Деца и електронски уређаји

Електронске уређаје не можемо искључити из наших живота и свакако да деца морају да их примете и да се за њих заинтересују. Било да радимо посао на компјутеру, јављамо се на позив, шаљемо поруку, фотографишемо, гледамо филм, дете, а и беба, биће привучено уређајем. За њега је то бљештава стварица коју користи родитељ. Проблем настаје кад ту исту стварицу крене да користи дете, или беба.

Деца, а и бебе, најчешће слушају и гледају песмице, цртане филмове и различите видео клипове. Оно што увек можемо да видимо јесте да је дете одједном мирно, тишо и заинтересовано за садржај који му је дат. А та заинтересованост може да траје сатима. Уместо да се креће и истражује свет око себе, дете је мирно, чак превише мирно, што за последицу може имати лошије моторне способности и/или неке постуралне проблеме.

Садржај који гледа, дете на најранијем узрасту, не разуме и из њега не учи. Оно што беба или млађе дете види јесте брзо сменљивање слика јарких боја. Додатну брзину даје и могућност скроловања по екрану. Скроловањем дете развија функцију палца. На тај начин занемарује се развој шаке и важност кажипрста.

Брзо сменљивање слика, као и скроловање садржаја, негативно се одражава на пажњу. Тако да иако нам се чини да дете дуго одржава пажњу, стално мењање садржаја његову пажњу (која је иначе кратка) чини још краћом, а дете стално тражи нови подстицај кроз стално нове садржаје.

Утицај електронских уређаја на говор код деце

Кад комуницирамо поруке које шаљемо саговорнику јесу вербалне, али и невербалне. Истовремено саговорник чује наше речи, чује мелодију, ритам и темпо нашег говора, али и види мимику, гестове и држање нашег тела. Током комуницирања пратимо саговорника, његову пажњу, интересовања. Ако приметимо да нас саговорник не прати, да је мислима одлутао или да нашу поруку не разуме, ми свој исказ мењамо и прилагођавамо. Трудимо се да равноправно учествујемо у комуницирању. Трудимо се да одржимо и продужимо интеракцију. Наша комуникација је увек двосмерна.

Садржај који се презентује путем електронских уређаја захтева само пасивно гледање и слушање. Све је наснимљено, садржај иде својим темпом без обзира на то шта дете чини. Да ли је дете разумело? Да ли је дете испратило? Да ли дете има право да нешто каже? У овом случају нема двосмерне комуникације.

Излагањем детета садржајима путем електронских уређаја значајно лимитирамо његов целокупни развој, јер утичуемо на развој фине и грубе моторике, говора као и пажње.

Аргументи за (не) давање електронских уређаја деци

Најчешћи разлози због којих родитељи дају електронске уређаје деци:

И ми смо тако па нам ништа не фали

Па, нисмо баш. Платформа Youtube постоји од 2005. године, а телефони који могу да подрже гледање и слушање преко Youtube-а постоје нешто више од 10 година.

Само пет минута тишине

Никад не буде пет минута. Увек буде много, много више. Телефон је јефтина бебиситерка која чини више штете него користи. Када бисте стварно измерили целокупно време дететове излагања екрану, запрепастили бисте се.

Нека научи енглески

Енглески, српски, као и било који други језик не учи се кроз једносмерну комуникацију. Језик учимо кроз интеракцију са другима, било одраслима или децом. Учити боје, бројеве, алфабет на енглеском није функционално учење. Тј. дете има знање које не може да примени у свакодневној комуникацији са окружењем.

Нека чује правилан изговор енглеског

Пасивно слушање није начин на који учимо језик, па тако не учимо ни правилан изговор неког језика.

Тако учи различите ствари

Деца најбоље уче кроз покрет и искуство и на тај начин добијају функционално знање које могу да примене и на основу кога нова знања могу да повезују, а самим тим лакше уче.

Сви дају деци

Доста родитеља даје, али не дају сви!

Сва деца имају телефон/таблет

Нека деца имају, али не имају сва!

Боље телевизор него телефон

Избегавањем телефона у корист телевизора добијамо исти учинак – дете је пасивни посматрач различитих садржаја.

Извор: БИФ