Ово је, стварно, чињенична истина о кнезу Лазару, Видовдану и битци на Косову пољу. Међутим, ова чињенична истина није цела истина о кнезу Лазару, Косову и Видовдану. Сама историја не може објаснити стварност и значај Косова и Видовдана и њиховог неизбрисивог утицаја на националну свест Срба.

Саме чињенице не могу објаснити зашто се битка на Косову, утиснута и у појединачну и у националну свест Срба прославља сваке године већ шест стотина година, а друге битке које су Срби водили су заборављене и не прослављају се. “Чињенична истина” нема одговора зашто је Видовдан укључен у српски национални и верски календар као верски и национални празник и зашто је косовска етика постала стално наслеђе свих српских генерација до дана данашњег.

Духовна а не историјска перспектива и тумачење Видовдана и Косова има више изгледа да пружи објашњење тајне Косова и Видовдана. Она се може наћи у текстовима српске средњевековне књижевности која се односи на култ кнеза Лазара и косовских мученика, а тако исто у народним епским песмама из косовског циклуса. Средњевековни аутори литургијских и хагиографских дела о битци на Косову пољу, о кнезу Лазару и Видовдану, као и анонимни творци народних епских песама на исту тему, схватили су и указали на то да битка на Косову није била само једна од многих битака, већ битка која је одредила заувек место српског народа у светској историји.

Слични или чак истоветни погледи и идеје изложене су и у средњевековној српској књижевности и у народној епској поезији у којима су кнез Лазар и драма косовског боја предмет описа. Обзиром на то да су, црквене песме укључене у Службу кнеза Лазара, која је написана само три до пет година после косовског боја, као и у @ивот светога Кнеза Лазара и Слово кнезу Лазару из истог периода, написане много пре епских песама из косовског циклуса, оправдано је закључити да су се елементи христолошке и сотиролошке драме које налазимо и у верској и у епској књижевности о кнезу Лазару и Косову најпре појавили у верској књижевности. Она је схватила и описала косовски бој не само у историјским терминима, већ и у надисторијском, метафизичком, сотиролошком и есхатолошком такође. Кнез Лазар и његови ратници жртвују животе не само у одбрани "златне слободе" српскога народа, већ и у одбрани "часнога крста", то јест хришћанства. Очевидно, модели за кнеза Лазара и косовске мученике су сам Христос и мученици ране хришћанске цркве. Према томе, кључ за разумевање суштине косовског боја и Видовдана, не налази се толико много у историјским документима колико у јеванђељу и у историји ране хришћанске цркве.

Гледање на кнеза Лазара, Косово и Видовдан као на аналогију са Христом, његовом драмом и мучеништвом хришћана најраније хришћанске цркве, присутно је и у народној епској поезији, али оно се најпре јавља и јасно је изложено у Слову кнезу Лазару, које је написао Данило ИИИ (+1396). Овај аутор, српски јерарх и писац, препознао је у драми Косова и Видовдана сличност драми Христа и раних хришћанских мученика. Данило је био први који је схватио и изложио вишу истину о кнезу Лазару, Косову и Видовдану, уздижући их са обичног историјског нивоа на метафизички и духовни ниво. Данило III и народне епске песме из косовског циклуса, заједно са Светим писмом и историјом ране хришћанске цркве, а не само историјски документи могу да нам помогну да схватимо да су христоликост и мучеништво за Христа суштина Косова и Видовдана и право значење косовског и видовданског завета остављеног заувек српском народу. Може се чак рећи да књижевни састави Данила ИИИ и народне епске песме нису само књижевни документи који садрже извештај о кнезу Лазару и косовском боју, већ су уствари општа декларација српског народа у којој указује на своју сличност са драмом Христа и мучеништвом првих хришћана.

