Но, први пут преговора дугих деценију и по, договор је на видику. Међународна заједница је увелико поздравила недавно објављени Заједнички оквирни споразум за свеобухватни ациони план (ЈЦПА), који је плод вишедневних, исцрпљујућих и у 11. час окончаних преговора у Лозани у Швајцарској.

Следећа три месеца биће кључни за израду техничких детаља коначног, свеобвухватног нуклеарног споразума. Рововска битка за разрешење иранске нуклеарне кризе далеко је од окончања. Председници САД и Ирана Барак Обама и Хасан Рухани суочени су са унутрашњим противницима који настоје да подрију споразум. Под претпоставком да ће администрације у Вашингтону и Техерану успети да превазиђу проблеме код куће и постигну коначан споразум, што за сада није извесно, вреди ипак сагледати потенцијалне економске последице споразума. Наиме, Иран представља најуносније тржиште у експанзији које тек треба да буде реализовано.

Листа могућности које Иран поседује је импресивна. Земља која се простире на 1,6 милиона квадратних километара (готово половина Индије), има друго најбројније становништво (после Египта) на Блиском Истоку од преко 78 милиона, девет одсто потврђених резерви нафте ( четврте највеће после Венезуеле, Саудијске Арабије и Канаде), 18 одсто констатованих резерви гаса (највише после Русије) и мноштво руда од стратешког значаја. „У једној земљи имате потрошачки потенцијал Турске, нафтне резерве Саудијске Арабије, резерве природног гаса Русије и рудна богатства Аустралије,“ казао је један ирански пословни човек.

Међународне санкције ограничавају привредни развој Ирана

Иран до сада није могао да искаже свој пуни потенцијал јер се налази под најразрађенијим системом међународних санкција. Санкције су увеле САД 1979, као одговор што су у њеној окупираној амбасади у Техерану, дипломате држане као таоци 444 дана. Потом су уследиле санкције због онога што се у Вашингтону сматрало иранском подршком тероризму, кршењем људских права код куће, те развоја и продаје оружја по свету.

После 2005. су се развијене земље Западне Европе и државе из Азије наклоњене САД придружиле администрацијама у Вашингтону, као и УН, а све због страховања у погледу иранског нулеарног програма. за који сматрају да води изградњи атомске бомбе, а не како у Техерану тврде, да је намењен цивилној употреби. У почетку су се санкције односиле на појединачне компаније и конкретне особе, а онда на читаву привреду.

После 2010. санкције су пооштрене и нарочито скројене за финансијски, транспортни и нафтни сектор. Режим санкција чини невероватан број закона, извршних наређења, упутстава агенција и резолуција Савета безбедности УН. Све то погађа имовину коју Иран има у иностранству, страну помоћ, визе, осигурање, бродарство, трговину и инвестиције, пренос новца и друге трансакције, нарочито оне у које је укључена централна банка у Техерану, продају нафте и енергетски сектор уопште. Чак су и поклони вреднији од 100 долара, забрањени.

Неке робе и услуге су изузете, али је укупан ефекат санкција учинио да житељи Ирана, компаније, банке и државне институције тешко комуницирају са спољним светом, мада постоји одређена мера пробијања тог режима. Омча је затегнута 2012. када се Европска унија (ЕУ ) придружила САД у настојању да буде обустављена иранска трговина нафтом, упадљиво највећом робом коју та земља продаје свету. Водећи купци иранских производа од нафте – НР Кина, Индија, Јапан и Јужна Кореја –придружили су се санкцијама. Иран је 2011, продао око 2,5 милиона барела нафте и кондензата дневно (бдп). Но, прошле године је то , у просеку, било испод 1,1 милион БДП.

