Међутим, то је тешко са сигурношћу тврдити за све зграде, нарочито ако се има у виду податак да је у Србији милион нелегално саграђених објеката. Кад се то све узме у обзир,  може се посезати за питањем безбедности грађана у тим објектима.

Ово је закључак емисије Усијање на ТВ Курир у којој су гостовали Председник Српске асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу (СДА) Дејан Бојовић и Саша Торлаковић, председник Синдиката радника грађевинарства и индустрије грађевинског материјала Србије.

"За нелегалне објекте се не зна ни од које су грађе прављени, ни да ли су испоштоване све процедуре. Није проблем са онима који граде, већ са онима који су то допустили и који то конторлишу“, истиче Бојовић.

„Недостатак добро инжењерског кадра и дефинисање доброг надзора и одговорности је такође нешто што је неопходно“, указао је Бојовић.

Према његовим речима, проблем је у томе што се у Србији додељују инжењерима личне лиценце за градњу, уместо да их добијају компаније, затим постоје потешкоће са надзором и дефинисањем одговорности доносиоца одлука, као и одуство слободе и воље да се организације које су стручне баве овим послом.

„Када се гради објекат основно је испитивање тла. Све полази од њега. Код нас се ради на основу лично издатих лиценци. Кад се квалитетно гради, у свету, као што су Америка, Русија, Јапан, те лиценце добијају компаније. Где појединац гарантује, ту посла нема“, категоричан је Бојовић.

На питање да ли је данас сигурнија нова или стара градња, Бојовић каже да је сигурнија стара градња, нарочито оне зграде које су се градиле након 1963. године и земљотреса у Скопљу. Тада су у целој Југославији уведени прописи који су морали да уважавају сеизмолошке прорачуне, да се испоштују зоне Рихтера. О томе се све водило рачуна до деведесетих, када долази до масовне градње услед повећаног прилива становиштва, услед кризних година деведесетих.

Он подсећа да је Србија имала некада врхунске инжењере, који су градили свуда, по Кувајту, Северној Африци...нажалост, ми више тако добрих стручњака немамо.

Он тврди и да се не може сва одговорност пребацити на инвеститора. Често се дешава да се у приземљу пословни простор преуређује, без консултација са инжењерима, без одговарајућих дозвола. Он истиче да су при свакој пренамени простора грађани дужни да то пријаве општини у којој им је пребавилиште, али то се готово никада не дешава.

Србија је 2019. године донела пропис који предвиђа прецизне прорачуне и техничку контролу пре него што неко дође до грађевинске дозволе. Најбитнији је надзор, добар пројектант, да је све урађено по пројекту и добра грађевинска инспекција која ће све то да контролише.

„Ако било која карика закаже може доћи до проблема. Накнадне промене без консултације инжењера, избијање носећих стубова конструкције, све то може да угрози стабилност објеката“, истиче Бојовић.

Како каже овај стручњак, издавање грађевинских пасоша у којима би писало баш све: од ког материјала је зграда прављена, која је спратност у питању, колики квадрати, шта је од инсталације уграђивано.... довело би пуно тога у ред.

Дефинисало би и ко би био одговоран за случај да се са зградом нешто деси.

„Ако већ зграде имају енергетске пасоше, ту су могући и пасоши у овом смислу о ком причам. Држава би била на добитку јер би онда имала у виду какви се објекти граде, колико се губи на грејању, води... то су све ресурси које морамо да чувамо“, наводи он.

Бојовић упозорава да законска регулатива чак и не препознаје појам рушења зграда као такав, као и шта се дешава са отпадом који настане после тога.

„Наша организација се бави рушењем, деконтаминацијом и рециклажом. Све има рок трајања па и објекти, али се ми према томе не односимо као према ресурсу. Имамо Закон о становању који је лош, јер замислите, ви сте власник стана али не и заједничког простора. Ви немате коме да се жалите. Када би заживели ови пасоши, знало би се ко је за шта одговоран. А не да добије употребну дозволу па ,порасте, или се ,угоји, објекат за два спрата. То није наш проблем већ проблем доносиоца одлука", истиче.

„Ако хоћемо да подигемо нашу грађевинску индустрију ми се морамо држати одређених стандарда. Зато се залажемо за те пасоше да би заштитили комисије и грађане у стамбеним објектима. Ово овако не води ничему“, закључује он.

Саша Торлаковић, председник Синдиката радника грађевинарства и индустрије грађевинског материјала Србије каже да је било иницијатива да се успоставе „црна“ и „бела“ листа инвеститора, али она није успела. Јер, дешавало се да познат извођач буде код Министарства за рад на црној листи, а код Министарства грађевинарства добија уносне послове за државу.

Најбоље је, и по његовом мишљењу, дефинисати да надзор обавља неки државни орган, а не нека приватна кућа, или организација.

Да постоји проблем са инжењерским кадром, слаже се и Торлаковић. Тврди да нема ништа против дуалног образовања, али да је тешко замислити млађану децу која се образују на градилишту. Већ сада постоје радници који су изучили занат и који су по две године на градилишту. Зашто њима не дати неку диплому, помоћи им да не буду плаћени за рад на црно, већ да су уредно пријављени. Он ће онда тако овде и да остане и неће ићи у иностранство, када би имао неке гаранције.

Када је реч о пројектовању зграда категоричан је да се мора пројектовати према сеизмолошким условима. Он тврди да је кроз свој рад сретао много поштених инвеститора који заиста поштују све процедуре и прописе и да их не треба занемарити, па рећи да их уопште нема. Међутим, коруптивни елеменат у грађевинарству код нас је и даље јако заступљен и то је нешто што, такође, повлачи питање – ко прави зграду и шта је са његовом одговорношћу ако је коруптивним методама дошао до дозволе?

„Вратити се коренима, правилима градње која су постојала, уважавати европске стандарде у том домену који су заиста добри, поправити кадар, образовање и едукацију“, заједнички је закључак двојице саговорника.

„Органи који се баве надзором и инспекцијским пословима су ти који се морају вратити у школске клупе, да се више шетају по терену а не да седе у канцеларији“, поручују.

У емисији је речено и то да је више од 7000 зграда срушено у Турској. Утврђено је да ово није била нужно висока Рихтерова скала због које би се ови објекти срушили. Међутим, постоји податак да је 2018. године ресорно министарство саопштило да је више од 50 одсто изграђених објеката у Турској направљено мимо прописа. Да невоља буде већа, у Турској је усвојена нека врста „грађевинске амнестије“ по којој је 75.000 објеката ослобођено казни које су инвеститори морали да плате за тако нелегално саграђене објекете који не поседују било какав сертификат безбедности.

Грађевински инжењери кажу да је земљотрес најстрожији грађевински инспектор. Жалосно је што је то морало да буде видљиво на овакав апокалиптичан начин, као што се то догодилу у Турској и Сирији.

Извор: Кућа добрих вести