Приказивање кнеза Лазара као христолике личности је веома истакнуто и у Слову кнезу Лазару и у народним епским песмама косовског циклуса. Христос, господар васељене, жртвовао је себе за спасење човечанства. Следећи његов пример, Лазар, владар једне нације, такође жртвује себе ради добра свога народа и у одбрани хришћанства.

Као што се детињство Исуса Христа не описује у детаљима у Светом писму, тако је исто детињство кнеза Лазара једва поменуто у средњевековној књижевности, а уопште се не спомиње у народним епским песмама. У краткој, синаксарној биографији кнеза Лазара кратко је напоменуто да је " растао после рођења и снажио се Духом Светим и чинио је велика дела". Ово је очевидно слободно парафразирање реченице из Светога писма која се односи на Христа: "А Исус напредоваше у премудрости и расту и у милости код Бога и људи" (Јеванђеље св. Луке 2:52). Треба такође напоменути да се ова фраза често јавља у разним варијантама у хагиографији разних светитеља.

Пре одласка у мисију избављања човечанства, Исуса Христа је кушао његов и људски непријатељ сатана (Јеванђеље св. Матеја 4:1‡11). Када Га је кушао по трећи пут, сатана Га "одведе на гору врло високу, и показа му сва царства овога свијета и славу њихову; и рече му: све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се. Тада рече њему Исус: иди од мене, сотоно: јер стоји написано: Господу Богу својему поклањај се и њему јединоме служи. Тада остави га ђаво, и гле, анђели приступише и служаху му" (Јеванђеље св. Матеја 4:8‡11).

У трећој песми другог канона у служби кнезу Лазару и косовским мученицима, налази се напомена да је кнеза Лазара кушао ђаво: "Онај који је изговорио хулу противу Свемогућег, када је видео твоје врлине, о Лазаре, покушао је да те опљачка помоћу преварних лажи".

У Светом писму, за Хрсита се каже да је био добар истински пастир. У Јеванђељу св. Јована, глава 10, стихови 14‡15, Исус Христос је рекао за самога себе: "Ја сам пастир добри и знам своје, и моје мене знају. Као што мене зна отац и ја знам оца; и душу своју полажем за овце". У неколико песама у Служби кнеза Лазара, за њега се каже да је био добар пастир, будни пастир, пастир постављен Христом, истински пастир, а не најамник, "добар пастир који је положио душу своју за народ Божији". У запису на стубу на Косову, текст који се приписује Лазаревом сину Стефану Лазаревићу, написано је, поред осталога, да је кнез Лазар "као добар пастир и вођа водио мудро разумне јагањце да сретну храбро свој крај за Христа и приме мученички венац и постану учесници небске славе."

У Слову кнезу Лазару које је написао Данило ИИИ, аутор се обраћа Лазару овим речима: "Ти си наш пастир који си добро напасао стадо које ти је поверио Христос," а затим: "Храни стадо које ти је поверено, напасај га," што је блиска парафраза Јеванђеља св. Јована 21:16 где Христос каже апостолу Петру: "Паси овце моје." У Слову кнезу Лазару, Данило ИИИ се овако обраћа Лазару: "Ти си добар пастир који је душу своју положио за нас," стварајући на тај начин аналогију између кнеза Лазара и Христа који је за себе рекао: "Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце" (Јеванђеље св. Јована 10:11).

Христова победа над непријатељем Бога и људи је постигнута Његовим добровољним прихватањем страдања и смрти који су водили у славно васкрсење. Прихватање страдања и смрти је било тешко чак и за Христа. Он је своју одлуку донео у Гетсеманском врту, али пре него што је донео одлуку и прихватио страдање и смрт, Христос се два пута овако молио: "Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова, али опет не како ја хоћу него како ти" (Јеванђеље св. Јована 26:39 и 26:42).