Последице су по Иран биле прожимајуће и далекосежне. После година снажног економског раста (сваке године од 1995. до 2012, та земља је бележила привредни раст) чиме се Иран квалификовао да буде увршћен на листу Голдман Сакс „Следећих 11“ (Н-11) економија у експанзији (уз Нигерију, Египат, Бангласеш, Турску, Индонезију, Мексико, Филипине, Јужну Кореју и Вијетнам) , земља је запала у оштру „стагфлацију“. Погубна комбинација хиперинфлације и економске стагнације погодила је привреду. Земља је у 2012. и 2013. доживела негативан привредни раст, од 6,8, односно 1,9 одсто.

Преполовљене су и девизне зараде од извоза нафте, док су хируршки прецизне санкције овој блискоисточној земљи онемогућиле приступ глобалним финансијским тржиштима. Чак су се и главне луке и шпедитерски објекти нашли на мети санкција, умањујући могућности трговине и најосновнијим робама попут хране и лекова. Не само да је Иран имао проблеме да прикупи исплате од ионако умањеног извоза нафте, већ је тој земљи омогућено коришћење само 20 милијарди долара од преко 100 милијарди вредне имовине у иностранству. Инфлација је достигла 40 одсто, док је национална валута риал изгубила 60 одсто вредности, у великој мери умањујући куповну моћ припадника иранске средње класе. Како је наведено у недавном документу за Конгрес САД, укупан реалан домаћи производ (БДП) Ирана од око 366 милијарди долара, је око 20 одсто мањи него што би био без санкција.

Процене Међународног монетарног фонда су да је укупни БДП Ирана достигао око 406 милијарди долара у 2014, па се сматра другом највећом економијом на Блиском Истоку, после Саудијске Арабије). БДП Ирана мерен паритетом куповне моћи (ППП) је за 2014. процењен на 1,24 билиона долара, 18 . највећи на свету. Коначно, у новембру 2013. су се званичници из П5+1 И Ирана договорили о ублажавања санкција док преговори трају.

Развој људског потенцијала у Ирану

На Западу су дуго настојали да представе Иран као отпадничку земљу са ограниченим људским капиталом, недовољно развијеном технологијом и научним капацитетом. Када је 2007, Голдман Сакс уврстио Иран међу „Н-11“, та земља је добила високу оцену. Инвестициона банка је похвалила енергетски потенцијал Ирана, људски капитал и ниво технолошког развоја.

Упућени тврде да је Иран једна од најдинамичнијих земаља у развоју. Иран је успео да оствари самодовољност у свемирским истраживањима (једна је од земаља која је лансирала жива бића у космос) и нуклеарним технологијама. Ирански званичници често истичу како је изолација нагнала њихове људе да развијају домаћу памет која им је омогућила да прескоче многе друге привреде.

После деценија улагања у развој села и проактивних политика развоја уопште, Иран је међу азијским земаља са високим индексом људског развоја (два места испред Србије према ранг листи за 2014.). Иран је међу водећим земаљама у најновијим наукама попут истраживања ћелија и нанотехнологије.

Иран је зацементирао своју позицију научне суперсиле Блиског истока 2012, када се нашао на 17. месту у свету по броју објављених научних радова, испред Турске и Израела. Елитне образовне институције, нарочито Технолошки универзитет Шараф (који називају домаћим Масачусетским институтом за технологију, МИТ) и Универзитет Техеран (ирански Харвард), произвели су неке од најкомпетентнијих инжењера и научника у свету, међу којима је најистакнутија Мариам Мирзакани, прва жена добитник својеврсне „Нобелове награде“ за матеметику. Прихватајући већу повезаност са другим земљама, власти Ирана су такође повећале инвестиције у интернет инфраструктуру.

Иран, такође, поседује снажну, али често превиђану, индустријску базу. Међу 15 је највећих произвођача челика на свету (15,4 милиона тона у 2013.), четврти је највећи произвођач цемента (77.000 тона је процена за 2013.) и међу 15 највећих произвођача аутомобила (1,6 милиона у 2011.).

Но због пооштрених санкција иранска привреда ради са 60 до 70 одсто капацитета. Обилатој индустријској и научној инфраструктури Ирана је потребан приступ западним технологијама и капиталу уколико жели да одржи темпо развоја.

