“Бескрајни плави круг. У њему звезда”, како је рекао још један наш великан Милош Црњански, наговештавајући, или констатујући, нешто што нас прати кроз целу историју, а то је велика лакоћа заборава којој смо спремни да у условима мира препустимо наше хероје, симболе светлости, мира и слободе, али и припаднике других народа који су оставили дубоког трага у српској историји. Али они ипак настављају да светле, баш као звезде, чекајући да поново буду откривене – јер “Херој надживи себе”, казује једна наша народна изрека.

Симболика цвета и херојство жене

Управо симболика цвета као нечег дивног и лепог и херојства жене коју су више ценили страни генерали, људи и земље од њеног сопственог,  надвисују све страхоте које доноси рат као последица људске нетолеранције, нељудскости, не поштовања основних закона природе и човека – “љуби ближњег свог као себе самог”. Када бисмо поштовали ову дивну и важну Божију заповест, не би било неприкладних речи међу људима, а камоли ратова. Замислимо се, јер управо трагика и херојство наших предака који су у Првом светском рату, који се још назива Великим – не знам да ли по огромним жртвама људског безумља или, како бих више волела да јесте, бројем Људи – истинских хероја који су се и у условима нечовештва показали човечним, са великим Ч.
Данашњи дан – 11. новембар јесте Велики, јер је то годишњица од Дана примирја у Првом светском рату, дана који је у милионима људских душа те 1918. године пробудио наду, радост, непојмљиво осећање чежње ка завичају - враћања војника својим кућама, домовима у тадашњој Србији која је остала чак без трећине својих становника.
То је и државни празник у Србији у коме смо се  данас коначно подсетили наших славних предака без чијих огромних жртава вероватно ни нас данас не би било, а вероватно ни наше државе. 

Не смемо дозволити да велики људи и наша историја буду заборављени

А на нама је, такође, велики али диван задатак, да не заборавимо, да не дозволимо да ти догађаји и људи остану заборављени. Заборављени су, међутим, и многи наши “обични” људи, добри домаћини, а да не кажем и научници светског гласа  који су признања за своја открића, научна, књижевна, уметничка, често добијали од других народа, од других држава, а не и од своје и од својих.
На нама је данас, посебно младима, да те јунаке поново оживимо у колективном сећању како Србије, тако и света, посебно дела људи попут Милунке Савић, коју у свету знају као “Српску Јованку Орлеанку”, Флоре Сaндс, Арчибалда Рајса, Николе Тесле, Милоша Црњанског, Михајла Пупина, Милутина Миланковића, Милеве Марић – Ајнштајн и многих других наших и туђих заборављених умова. Важно због нас, наше историје, због света, због нашег места у свету, због потребе да се испуни и оно библијско “Да ништа нема тајно, што неће бити јавно”.

Учествујмо управо ми, генерације овог доба, јер ми другог доба немамо, у отклањању прашине која се наталожила над нашим немерљивим људским благом које треба поново да засветли као видело свима нама, као наше светло и допринос који су Србија и њени људи дали свету.
Тај посао је на нама, бар да га започнемо, да бакљу сазнања пренесемо будућима да наставе да је са поносом носе.
Тек онда ће свима бити позната пуна симболика дивног лила цвета рамонде који се користи и као ликовно решење за амблем који се носи на реверима у седмици пре Дана примирја у Првом светском рату 11. новембра и на сам дан празника у Србији.
Још једна је симболика тога цвета – то је биљка и са Кајмакчалана, коју је прво пронашао дворски лекар краља Милана, Сава Петровић, пасионирани ботаничар и следбеник Јосифа Панчића и то у околини Ниша. Он је ту биљку описао и због изузетне лепоте, назвао по једној од најлепших жена у то време, краљици Наталији Обреновић.
Припада породици цветница - Генериацеае, која нам је познатија по афричкој љубичици. Тој породици припадају и рамонда serbica и рамонда nathalie.

Вишеструка симболика васкрсвајућег цвета

Наталијина рамонда је цвет који има вишеструку симболику, која речито говори о српском народу и искушењима и голготи кроз коју је прошао током Првог светског рата . Овај цвет-феникс одабран је у знак сећања на васкрс Србије, која се из пепела Првог светског рата уздигла и наставила свој пут, речи су које су се могле чути ових дана, а у част празника примирја.
Овај цвет називају и колачић, а као једна од “васкрсавајућих” биљки, која показује невероватна својства животне издржљивости, односно, опстанка у екстремним условима, била је предмет проучавања и америчке свемирске агенције NASA, као и других научних институција у свету.
Од цвета биљке до цвета јунаштва и чојства, чијој породици припада и Милунка Савић, најодликованија жена ратник, српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата, жена са највише одликовања у историји ратовања. Једина је жена у свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“. Иако је у борбама рањавана чак девет пута то је њено срце учинило изгледа још већим јер је после Великог рата, иако у нашој земљи скрајнута и заборављена наставила са својим јунаштвом. Овај пут показујући га кроз подизање деце - своје и три усвојене ћерке, као и још 30 малишана које је школовала, упркос сигурно скромним примањима чистачице у банци.

Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села Копривнице код Рашке.

Не заборавимо ове људе, причајмо о њима у нашим школама, у нашим кућама, целом свету. Нека буду бакља која ће пробудити успаване светлости ове планете, све нас. Хвала им.

Извор: Кућа добрих вести