Кнез Лаза је такође имао свој Гетсемански врт. И он је морао да учини изузетно тежак избор који ће имати последица не само за њега лично, већ за целокупан српски народ. У народној епској поезији та дилема је изражена речима кнеза Лазара: "Боже мили и Боже једини, коме ћу се приволети царству?" Избор је био између земаљског и небеског царства, односно између срамне предаје да би се живот сачувао и јуначке али безнадежне борбе. Лазар је изабрао "царство небеско". Његов избор је исти као и Христов: страдање и смрт који воде у вечну славу. Његов избор је и у сагласности са избором хришћанских мученика, заснованом на Христовим речима: "Јер каква је корист човјеку ако сав свијет добије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за своју душу?" (Јеванђеље св. Матеја 16:26) А то је управо суштина и видовданске косвске философије и непрекидна философија српског народа кроз целу његову историју.

Пре одласка на страдање и смрт на крсту, Исус Христос је обавио тајну вечеру са својим апостолима (св. Матеј 26:17‡25; св. Марко 14:12‡21; св. Лука 22:7‡23; св. Јован 13:1‡30). Том приликом Он је установио свету тајну причешћа (св. Матеј 26:26‡30; св. Марко 14:22‡26; св. Лука 22:14‡20; Прва посланица Коринћанима 11:23‡25) и предсказао да ће га један од његових апостола издати и предати (св. Матеј 26:21; св. Лука 22:21; св. Јован 13:21).

Сцена и ситуација слична Христовој тајној вечери су описане и у народној епској поезији и у српској средњевековној књижевности. У овој последњој, није изричито речено да је кнез Лазар пред бој на Косову обавио вечеру са својим племићима. Међутим, у "Слову" Данила ИИИ стоји: "Када је честити и многохваљени Лазар видео свирепу најезду овог дрског и охолог створења, он се најпре из дубине свога срца помолио Богу да му помогне, а онда је овај човек послао по своје племиће, феудалне господаре, и војводе, и војнике, како племенитог тако и простог рода, позивајући их да дођу у његово место; а када су дошли, он им је рекао о безбројним снагама непријатеља".

Као што су Христови апостили примили свето причешће на тајној вечери, тако исто су то учинили и косовски ратници. У народној епској песми Пропаст царства српског је написано да је кнез Лазар позвао дванаест епископа који су дали свето причешће косовским ратницима. У Даниловом Слову такође је поменуто да, када је Прицц Лазар одржао говор својим ратницима, они су сви трком отишли и примили свето причешће молећи се: "Господе, у руке Твоје предајемо душе своје".

Асоцијација косовских ратника са Христом се овде постиже примањем светог причешћа а и кроз њихову молитву Богу, која је скоро истоветна са последњим речима Христовим на крсту: "и повикавши Исус иза гласа рече: Оче! у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну" (св.Лука 23:46).

Што се тиче аналогије између Христовог предсказивања да ће га један од његових апостола издати и предати и предсказивања кнеза Лазара да ће га један од његових племића издати, једина алузија у средњевековној српској литератури се налази у биографији кнеза Лазара, коју је написао Давид, аутор са краја четрнаестог и почетка петнаестог века, где пише: "А на крају битке ‡ не знам тачно шта да кажем о томе ‡ да ли је он био издан од једног од својих љубимаца или, напротив, због казне Божије која му је послата, он (Бајазит, М. М.) га је ухватио и после много мучења он лично (Бајазит, М. М.) отсече његову часну и побожну главу".

У народној епској поезији кнез Лазарева последња или тајна вечера је описана у песми "Кнежева вечера". Слично Христу, Лазар је предсказао да ће га један од најблискијих сарадника издати. Међутим, док је Исус Христос тачно знао свога издајника, Јуду Искариотског, кнез Лазар је погрешно и неправедно оптужио Милоша Обилића иако је, бар по народној поезији, издајник био Вук Бранковић.

