Присутнима су се на отварању обратили Маријана Коларић, директорка МСУБ, Светлана Митић, кустоскиња изложбе, и Радован Јокић, помоћник министра културе за савремено стваралаштво.

Маријана Коларић је у свом говору истакла: “Музеј савремене уметности у Београду баштини део изванредног опуса Јагоде Буић, уметнице која је на простору бивше Југославије уметничку праксу таписерије поставила у домен врхунског стваралаштва. Изложба пажљиво одабраних таписерија Јагоде Буић под називом Есенцијалност нити сведочи о њеном истанчаном мајсторству, дубоком промишљању и континуираном експериментисању, док нам уједно отвара свет естетске раскоши таписерије, и позива на интелектуално путовање на ком се сваки комад ткања претвара у текстуални есеј о историји, култури и индивидуалном искуству. Изложба приказује пут уметнице Јагоде Буић од раних експеримената, у којима се враћа праисконском материјалу и техници, до дубоко проживљених остварења”.

Светлана Митић је о стваралаштву Јагоде Буић рекла: “Ослободивши је декоративности, таписерија у опусу Јагоде Буић постаје моћно изражајно средство које по својој експресивности и снази задире у најдубље основе људског искуства о животу и смрти. У својој основи уметница је надахнута уметношћу поднебља из кога потиче, из кога преузима све оно што је монументално и што сведочи о димензији људског постојања, али истовремено чувајући интегритет и есенцијализам савременог сензибилитета. Својим специфичним поступком рада, почевши од употребе саме материје предива, начина ткања, стварања монументалних композиционих целина, па до изласка у простор и формирања јединствених амбијенталних целина, уметница је створила препознатљив уметнички опус, који ће је довести у сам врх светске уметности таписерије”.

Радован Јокић захвалио се тиму Музеја на изванредном подухвату који је трајао скоро годину дана, и прочитао део преписке поводом могуће изложбе, између потпредседнице Владе и министра културе Маје Гојковић и уметнице Јагоде Буић, три месеца пре њене смрти: “Музеј на ријеци, откад се саградио, био је мој недокучиви сан. Утолико више вам захваљујем да ми пружате могућност да остварим свој сан и жељу. Имам много материјала, а такођер и тога којега треба пронаћи, који годинама чекају на овај сретан тренутак. Времена имам, радости имам, захвалности још више, па се надам том звијезданом тренутку који ће ми омогућити давно жељени сан. Ваша Јагода, уз најтоплији поздрав.”

Јагода Буић (1930–2022) је мултимедијална уметница, рођена у Сплиту, чије стваралаштво обухвата широк спектар ликовног израза, од позоришне и филмске сценографије и костимографије до таписерије, као најзначајнијег подручја њеног деловања. Након 2000. године, уз употребу папира, настају и специфични радови на папиру и од папира: цртежи, колажи, асемблажи. Скулптура, такође, у овом периоду постаје њено поље истраживања.

Ради се о уметници са озбиљним међународним угледом чији је стваралачки опус, посебно у области таписерија, обележио југословенску уметничку сцену, али и више од тога. Својим специфичним приступом, синтетизујући „традицију амбијента из кога потиче” и „радикализам и есенцијализам савременог сензибилитета”, Јагода Буић обележила је развој таписерије на међународном плану. У свом интензивном бављењу таписеријама, почев од 1962. године, када овај медиј постаје доминантан облик изражавања у њеном раду, што ће трајати до почетка грађанског рата у Југославији, уметница је прошла кроз више стваралачких фаза.

