Током овогодишњег, 60. издања Октобасрког салона, од 20. октобра до 1. децембра, изложбе и пратиоци програми одвијаће се, као и обично, на неколико локација – у галеријама Културног Центра Београда, у Павлиону на Цветном тргу, Галерији FLU, у бившем клубу Академија, Галерији ULUS, Галерији SULUJ, у Салону Музеја града Београда, у Музеју афричке уметности, у излозима Француског института и у јавним просторима у граду.

О сарадњи са иностраним кустосима и радовима које издвајају у оквиру три концепције на којима почива овогодишње издање Салона, разговарали смо са кустоскињама Добрилом Денегри, Мајом Коларић, Аном Knežević и Емилијом Епштајн.

Већ у петак, 18. октобра, пре званичног отварања Октобасрког салона, у програм и теме уводи нас уметнички дуо Луси и Хорхе Орта кроз перформанс испред Културног центра Београда. Овај рад требало би да буде позив на дијалог између уметника, градске културне сцене и структура које одређују културну политику на локалном и државном нивоу. Како објашњава Добрила Денегри, историчарка уметности и кустоскиња, која је на концепту Траг радила са Лоренцом Балбијем, директором Музеја модерне уметности у Болонји – MAMbo, ово су уметници афирмисани још од средине 90-их својим ангажованим приступом који проблематизује критична питања данашњице: климатске промене, опасност од суша, миграције, и процесе друштвене интеграције, коегзистенције и равноправности. „Ову, 47. верзију њиховог колективног перформативног чина, који носи наслов 7x70 – Оброк, одлучили смо да реализујемо као форму мирног протеста, са идејом да ‘сести за исти сто, поделити хлеб и храну’ може бити начин скретања пажње на неке од горућих проблема са којима се суочавају уметници и културни радници код нас.“

Лоренцова концепција за пројекат Траг базирана је на предлогу да се целокупни буџет манифестације уложи у куповину зграде која би се користила као изложбени простор Октобасрког салона, који никада није имао свој простор. Такав објекат би и након манифестације остао доступан за уметнике и стварање уметности. Међутим, Октобарци су остали расути, као и годинама раније, на неколико локација, па је концепт трансформисан. „Готово све интервенције које смо уврстили у наш сегмент Октобасрког салона имају сличну поруку: неопходно је створити просторе у којима уметници могу да стварају, и који могу постати хумус за просперитетнију уметничку и културну сцену. Ту поруку желимо да илуструјемо кроз низ примера, углавном акција, перформанса, радионица иностранх и домаћих уметника који се баве ендемичним проблемом у сваком контексту захваћеном процесима џентрификације, либерализације тржишта и, генерално, смањењем сенсибилитета за слободно стварање алтернативних уметничких форми“, каже Добрила Денегри.

„Изложба под називом Естетика(e) сусрета, коју смо заједно осмислили и концепирали Матју Лелијевр и ја, преиспитује сусрете у форми уметничке продукције као суштинско и фундаментално питање које је подстакло нашу жељу да овом темом прославимо 60. Октобасрски салон. Настао након ослобођења Београда на крају Другог светског рата, Октобасрски салон оличава шест деценија уметничких сусрета и илуструје снагу уметности да преброди политичке и територијалне успоне и падове, непрестано се изнова осмишљавајући упоредо са стасавањем нових генерација уметника као носилаца и покретача питања свог времена. На овај начин, уметност се изнова обнавља и наставља да нуди простор у којем се наново сусрећемо, учимо и развијамо”, истиче Маја Коларић, директорка Музеја савремене уметности у Београду, која сарађује са Матјуом Лелијевром, кустосом у Музеју савремене уметности у Лиону. „Ово издање Октобасрког салона, у својој 60. инкарнацији, по самом формату је повод за сјајну сарадњу кроз три уметничка предлога које доноси седам кустоса подељених у три тима. Овај специфичан формат, за догађај овог реномеа, чини се прилично јединственим и сведочи више него икад о важности делљења и удруживања умова и речи. Допирање до других, размена и делљење је гаранција заједничког успеха у дијалогу и сарадњи, и с тим у вези Естетика(e) сусрета осмишљене од стране Матјуа и мене постаје метод који превазилази само поље уметничког стваралаштва у тежњи да остави дубљи траг унутар друштва и наших свакодневних односа. Постављање питања сусрета у контексту међународне изложбе, овогодишњег Октобасрког салона позив је на авантуру која је суштински колективна, састављена од путовања и размена.”

„Радови представљени у сегменту Нада је дисциплина овогодишњег Октобасрког салона фокусирају се на дефиницију и наш савремени доживљај посла, на бескорисност рада, на везу рада и уметности”, објашњава Ана Кнежевић, кустоскиња Музеја афричке уметности која сарађује са Лином Џуверовић, са Челси колеџа за уметност Универзитета уметности у Лондону, и Емилијом Епштајн, колегиницом из Музеја афричке уметности. Ана посебно истиче видео рад Вредност одсуства Адријана Мелиса, који је, иако настао пре 12 година, и даље веома актуелан. Он говори о неповерењу према социјалистичком економском моделу Кубе, где су јавни службеници због ниских плата измишљали изговоре да изостану са посла, толико често да је то постало редовна пракса коју су чак државна предузећа почела да толеришу. „Зато Мелис одлучује да плаћа те изговоре дајући људима за продукцију видео рада тачно онолико новца колико вреди њихово одсуство са посла”, каже Ана Кнежевић.

Иако се сегмент Нада је дисциплина у процесу рада са уметницима развијао око слогана и мотоа афро-америчке активисткиње Маријам Кабе, како објашњава Емилија Епштајн, кустоскиња Музеја афричке уметности истичу и домаће радове попут рада уметничког удружења Караван из Ваљева или рад Снимак пејзажа термита уметничког дуа доплгенгер. Чланови Каравана инспирисани су меморабилијама које проналазе у ромском насељу Баиr, где Караванци на зидовима породичних кућа музичара стварају мурале, уз препоруке и предлоге Баираца. Снимак пејзажа термита је есеј у коме аутори посматрају слике прошлости рудара у социјалистичком друштву, поредећи их са скривеном сликом рударења у капиталистичком друштву.

„Многи од уметника који чине ‘систем’ Нада је дисциплина, говоре и реагују за бројне ‘категорисане’ појединце – социјално прогнане и заборављене, трауматизоване, или пак сведене да делују на друштвеној маргини”, истиче Емилија Епштајн. „Кључна је дистинкција Маријем Кабе између наде као емоције и пасивног стања, с једне стране, и наде као друштвеног ангажмана који захтева простор, напор и намеру да се развија, с друге стране. Говоримо, заправо, о стратешком деловању у институцијама и кроз институције и законе, о спонтаном организовању у јавном простору, на улицама и у квартовима, у буџацима и становима, али и о непозваном ‘уметању’ у дискурс.”

Конференција за медије поводом одржавања Октобарског салона одржаће се у петак, 18. октобра у 12 часова у Дворани Културног центра Београда.

Извор: Кућа добрих вести