Историјски, можда уопште није нико издао кнеза Лазара. У најранијим епским песмама из косовског циклуса није било помена о издаји, а поготову се није спомињао Вук Бранковић као издајник. Тек у шенаестом веку се мотив издаје појавио у народној епској поезији и Вук Бранковић је означен као издајник. Из народне епске поезије мотив издаје и личност издајника су преузети и понављани у неким световним и историјским делима. Тако, на пример, Мавро Орбини у својој књизи, Краљевство Словена, објављеној 1601 године, напомиње:" Међутим, Лазарев зет Вук Бранковић је побегао са скоро свим својим људима, јер је, како неки кажу, имао тајни договор са Муратом да изда свог таста (што је и учинио) да би се дограбио његових имања."[1]

Разни извори наводе разне, мање више вероватне разлоге за Вукову издају. Не треба ипак губити из вида могућност да је народни песник унео мотив издаје и означио Вука Бранковића као издајника да би на тај начин створио аналогију између Христа и кнеза Лазара. Осим тога, могуће је да је понос аутора српских еписких песама и њихових рецитатора захтевао да нађу неко оправдање за пораз српске војске на Косову и поред храбрости српских ратника.

Пре свога страдања и смрти на крсту, Исус Христос је припремио своје апостоле за кризу која ће уследити и тешио их у дугом говору прибележеном у Јеванђељу св. Јована 10:1‡21; 12:27‡50; 13:21‡38; 14:1‡31; 15:1‡27; и 16:1‡33.

У Даниловом Слову постоји очевидна паралела овом чину и говору Исуса Христа. Пре косовске битке, кнез Лазар окупља своје племиће и војнике и обавештава их о предстојећем нападу непријатеља. Он их подстиче да се жртвују за своју отаџбину Христа ради.

Дугачког говора кнеза Лазара његовим племићима и војницима нема у народној епској поезији. Међутим, Краљевство Словена Мавра Орбинија садржи врло дуг говор кнеза Лазара његовим ратницима. Иако постоје извесне сличности између говора кнеза Лазара у Даниловом Слову и Орбинијевом Краљевству Словена, постоје и знатне разлике. На првом месту, Лазарев говор је, према Орбинију, био изазван невољношћу неких од његових ратника да се одупру турском надирању. Орбини тврди да су се "неки од команданата бојали за исход ствари (битке, М. М.) и казали су да они не виде могућност спасења. Они су покушали да убеде и друге да је најбољи излаз да се избегне битка и положи оружје, предајући се тако непријатељу.[2]

Док је гвор кнеза Лазара како је приказан у Слову изречен на миран и пријатан начин, његов говор код Орбинија је љутит и оптужујући како по тону тако и по садржини. Штавише, у говору кнеза Лазара, како га износи Орбини, аргументи које употребљава кнез Лазар да убеди своје ратнике да се боре противу Турака истичу патриотизам, а не хришћанско мучеништво.

У народној епској поезији, смрт кнеза Лазара је само поменута, али није оописана у детаљима. Уствари, са више детаља је описана смрт неких од ратника кнеза Лазара, као, на пример, Југовића, Ивана Косанчића, Милана Топлице, Стевана Мусића, него што је описана смрт кнеза Лазара.

Што се тиче верске књижевности, смрт кнеза Лазара је описана са више детаља, док је смрт његових ратника само поменута, не именујући појединачне ратнике.

Смрт кнеза Лазара напомиње смрт Исуса Христа само утолико што је и он жртвовао себе за друге. Аутор кратке биографије кнеза Лазара пружа овај опис смрти кнеза Лазара: "Овај дивни човек и свети кнез Лазар је такође био опкољен великом гомилом Агарјана (Турака, М. М.) који су га заробили и, заједно са много његових племића, он је био одведен као овца на заклање и његова света глава и (главе, М. М.) његових многих великаша су биле одсечене 15. (дана, М. М.) месеца јуна. Он је био следбеник Христа који је крв своју за њега пролио."

