Мало позориште „Душко Радовић“ је у току свог вишедеценијског постојања неговало различите жанрове, коришћењем многих луткарских форми од марионета, гињола, јавајки, лутки на штаповима, театра сенки, маски, црног театра, апстракције и многе друге.

Конфронтирање лутке и глумаца као живих партнера, појављује се управо и у представи за децу „Украдени принц и изгубљена принцеза“, у режији Браниславе Стефановић.

Представа је настала по драми америчког писца Дена Тотера, и бави се великом неправдом: „У давна времена постојао je древни обичај по ком царски трон може да наследи само дечак!“

Редитељка Бранислава Стефановић је за режију представе „Украдени принц и изгубљена принцеза“, 2021. године добила је награду „Слободанка Цаца Алексић“.

Опширније о представи

Примож Јесенко словеначки театролог и гост овогодишњег Битеф фестивал, у оквиру show case-a погледао је и представу “Украдени принц и изгубљена принцеза” и њеној анализи посветио део свог текста:

„(…) Четврта одгледана представа (на Битефу) била је „драмолет у кинеском маниру“ Украдени принц и изгубљена принцеза Дена Тотероа, америчког драматичара и сценаристе из раздобља између два светска рата, који је за Мало позориште „Душко Радовић“ адаптирала, режирала и кореографирала Бранислава Стефановић. Необично жива, динамична представа, пуна луцидног и откаченог хумора (нпр. лик приповедачице која се сваки пут најављује вриштећим уводом), кроз ритмизирано комбиновање елемената традиционалног кинеског позоришта (нпр. увођење дугачке лутке змаја, ефектно коришћење сценске дубине, акробатске вештине) и елемената комичног водвиља (гегови, жива музичка пратња) евоцира древну причу по којој је царски престо смео да наследи искључиво дечак. Сценско догађање публику у потпуности обузима, и зато може с лакоћом да прими, за српско друштво још увек нимало подразумевајућу, поенту о неподобности мизогиније или о друштвеном интегрисању људи с посебним потребама, што редитељка сјајно уводи кроз два глувонема актера, који су равноправни део сценског догађања. Све је то у складу с наглашеним мотом Бертолта Брехта о нужности да привидно подразумевајуће утврђене вредности сваки пут изнова промислимо. Значајно је да се, баш тог дана, главна вест у београдским медијима односила на гнев жена због превременог пуштања на слободу вишекратног силоватеља. (…)“

Извор: Кућа добрих вести