Ове године житељи престонице имали су посебан благослов и, како је приликом дочека велике светиње из манастира Ватопеда поручио Патријарх Порфирије, највећи дар и најдрагоценије јемство љубави Пресвете Богородице, јер је Њен Часни Појас стигао у Београд.

Дирљиво је било видети хиљаде Београђана који су до касних вечерњих сати, у непрегледном реду, у духовном миру и молитвеној радости, сатима чекали да се поклоне и целивају Чудесни Појас Дјеве Марије.

Тако је било и на Спасовдан, испред Вазнесењског храма и у околним улицама. Благочестиви народ притицао је са свих страна на свету Литургију којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије.

Предстојатељ Српске Православне Цркве је, пред почетак свете Литургије, изнео је из цркве велику светињу и положио је испод балдахина постављеног у порти храма, који је пре 163 године осветио и Вазнесењу Господњем посветио митрополит Михаило Јовановић.

Тако је било и на Спасовдан, испред Вазнесењског храма и у околним улицама. Благочестиви народ притицао је са свих страна на свету Литургију којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије.

Предстојатељ Српске Православне Цркве је, пред почетак свете Литургије, изнео из цркве велику светињу и положио је испод балдахина неба постављеног у порти храма, који је пре 163 године осветио и Вазнесењу Господњем посветио митрополит Михаило Јовановић.

На посебно припремљеној платформи у црквеној порти сабрани око Патријарха српског - поред високопреподобног архимандрита Јефрема, игумана светогорског манастира Ватопеда, чијом добротом и љубављу је српску престоницу походио Чудесни Појас Пресвете Богородице - саслуживали су високопреосвећена и преосвећена господа архијереји: средњезападноамерички Лонгин, крушевачки Давид, тимочки Иларион, аустралијско-новозеландски Силуан, далматински Никодим, будимљанско-никшићки Методије, вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, осечкопољски и барањски Херувим, париски и западноевропски Јустин, лондонски и великобританско-ирски Нектарије, ремезијански Стефан, липљански Доситеј, јенопољски Никон и костајнички Серафим.

Празничну беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија преносимо у целости:

„У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, тог дана били смо благословени, испуњени радошћу Духа Светог, испуњени благодаћу Божјом, јер смо већ четрдесет дана интензивно славили Васкрсење Господа нашег Исуса Христа из мртвих. Славили смо Његову победу над тројединим - нашим највећим и нашим снагама и силама непобедивим - непријатељем. Славили смо победу над грехом, славили смо победу над смрћу и победу над ђаволом.

Није било тог човека који није био роб и греха, и смрти, и ђавола. И није било тог човека који је собом, својим силама, снагама и моћима могао да победи тог непријатеља. Али исто тако, није постојао ниједан који је могао да избегне битку, који је могао да избегне сусрет са овим силним, за нас људе непобедивим, непријатељем. Али такође, није било ниједног од нас који није имао дубинску потребу, који није желео да превазиђе и да победи и грех, и смрт, и ђавола. Међутим, све оно што ми као људи нисмо могли, било је могуће Господу. А било је могуће да то Он учини за нас и због нас, јер је Он љубав по својој суштини. Из љубави, љубављу је стварао читав видљиви и невидљиви свет, а као круну свега створио је нас људе. И то како? Као иконе Његове, као иконе Божје, а то је значило да нисмо били створени само да бисмо победили грех, смрт и ђавола, него да смо били створени за много више од тога. Створени смо били да бисмо се уподобили Господу, да бисмо могли да учествујемо у свему ономе што јесте Његово.

И тог дана, у одломку из Јеванђеља Господ је још једанпут потврдио да је заиста васкрсао из мртвих. И не само то, још четрдесет дана био је са својим ученицима и апостолима и, како је говорио одломак из Јеванђеља по Луки, проповедао је, браћо и сестре, покајање и опраштао грехе. Дакле, Господ је све учинио за нас. Није било ничега више што нам је било потребно изван и мимо Њега, све нам је било дато. Али то што нам је Он, Бог љубави, дао, ми смо морали усвојити, морали смо прихватити. Имали смо слободну вољу.

И баш онако како нас је позивао на почетку свог Јеванђеља речима: Покајте се, јер се приближило Царство небеско; и ту нас је још једанпут подсећао да је наш пут и наш начин прихватања љубави Божје – покајање. Знали смо да смо слаби и немоћни. Знали смо да смо грешни. Знали смо да не можемо својим моћима. А покајање је значило управо то – да спознамо ту чињеницу и истину, али онда и корак даље – да се обратимо Богу молитвом и у смирењу. Ко је ишао тим путем, већ је ту и тада учествовао у свему ономе што је тајна Царства Божјег.”