Фраза "одведен као овца на заклање” је делимичан навод из књиге пророка Исаије 53:7. Та фраза се редовно изговара приликом обављања проскомидије, а пророштво се односи на Христа и Његову жртву. Уносећи овај цитат у опис смрти кнеза Лазара, аутор је очевидно покушао да створи асоцијацију између смрти Христове и смрти кнеза Лазара.

У стварним детаљима смрт кнеза Лазара има више сличности са смрћу многих хришћанских мученика кажњених одсецањем главе. Има сличности и са смрћу апостола Павла, а нарочито са смрћу светога Јована Крститеља, чија је глава одсечена по личном наређењу краља Ирода (св. Марко 6:27).

У народној епској поезији само је речено да је глава кнеза Лазара одсечена, али се не наводи нити име особе која је погубљење наредила, нити извршиоца пресуде. У верској књижевности, као и у неким световним изворима, тврди се да је син убијеног султана Мурата, Бајазит, који је постао турски султан по смрти свога оца, или наредио погубљење кнеза Лазара или га лично погубио. Тако у једном од најранијих докумената, датираном 27. јуни, 1389. године (по јулијанском календару, М. М.) у коме се помиње косовска битка, који је писао руски ђакон Игњатије из Цариграда, наводи се изричито да је Бајазит лично одсекао главу кнеза Лазара.

Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, у запису који се налази на Косовском стубу, написао је ове речи: "Велики кнез Лазар, племенити мученик, био је ухваћен рукама безбожних Агарјана (Турака, М. М.) и примио је храбро крај својих страдања и постао мученик за Христа, јер нико други, о предраги моји, не одсече му главу већ сама рука тог убице, сина Муратовог."

Већ је поменуто да Давид, аутор са краја четрнаестог и почетка петнаестог века, тврди у његовој биографији кнеза Лазара да га је Бајазит лично погубио.

Најзад, Клавио Реј Гонзалес, Шпанац, написао је 1406 године: "Мурат је био изванредан витез; био је убијен пробијањем копља које је пробило његове груди а изашло је на леђа; онда је Илдерим-Бајазит осветио свога убијеног оца тиме што је убио својом руком у боју кнеза Лазара".

Постоје многи детаљи у опису косовског боја и у народним епским песмама, али нарочито у средњевековним верским књижевним делима, где се сугерира да је ова битка између Срба и Турака била уствари микрокозмички одраз макрокозмичке, апокалиптичне битке између Бога и његовог непријатеља сатане.

Слика битке како је описана у Даниловом Слову је заиста стравична и приказује истинску апокалиптичну атмосферу: "И шта се догодило? Чула се звека и нека неописива громогласна галама; људи су јаукали, коњи су њихали, оружје је звецало, стреле су летеле замрачујући сунце, ватрени громови су грмели, земља је стењала гласно, ваздух је ођекивао треском и обавијао све као тамна магла."

Сличан опис косовске битке се налази у краткој биографији кнеза Лазара: "За време те битке и борбе чула се таква бука и грмљавина да се бојиште тресло, и толико много крви је текло да се трагови коњских копита нису могли видети и било је безбројних лешева."

Ужас и страхота косовске битке, који подвлаче њен апокалиптички вид и димензију, описани су такође у у неколико народних епских песама из косовског циклуса.

Апокалиптички вид и димензија косовске битке су нарочито снажно сугерирани у српској средњевековној књижевности тиме што се Мурат поистовећује са сатаном. Тако се у тексту натписа на косовском стубу налазе и ове речи: "И тако, једнодушно је велика маса (ратника, М. М.) са њиховим добрим и великим господарем (кнезом Лазаром, М. М.), храбром душом и бескомпромисно чврстих у њиховој вери, јурила противу непријатеља и противу самога змаја, великог непријатеља и владара незаситог ада, Мурата."

Метафоре као што су змај, звер, велики противник, владар ада, којима се назива сатана уобичајене су у хришћанској верској књижевности. Употребом тих метафора у односу на Мурата овај се поистовећује са сатаном.