Специфичност њеног поступка огледа се, пре свега, у употреби материје предива, ткања, као и у композиционим целинама. И док дела настала на почетку опуса имају изразито примарни карактер, током времена, она постепено нарастају у просторне облике у потпуности способне да функционишу у простору, односно да, у садејству простора и облика, формирају увек нову композициону целину. Тиме је извршена генеза из примарних облика ткања у савремено конципиран вид ликовног изражавања, заснован на свим принципима савременог поимања уметности, како то примећује М. Гашпаровић у предговору ретроспективној изложби. Својим непосредним деловањем у пољу таписерија Јагода Буић је ослободила таписерију њене традиционалне улоге подређене или пратеће ликовне дисциплине, доделивши јој самосталност и аутентичност посебног уметничког медија. Радикално другачије схватање таписерије прихваћено је и на међународној уметничкој сцени, посебно након Бијенала у Сао Паулу 1967, где је Јагода Буић препозната као један од најзначајнијих аутора на изложби. Заједно са Магдаленом Абаканович (Магдалена Абаканоњицз), са којом је и излагала повремено, Јагода Буић је означена као протагониста „словенског вала” у таписерији, што је означавало специфичан словенски сензибилитет утемељен на фолклорној традицији словенских народа, везан за употребу одређених природних материјала.

На изложби у Музеју савремене уметности, поред таписерија из збирке Музеја савремене уметности, приказане су таписерије и цртежи настали у периоду од 1962. до 1977. који су за ову прилику позајмљени из збирке Музеја примењене уметности, уметничке колекције Палате Србије, уметничке колекције фирме Интернационал ЦГ у стечају, збирке Музеја Града Београда, колекције галерије Хаос, Радионице за израду таписерија Атеље 61 из Новог Сада, као и из више приватних колекција у Београду.

Јагода Буић је рођена у Сплиту 14. марта 1930. године, где је похађала основну и средњу школу и течај сликања код Анте Каштеланчића. Матурирала је 1949. и исте године урадила прве нацрте костима за ХНК у Сплиту. Уписала је Академију за примијењену умјетност у Загребу, а студије костимографије и сценографије наставила је 1952. у Риму (Cinecitta) и Венецији (Centro Internazionale delle ARti e del Costume).

Дипломирала је у Бечу 1954. на Академији примењених уметности (Академие фüр ангењандте Кунст), Одсек за унутрашњу архитектуру и Одсек за текстил.

По повратку у Југославију интензивно ради на сценографији и костимографији за позоришне представе у Хрватском народном казалишту у Осијеку, Градском драмском казалишту Гавела у Загребу, Загребачком градском казалишту Комедија, Казалишту "Ulusses" (Краљ Лир), Казалишту Жар птица (Мали принц), за Сплитске љетне игре (Орфеј, Самсон и Далила, Калигула, Аида), Дубровачке љетне игре (Дубравка, Грижула илити Плакир, Тирена, Павлимир...). Радила је за филм (Под сумњом, Цеста дуга годину дана, Царево ново рухо...) и телевизију (Карневал).

Ипак, оно по чему је прослављена у свету је таписерија, и то просторна таписерија. Године 1965. ствара своју прву текстилну форму у простору, коју је откупио Музеј Стеделик из Амстердама. Отада излаже монументалне текстилне инсталације на светским бијеналима у Венецији (1968, 1970, 2002); Сао Паулу (1967, 1975, 1979), Лозани (1965, 1967, 1969, 1971, 1973, 1975, 1977, 1985, 1987) и у најважнијим светским музејима (Париз, Дизелдорф, Рио де Жанеиро, Буенос Ајрес, Брисел, Цирих, Токио, Рим, Милано, Амстердам, Осло, Барселона, Монтреал, Чикаго, Њујорк, Мадрид, Беч, Сао Пауло, Вашингтон, Сан Франциско, Дармштат, и др.). Њена дела се налазе у многим јавним и приватним уметничким збиркама (Метрополитан Мусеум оф Арт у Њујорку, Muséе d' Аrt Moderne de la Ville de Paris, УНЕСКО, у Сао Паулу, Сан Франциску, Вашингтону, Дубровнику, Сплиту, Загребу, Београду, Зеници и др.).

О њеном стваралаштву писали су, између осталих: Пјер Шењо, Зоран Кржишник, Тонко Мароевић, Сузан де Конинк,Јуре Каштелан, Вјенцеслав Рихтер, Жак Ласењ , Звонко Маковић, Пјер Рестани, Јосип Деполо, Владо Бузанчић, Пеђа Милосављевић, Миодраг Б. Протић, Круно Пријатељ, Вернер Шмаленбах и др.

Преминула је у Венецији 17. октобра 2022.

Изложба ће бити отворена до 26. фебруара 2024. године.

Извор: Кућа добрих вести