„Али Господ је тог дана показао још једанпут и на други начин исту истину и чињеницу, а то је да нисмо били створени за овај свет. Он јесте васкрсао. У четрдесети дан, међутим, по Васкрсењу, пред својим ученицима и апостолима, Он се узнео на небо. И апостоли нису били тужни, нису били разочарани, него су, како је говорио Свети јеванђелист Лука, испуњени радошћу отишли у Јерусалим. Били су испуњени радошћу, јер се Господ јесте узнео, али није отишао од њих, као што није отишао ни од своје Цркве. Није оставио човека, него је узнео људску природу са десне стране Оца, ту ју је настанио једанпут за свагда, и показао сваком од нас шта је наше назначење и где је наше место. Показао је да наше место није у долини плача, да наше место није на земљи, него да је наше место на небу. И не само то, него да је и земља била дар и да је била израз љубави Божје, али да је она била дата да у свом темељу и у свом основу има небо. Била је позвана да буде небо, да се претвори у предукус Царства Божјег.

Како, браћо и сестре? Па Црквом Христовом, која није била од овог света, али је била у овом свету, али и нашим животима, као што смо говорили свакодневно у молитви Оче наш и као што је рекла Пресвета Богородица: Нека буде воља Твоја. Нека је била воља Божја, а не да је била воља наша, браћо и сестре. А шта је значила молитва да буде по речи Господњој и да буде воља Његова? То је значило труд, напор и подвиг да испуњавамо Јеванђеље Христово; да испунимо своје животе, свако од нас појединачно и сви заједно, речју Божјом; да су нам заповести Божје биле закон, начела и принципи живота, а не било која идеологија од овог света, макар долазила и од најумнијих и од најмудријих.

Дакле, и земља је била небо и била је позвана да буде небо онда када смо ми били истински ученици Христови, када је Јеванђеље било наш живот. Зато смо тог дана, браћо и сестре, славећи Вазнесење Господње – Спасовдан, били испуњени спознајом да су се сусрели небо и земља у том догађају, да су се сусрели историја и вечност, да су коначно Бог и човек били заједно на једном месту у Царству Божјем.

Међутим, тог дана смо, браћо и сестре, славећи смисао свог постојања, били додатно испуњени радошћу, духовном радошћу, јер је међу нама после шест векова био Појас Пресвете Богородице, који је дошао заједно са високопреподобним архимандритом и игуманом манастира Ватопеда оцем Јефремом. Дошао је Појас Пресвете Богородице, а то је значило да је и Пресвета Богородица била са нама. А где је Она била, ту је увек био мир Христов, ту су били радост, лепота, љубав и заједница. Где је била Пресвета Богородица, ту је било све Божје, јер је Она сва била Божја, била је Христова, али је била сва и наша. Није било узвишенијег бића у људском роду, али није било ни бића у људском роду које је више волело Бога и које је више волело човека и нас људе. Зато, где је Она била, ту су били утеха и подршка.

Ми смо добро знали да је данас човек можда више него икада био испуњен самоћом. Осећао се остављеним од свих. Градови су данас били највеће пустиње, јер су, окружени једни другима, људи знали да често међу нама није било разумевања, није било подршке, није било истинског и правог братског загрљаја. Али зато је долазила Пресвета Богородица да нас још једанпут подсети да нисмо сами. Да је Она била са нама и да је Њен Син, Бог Њен и Бог наш, био са нама и да нам је баш онда када смо били остављени од свих, Она давала подршку. Било је довољно само да изнутра изрекнемо једно: Пресвета Богородице, помилуј нас, спаси нас, помози нам, и да Она већ буде ту са нама. И не само да буде, него да знамо да нам је онда све било могуће.

Шест векова, браћо и сестре, Њен Појас био је у манастиру Ватопеду, у манастиру за који смо слободно могли рећи да је био место нашег духовног рођења, место духовног рођења српског православног народа. Ту је почињало спасоносно дело за нас и велика историја наше помесне Цркве, јер су ту, у манастиру Ватопеду, монашки живот проводили нико други до први међу нама, Свети отац наш Сава, први Архиепископ наше Цркве, и његов отац, Свети Симеон Мироточиви. И ту су добили један део имовине, једно парче земље, од манастира Ватопеда да подигну хиландарски манастир у којем ће се сливати Срби, они који су били жедни и гладни Бога и спремни да читав свој живот посвете Њему, да постану монаси, да буду принос нашег народа Богу, да буду наши молитвеници пред Богом. Зато смо слободно могли рећи да је манастир Ватопед био наша духовна колевка, место нашег духовног рођења.”

Извор: СПЦ