У Слову које је написао Данило III, Мурат се такође поистовећује са ђаволом у следећем пасусу: "Завидљиви, ђаво, онај који је својевољно напустио Најмудријега, свога Бога и Створитеља, разјарен, почео је да се бори противу нас да би убијао свирепо све оне који живе у Христу и у часној честитости, он који је глава Исмаилћана, он коме је име Мурат."

Други наводи који поистовећују Мурата и ђавола и напомињу апокалиптичку димензију косовске битке, налазе се у делу монаха који је писао у времену 1390‡1393, кога орђе Сп. Радојичић идентификује као Раваничанин ИИ. У биографским подацима о кнезу Лазару овај Раваничанин пише: "Кажем да је он (Мурат, М. М.) био тако љутито раздражен противу честитог и христољубивог кнеза Лазара да је био налик на онога који је намеравао да постави престо на облацима да би био једнак Свемогућем."

Исти аутор пише да кнез Лазар, ради своје отаџбине "није хтео, док је жив, да дозволи проклетом и охолом и свирепом зверу да уништи разумно стадо које си му Ти поверио, о Речи Божија", него је рекао "нека се радије моја крв пролије него да постанем савезник и да се поклоним пред проклетим и гадним Агарјанским крвопијом."

У краткој биографији кнеза Лазара, аутор објашњава да је кнез Лазар одлучио да се супротстави непријатељу зато што је "звер, ричући као лав, долазио да прождере стадо Христово и сасвим разори наше царство". Слична тврдња се налази у једној црквеној песми у Служби за кнеза Лазара и косовске мученике: "Пошто си био вођа Христовога стада у време најезде звера, ниси се понео као најамник, већ као добар пастир."

Док је Мурат поистовећен са сатаном, а његови ратници са слугама сатане, кнез Лазар и косовски ратници су поистовећени са Христовим ратницима и хришћанским мученицима јер су дали живот не само у одбрани своје земље, него и за "часни крст" и своју веру.

Овде да напоменем да полагање свог живота за друге може бити елеменат мучеништва, али то само по себи не сачињава хришћанско мучеништво. Глава особина хришћанског мучеништва јесте давање живота за Христа, његово јеванђеље, за хришћанство. А косовски ратници су, према народној песми и средњевековној књижевности дали животе не само у одбрани своје земље, већ и вере и крста, односно Христа и хришћанства. На тај начин, они се изједначују са хришћанским мученицима.

Прва три века постојања хришћанства била су период неисказаног страдања хришћана али, у исто време, и највеће славе Цркве. Мучеништво је било најистакнутија црта ране хришћанске цркве. Апостоли и хиљаде хришћана, потпуно одани Христу, били су спремни да радије умру него да се одрекну Христа и хришћанства, а тако исто и косовски ратници. Ово је јасно указано у народној епској поезији, а још јасније у српској средњевековној верској књижевности.

У песми Кнежева вечера Милош Обилић изјављује да ће идућег дана умрети на Косову за хришћанску веру. У песми Цар Лазар и царица Милица, Милица преклиње своје деветоро браће, једног за другим, да остану са њом а да не иду у косовски бој. Њен брат Војин Југовић јој одговара да иде у бој на Косово поље да пролије крв своју и да заједно са својом браћом умре за крст часни. Други брат, Бошко Југовић јој такође одговара да иде у бој да пролије крв своју за крст часни и да умре за веру своју. У песми Стеван Мусић главни јунак у песми, Стеван, такође изјављује да иде у бој на Косову ради најсветијег имена Исусовог.

Поистовећавање кнеза Лазара и косовских ратника са хришћанским мученицима, још је очевидније у средњевековној верској књижевности. У Даниловом Слову кнез Лазар позива своје ратнике: "Да будемо сада спремни да прихватимо брзу смрт мученика, да сматрамо себе ратницима Христа и мученицима за часну ствар и да упишемо имена своја у књигу живота."

