Није неразумно закључити да се у древној, препотопској прошлости сви припадници људске врсте при сусрету нису хватали за дланове, потом их стезали и тресли међусобно, него да су размењивали мирисне надражаје онако како то чине становници малог архипелага на Пацифику. Животиње, укључујући и ниже примате, иначе се упознају њухом. То је основ такозваног хемијског сигнализирања захваљујући коме јединка условно „препознаје“ ону која јој генетички одговара.

Можда ћете се изненадити, али и само руковање – као универзални гест поздрава у западној култури – на известан начин представља узајамно хемијско сигнализирање. Тим истраживача са Вајцман института у Израелу, предвођен др Иданом Фрумином, спровео је пре пет година испитивање у коме је показао да, заправо, након руковања људи несвесно миришу своје шаке и прсте како би индиректно “оњушили” особу са којом су се руковали.

Мада је заузело место њушењу, руковање је, извесно, једна од најстаријих људских традиција. Археолошки налази – како рељефи на надгорбним плочама, тако и цртежи на вазама – указују да је обичај руковања постојао у Старој Грчкој још у петом веку пре нове ере. Представа људи који се рукују, која се у Грчкој називала dexios (од старогрчког израза за поздрав), пренеће се касније и на уметност Старог Рима, као што је, по свему судећи, руковање ушло међу римске обичаје.

Устаљено је убеђење, па чак веровање – мада порекло тога није познато – да је обичај руковања отвореним дланом сигнал помирења и да је настао као гест којим један човек показује другом да није наоружан. Античке представе руковања обухватају и нешто шири спектар порука – на многим рељефима налазе се прикази заштитника збратимљених градова како се рукују или пак, владара затеченог у руковању са неким од грчких богова, што је као свевременска политичка поза требало да укаже на божанску подршку коју власт има.

Фотографија приказује рељеф на коме се рукују две богиње – Хера и Атена. Рељеф који се данас чува у музеју Акрополис у Атини, настао је након Пелопонеских ратова, крајем петог века пре нове ере и посвећен је пријатељству Атине и Самоса, града државе у Јонском мору чији је заштитник била богиња Хера. Мада у претходним деценијама и сам у рату са Атином, Самос је остао део Делског савеза, лојалан Атини и након пораза од Спарте, о чему говори инскрипција испод призора руковања.

Данас постоје бројни варијетети и начини руковања у различитим културама. Већ дуго је познато да се, исто тако, путем руковања преносе и различите заразе. Између осталих микроорганизама, са руку на руке се преноси и нови коронавирус, који се најчешће шири путем заражених капљица и уме дуго да живи на људској кожи. То је довело до тога да се у освит пандемије масовно, широм света, уз прање руку сапуном (као доброг начина да се шанса од заразе преполови) саветује избегавање руковања.

Испоставља се да то није сасвим лако. Можда сте и сами приметили како одсуство руковања понекад представља прави изазов и чини сусрете са људима “несланим”. Како бисте их осолили, у условима епидемије можете се окушати са алтернативним гестом, наклоном или каквом другом срдачном поруком. Изворно њушење у најмању је руку незахвално.

Извор: Наука кроз приче/Кућа добрих вести