Деловање Руханијеве администрације

После убедљиве изборне победе средином 2013. када су десетине милиона Иранаца гласале за већи прагматизам и умереност у унутрашљој и спољној политици, председник Рухани је формирао једну од најспособнијих влада у савременој историји те државе. У Руханијевом кабинету је више доктора наука са универзитета у САД него што их је у Обаминој администрацији. Таква влада високо професионалних технократа добро разуме и међународне односе, посебно политички систем САД и његове екстреме.

После годину и по дана Руханијева администрација је успела да реши нека од горућих макроеконских питања, посебно експлозивну инфлатицију и велики пад вредности риала. Инфлација је умањена на испод 16 одсто што је Рохани назвао чудом. У 2014. је забележен раст БДП од 1,45 одсто, према ММФ.

У Ирану сматрају како су успеси остварени захваљујући обиму националне привреде са великим бројем малих предузећа. У Техерану очекују да ће у овој години по иранском календару (21. март 2015.-20. март 2016.) бити остварен привредни раст од 2,5 пошто ће бити неутралисан шок смањења цена нафте И међународних санкција.

Споразум о укидању иранског нуклеарног програма, ће – уколико биде потврђен коначним споразумом– почети да ублажава огромне проблеме са којима се суочавају хиљаде иранских компанија. Била би створен могућност да Иран постане највећа земља која ће се поново прикључити глобалној економији још од пост-комунистичке источне Европе почетком 1990-тих.

Потенцијални бум би могао да обезбедити послове вредне десетине милијарди долара, локалним и страним компанијама и променити економски баланс у Заливу, који је до сада у великој мери био у корист богатих земаља извозница нафте из Арапског Залива.„Већ су почели обазриви разговори између Ирана и неких великих инвеститора са Запада“ у областима као што су нафта и аутомобили, изјавио је Мехрдад Емади (Мехрдад Емади), пореклом Иранац, из Бетаматриx цонсултанцy из Лондона.

Оно што у највећој мери привлачи стране пословне људе у Иран су су енергенти. Иран настоји да поврати другу позицију у оквиру Организације земаља извозница нафте (ОПЕЦ, после Саудијске Арабије), повећањем производње за милион барела дневно у року од три месеца уколико добије „зелено светло“. Министар за нафту Биџан Зангенех (Бијан Зангенех) изјавио је у новембру да је званични Техеран Иран спреман да сарађује са америчким нафтним гигантима, којима домаћи закон тренутно онемогућава приступ том сектору у Ирану.

Пословни човек Емади је предвидео да би годишњи раст економије Ирана могао да достигне два до пет одсто током године након склапања коначног споразума о нуклеарном разоружању. Успон би током следећих 18 месеци могао да износи седам до осам одсто – чиме би достигао раст економија азијских „тигрова“ (Јужне Кореје, Тајвана, Сингапура и Хонгконга) у њиховим годинама експанзије. Тако би била остварена амбиција Иранаца да у наредним деценијама буду међу 10 водећих пивреда света.

Док се многи у Техерану питају када ће санкције бити укинуте, како ће се то догодити, ко ће се од пословних партнера из иностранства први вратити, коме ће од странаца бити дозвољено да поново ради у Ирану и у ком сектору, водећи ирански економисти упозоравају на опасност од нереалних очекивања. “Уклањање санкција неће довести до чуда, мада ће донети неке повољности Ирану,” казао је ових дана Масуд Нили (Масоуд Нили), водећи саветник председника Руханија.

Оно у шта су у у Техерану убеђени јесте да се у Ирану поставља основа за привредно И политички динамичну И геополитички моћну државу. Што је Иран ближи период после санкција, та земља је већ примљена за једног од оснивача Азијске банке за инфраструктурна улагања (АИИБ) у Пекингу, из Москве је добила позив да се прикључи Евроазијској унији (ЕАУ), а не би било изненађење да је И друге међународне финансијске институције прогласе за једну од привреда које највише обећавају у 21. веку.

Извор: Кућа добрих вести