Аналогија између кнеза Лазара и његових ратника и хришћанских мученика је присутна у кнез Лазаревом обраћању косовским ратницима:"Ми, О, дружино и војници, узимамо на себе задатак раних Христових ратника да бисмо се кроз Њега прославили."

Непоколебива оданост кнеза Лазара и косовских ратника Христу, која није ништа мања од оданости коју су Му показали апостоли и рани хришћански мученици, огледа се и у следећим речима Кнеза Лазара: "Али ако мачеви, или ране, или чак тама смрти нас задеси, о пријатељи, прихватимо је мирно за Христа", као и у одушевљеном одговору косовских ратника: "Морамо се борити противу Исмаилћана, браћо, макар мачеви посекли наше главе, макар њихова копља пробола наше груди, макар нам смрт узела животе, морамо бити овај бој противу непријатеља." Ове речи су ехо изјаве апостола Павла, који је такође био мученик. Он пита: "Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач?" (Римљанима 8:35). На то питање апостол Павле одговара: " Јер знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Римљанима 8:38‡39).

Када кнез Лазар каже својим ратницима,"боље нам је изгубити главу него живети у срамоти," (Слово) или својој супрузи Милици," часна смрт је била боља за мене од живота у срамоти," његове речи подсећају на речи апостола Петра, такође хришћанског мученика, који вели "но ако и страдате правде ради, блажени сте" (Прва посланица апостола Петра 3:14), као и на његову изјаву "јер је боље, ако хоће воља Божија, да страдате добро чинећи, него ли зло чинећи" (Прва посланица апостола Петра 3:17).

Када се кнез Лазар обраћа косовским ратницима и каже им: "Не поштедимо тела своја у битци, да бисмо примили славне венце од Онога који суди сва дела, јер страдање рађа славу и херојска дела воде ка миру," његове речи су ехо библијског пасуса у коме апостол Павле преклиње Римљане: "Молим вас, дакле, браћо, милости Божије ради, да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу; то да буде ваше духовно богомољсгво" (Римљанима 12:1). Оне такође подсећају на речи светога Јована Богослова којима проглашава у Откровењу: "И чух глас с неба гђе ми говори: напиши: благо мртвима који умиру у Господу од сад. Да, говори Дух, да почину од трудова својијех; јер ђела њихова иду за њима" (Откровење 14:13).

Кнез Лазарево избирање "царства небеског", је такође и избор косовских ратника. Они нису приморани да прихвате мучеништво, већ га прихватају добровољно. Слично мученицима ране хришћанске цркве, њихова љубав за Христа, као и за њихову отаџбину, наводи их да приме мучеништво. Осим тога, у Даниловом Слову, где они одговарају Лазару: "Дај да умремо да бисмо заувек живели," они понављају животно гледиште хришћанских мученика изнето на неколико места у Светоме Писму. Апостол Павле храбри Римљане, "јер с њим страдамо да се с њим и прославимо" (Римљанима 8:17), и уверава Тимотеја: "Истинита је ријеч: ако с њим умријесмо, то ћемо с њим и оживљети. Ако трпимо, с њим ћемо и царовати. Ако се одречемо, и он ће се нас одрећи" (Друга посланица Тимотеју 2:11‡12. види и 4:13).

Прихватајући мучеништво и смрт, кнез Лазар и косовски ратници су, као и први хришћански мученици, дали предност духовном над телесним и земаљским и вечном над привременим и пролазним. У једној црквеној песми у Служби кнезу Лазару стоји: "Тражећи будућу славу, ви сте се одрекли земаљске" а у другој,"изменили сте земаљску славу за небеску". Та иста мисао је изречена у народној епској песми као део Лазаревог размишљања коме царству да се приволи: "Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века".

