведочанство личне туге, али пре свега вере у Господа и Његову заштиту.

Рођена је у властелинској породици као Јелена (око 1350), кћи ћесара Војихне, господара Драме под српским царем Душаном Силним. Била је удата за господара моћног византијског града Сера, деспота Јована Угљеше Мрњавчевића, који је са својим братом краљем Вукашином био савладар српском цару Стефану Урошу V.

Њен живот, започет у сјају високог сталежа, убрзо је добио судбоносни обрт. Јеленин отац је умро, а потом и син јединац Угљеша, са свега четири године. Обојица су сахрањена у Хиландару, у саборном храму Ваведења Пресвете Богородице. Младенац Угљеша сахрањен је у наосу, а његов деда, ћесар Војихна, у припрати храма.

За уцвељену деспотицу, мајку и кћерку која је изгубила најмилије, ово место било је недоступно, макар физички. Са њима је могла бити само у молитвама и речима које су преточене у стихове неизмерне туге, урезане у мали диптих који је њен син добио од серског митрополита. Ови стихови дубоке мајчинске патње представљали су уједно и прву забележену песму једне српске песникиње.

Диптих је мала двострука иконица настала између 1368. и 1371. године, на чијем је једном крилу у дрвету урезана Богородица с пророцима, а на другом представа Гостољубља Аврамовог међу апостолима. Дуборез је уоквирен сребрним оковом и украшен бисером и плавим и црвеним полудрагим каменом. Деспотица је диптих опремила сребрним и позлаћеним корицама. Иако никада није могла да посети гроб свог сина јединца, њене речи као неугасло кандило сијају у тмини хиландарског храма и приносе молитву пред ликом Пресвете Богородице са Христом Младенцем који се налази над Угљешиним гробом.

Јеленин удес наставио се новим несрећама – у Маричкој бици 1371. године, у борби са Турцима, погинули су њен муж и девер. Освајачи су заузели град Сер, након чега је Јелена, у 22. години живота, примила монашки завет и као монахиња Јефимија дошла на двор кнеза Лазара Хребељановића у Крушевцу.

Трагични период српске историје достигао је врхунац 1389. године, када је у Косовској бици погинуо кнез Лазар и са њим највећи део српске властеле. У том тренутку Јефимијино песничко стваралаштво изнедрило је ремек-дело српске уметности „Мољеније Господу Исусу Христу“. Ово дело налази се на великој завеси за царске двери, коју је највероватније извезла у манастиру Љубостињи, а која је касније пренета у Хиландар, где се и данас чува у ризници.

Завеса је израђена као златовез на црвеној свили димензија 144 × 118 цм. У средини је представљен Исус Христос као велики архијереј са два анђела као ђаконима, који благосиља Василија Великог и Јована Златоустог. У доњем делу извезени су, на српском језику и ћирилицом, Јефимијини стихови надахнути речима Светог Симеона Новог Богослова, које је упутила Господу и Богородици Хиландарској као свој скромни дар.

Врхунац Јефимијиног стваралаштва представљала је „Похвала кнезу Лазару“, извезена позлаћеном сребрном жицом на црвеном платну, намењеном као покров кнежевој глави у кивоту манастира Раванице код Ћуприје.

„Похвала кнезу Лазару“ настала је 1402. године, непосредно пре битке код Ангоре, у којој се као турски вазал борио Лазарев син, деспот Стефан Лазаревић. После пораза султана Бајазита I од татарског вође Тамерлана напредовање Османлија било је заустављено на дужи период. Јефимијине молитве упућене Светом кнезу, као дух слободе, пратиле су деспота Стефана Лазаревића, једну од најзначајнијих личности српске историје.

Једна од великих заслуга монахиње Јефимије, заједно са монахињом Евгенијом, некадашњом кнегињом Милицом, била је молба упућена Бајазиту да се у Србију из Трнова пренесу мошти Свете Петке. Долазак светитељке значајно је допринео духовном окрепљењу народа, који је у томе видео знак да не напушта своју земљу и своја огњишта.

Јефимија је последње године живота провела у манастиру Љубостињи код Трстеника, задужбини кнегиње Милице, у којој су уточиште пронашле многе удовице косовских ратника. Упокојила се око 1405. године и сахрањена је у манастиру Љубостињи, поред кнегиње Милице.

У Трстенику се од 1971. године одржавају „Јефимијини дани“, а награда „Јефимијин вез“ додељује се за најбоље песничко остварење.

Јефимија и покров који је извезла као дар Хиландару тема су истоимене песме Милана Ракића.

## Награда „Јефимијин вез“ уручена Љубиши Бати Ђидићу

Завршно вече Јефимијиних дана, по традицији посвећено поезији, духовности и неговању културног наслеђа, одржано је у порти манастира Љубостиња.

Програм је отворила вокална солисткиња Сања Ивановић извођењем молитве Господње „Оче наш“, након чега је глумица Сузана Петричевић казивала „Похвалу Светом кнезу Лазару“.

У оквиру традиционалних песничких приношења публици су се представили Миленко Јевђевић, Перо Зубац, Иван Лаловић, Ивана Миловановић Живак, Ранко Мићановић, Зорица Петрашиновић, Драгица Ужарева и други.

Најсвечанији тренутак вечери била је додела награде **„Јефимијин вез“** за најбољу песничку збирку објављену у претходној години. Одлуку жирија саопштила је председница жирија Даница Андрејевић, а овогодишњи добитник био је крушевачки песник Љубиша Бата Ђидић за песничку збирку **„Заветне“**. Награду је лауреату уручио помоћник председнице Општине Трстеник Владимир Дачић.

– Није Љубостиња после Косовског боја била само уточиште за 300 монахиња и удовица, већ је имала у моћи молитве животворност за далека нека поколења. Има Срба, а нема смрти, потврдили су то Његош и Црњански. Није ли тај њен покров који покрива свеца завереног за небеску Србију, није ли тај вез духовна мапа Србије са географијом од слова која у златној нити иконопише наше национално биће – рекао је Ђидић.

Свечаним програмом у порти манастира Љубостиња окончани су овогодишњи Јефимијини дани, који већ 55 година окупљају бројне ствараоце и поштоваоце културне баштине, настављајући традицију очувања сећања на лик и дело монахиње Јефимије и њен немерљив допринос српској књижевности и духовности. 

Извор: Кућа добрих вести