У оквиру овог програма уметници - плесачи, кореографи, сликари, глумци и други аутори из целога света имају прилику да представе свој рад пред еминентним стручњацима, какав је Иво Димчев, чији је ово студио.

Играње представе “Бити или не бити жена” заказано је за 28. јануар  у главном граду Белгије. Неколико дана касније (30.01.2013.), представа ће бити изведена у Културном центру Србије у Паризу.

Надамо се да ће гостовања у две различите средине и пред другачијим публикама отворити нове перспективе и улити додатну енергију представи. Свежина, енергија и изражајност телесног покрета су у сржи ове 55 минутне сценске форме, каже Вулетић-Наумовић, која је ментор и идејни творац ове представе, а заједно са младим уметницама Јоаном Кнежевић, Јеленом Босанац /Аном Баук и Јеленом Пузић, потписује и режију.

Пред данашњи одлазак у Брисел и Париз, Наумовић је за наше интернет новине рекла да је представа израсла из студентске вежбе “Шекспир кроз покрет – Мишоловка”, по сцени из Хамлета, на часу сценског покрета треће године глуме на Академији уметности у Београду.
Гостовање представе у Бриселу и Паризу љубазно је подржао Фонд “Милан Ђоковић”.

Бити или не бити...жена

Истраживање и откривање жене у Шекспировим комадима преко телесне експресије, према речима Марице Наумовић, довело је до уобличавања сценског приказа који се бави значењем жене и њеном улогом, њеним врлинама и манама, снагом и слабошћу, лепотом и инспирацијом.

“Бити или не бити жена” преобликује у покрет оно што Шекспир кроз жену каже у трагедијама Хамлет, Отело, Антоније и Клеопатра, Ромео и Јулија и Магбет. Жеља је била да снага телесног израза прати поезију Шекспирових речи, објаснила је она.

Наумовић подсећа да су тада младе студенткиње глуме, након две године рада, одиграле премијеру у Југословенском драмском позоришту, у децембру 2010. године. Након тог успешног извођења, позване су на фестивал Битеф да наступају у оквиру 12. Битеф полифоније.

На сцени културне установе Вук Караџић, пред препуним аудиторијумом још једном су добиле сјајне критике од домаћих и иностраних гледалаца. Представа је била позвана и на престижни интернационални фестивал Fringe, који се одржава у аустралијском граду Мелбурн. Међутим, услед недостатка финансијских средстава, нису могле да представе свој рад тамошњој публици.

За ove младе уметнице Јоану Кнежевић, Јелену Босанац и Ану Баук/Јелену Пузић, и њиховог ментора, професорку Наумовић, како кажу, рад на овом пројекту омогућио је да истражују себе и своје могућности (и мане) и да трагају за сопственим изразом, да телесним истражују мисаоно, емотивно и духовно у сопственом бићу...жена?!

“И без обзира на то да ли су поједине сцене настајале за пет минута или им је требало и пет месеци, сигурно је да су све излазиле из њихових најдубљих, интимних делова душе (и ума), да су научиле да ослушкују свој унутрашњи свет претварајући га у језик покрета и да након скоро две године рада излазе на видело њихове мисли, осећања, жеље. Кроз Шекспирова дела постављају питање над којим се свака жена у једном тренутку замисли, а које стоји у наслову ове представе”.

На основама овог прегалачког рада још једном је дошао позив и интересовање за овај пројекат, овога пута од стране организатора „Volksroom Open Monday 2013. “, и Културног центра Србије у Паризу истакла је професор Наумовић.

Она је изразила наду да ће после наступа у Бриселу и Паризу представа наставити да живи фестивалским животом, који је “некако и у духу овог 55 минутног приказа”.

Извор: Кућа добрих вести