У свом суду о кнезу Лазару и косовским ратницима, песник у народној епској песми каже: "Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно". Слично томе, Стефан Лазаревић, Лазарев син, исписује на Косовском стубу: "Били су добри људи, храбри људи, људи од речи и дела, који блистају као звезде, и као што је земља украшена цвећем, они су у злато одевени и украшени драгим камењем."

Хришћански мученици су понос и слава хришћанске цркве. Кнез Лазар и косовски мученици су понос и слава српскога народа и Српске православне цркве. Осим тога, док је свети Сава привео Србе Христу, кнез Лазар је учврстио везу измеђи Христа и Срба и учинио је вечном. Због тога није се чудити да Срби, чија је цела историја мученичка, поистовећују себе са косовским мученицима и кроз њих са мученицима најраније хришћанске цркве.

Испред Општине Звездара одржана манифестација „ДАХ видовданских слика”

Поводом празника Видовдана данас је, на тргу испред ГО Звездара, одржана манифестација „ДАХ видовданских слика”.

Манифестацију, коју реализује Удружење за очување културне баштине ДАХ, у сарадњи са Општином Звездара, отворио је председник Градске општине Звездара Владан Јеремић, а програм је водила Драгана Вујасиновић, председник Организационог одбора манифестације.

Председник Градске општине Звездара Владан Јеремић је поздравио присутне учеснике истакавши досадашњу добру сарадњу Општине Звездара и Удружења „ДАХ” у реализацији култирних садржаја који су намењени грађанима Звездаре.

„Посебно нам је задовољство да данас, захваљујући Удружењу за очување културне баштине „ДАХ” имамо прилику да присуствујемо манифестацији која је посвећена Видовдану,, једном од најзначајнијих празника у српској историји и култури.

Обележавајући Видовдан Општина Звездара и Удружење „ДАХ” настоје да, негујући традицију, грађанима Звездаре пруже нове културне садржаје који треба да подстакну ствараоце на стварање нових дела у области културе. Градска Општина Звездара настоји да помогне реализацију што већег броја културних садржаја, а тако ће бити и убудуће”-рекао је Владан Јеремић-

У оквиру манифестације, на платоу испред Општине Звездара, одржана је изложба слика и пригодан културно-забавни програм у коме су учествовати:

Плесни ансамбл Клуба пензионера „Дринка Ћурковић” са Звездаре и песник Раде Раичевић, а своје радове су изложили акварелисти Виолета Марковић и Влада Зорић, сликари Јелена Велимировић, проф. Живоин Велимировић и Марија Остојић, као и уметнички фотограф и писац Божидар Витас.

Манифестацији су присуствовата и деца из МНРО Звездара која су учествовала на одржаној књижевној вечери посвећеној Мирославу Мики Антићу.

Видовдански концерт у КЦ „Чукарица“

Певачка група „Огрлица од бисера“, Културно уметничког друштва „Абрашевић“, одржаће у понедељак 28. јуна са почетком у 19 часова, „Видовдански концерт“.

Уметнички руководилац овог ансамбла је Јасна Васиљевић, а корепетитор: Бошко Перић, проф. Музике.

Група „Огрлица од бисера“ је огранак, легендарног, ансамбла „Ђердан“ који је основала и водила, истакнута уметница Мира Васиљевић. Постоји више од десет година и за то време имала је много наступа на телевизији и радију.

Ова певачка група добитник је бројних признања, међу којима су и: Повеља „Витез“ од Њ.К. Линде Карађорђевић, Годишња награда Византијског октобарског салона, Захвалница за очување културног наслеђа Скадарлије... Сваки њихов наступ je другачији. Опојним звуцима добрих старих мелодија чланице ове групе увек обрадују публику.

Почетком 2017. године „Огрлица од бисера“ је добила велику подршку КУД „Абрашевић“ и постала је једна од њихових секција.

Улаз слободан.

Извор: Кућа добрих вести