СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2025. ГОДИНЕ

ПОРФИРИЈЕ

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав:

Мир Божји – Христос се роди!

Драга браћо и сестре,

И ове године милости Господње, са свима вама делећи радост Рождества, опет и опет благовестимо једино ново под сунцем: сусрет, загрљај и целив пролазног и непролазног, неба и земље, Бога и човека — Рођење Спаса Који је Христос Господ (Лук. 2, 10 – 11). Објавимо са пастирима, поклонимо се са мудрацима и запевајмо са анђелима: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14). Та анђелска песма нам говори да је мир дар Божји, позива нас да га прихватимо и у том дару узмемо учешће.

Такав мир није последица људских договора нити резултат равнотеже силâ него стање преображеног човека који верује, живи и ходи путем Христовим и који, имајући мир са Богом и са собом, мир и шири међу браћом и сестрама. Откад јој је Својим Рођењем Христос Богомладенац даровао „службу помирења” (IIКор. 5, 18), Црква Божја непрестано исцељује ране поделâ, обнавља прекинуте везе, васпоставља заједништво које не познаје људске границе, благосиља мир и миротворце. Тај благослов Цркве нас обавезује да и сами ширимо мир. Стога се и обраћамо свима вама, драга духовна децо, и свакоме ко добронамерно ослушкује наше речи. Божић је празник мира, а анђелска божићна песма је молитва мира, јединства и помирења, утемељена на вери у Бога и живљењу по Богу.

Данас је човечанству више него икада потребно да се врати том извору мира који се не намеће силом него се открива у смирењу, у љубави која „не тражи своје” (IКор. 13, 5) и у односу који гради поверење, заједништво и поштовање сваког човека. Јер, управо Христовим Рођењем свет добија меру по којој може разумети себе, због чега још јасније осећамо тежину времена у коме живимо. Живимо у времену све дубљих верских, етничких и културних подела, у свету у којем непрестано расту геополитичке напетости и у којем ратови постају све чешће средство за решавање економских и политичких сукоба. Промена глобалног поретка и борба великих сила за превагу рађају нестабилност, безбедносне кризе и страх од неизвесне будућности.

Томе се придодају економска несигурност, инфлација, раст неједнакости, сиромаштво, глад и неконтролисано исцрпљивање природних ресурса. Технолошке трансформације пак доносе нове етичке дилеме и рађају дигиталну изолацију — привидну присутност без стварног заједништва. Све то доводи до кризе поверења у институције и медије, до релативизације истине, до пораста анксиозности и усамљености, па чак и до губитка смисла живота код многих људи данашњице. И стога многи од нас ову свету ноћ и овај свети дан дочекују са немиром у срцу, бринући за децу и њихову будућност, за хлеб насушни, за здравље, за сутрашњи дан.

Ситуација у Србији, у коју гледа васцели наш народ, није ништа мање сложена и тешка. Унутрашње политичке тензије довеле су до дубоке подељености друштва и неповерења међу људима, а разлике у мишљењима све чешће прерастају у ирационалну мржњу. Посебно је забрињавајући губитак националног и културног идентитета, који доводи у питање континуитет историјског и духовног самопоимања нашег народа, а при томе се не може објаснити искључиво спољним утицајима. Уз то долазе економска несигурност и демографски пад: Србија се суочава са изразито негативним природним прираштајем и, последично, са једном од најбржих депопулација у свету, као и све израженијим старењем становништва.

Имајући све то у виду, отворених очију гледајући у тамне облаке који се надвијају над нама, не жмурећи пред побројаним проблемима и опасностима и не бежећи од њих, ми данас, као живи сведоци анђелске речи пастирима, свима вама, децо наша духовна, опет објављујемо: „Не бојте се!” (Лук. 2, 10). Зашто? Не бојте се јер свет у којем живимо, са свим својим ломовима, сукобима и страховима, више није самодовољан и самообјашњив нити је препуштен слепим силама историје. Рођењем Христовим Бог је ушао у сâмо срце људске историје и показао да зло, ма колико било агресивно и распрострањено, нема последњу реч. Страх се рађа тамо где човек мисли да је сâм — а Рођење Спаситеља нашега Христа открива нам да више нисмо сами и да никада више нећемо бити сами.

Зато ни кризе нашег времена, ни ратови, ни губитак поверења, не могу бити коначна мера људског живота нити последња реч о човеку. Страх и даље постоји, али више не окива живот. Он је лишен коначне власти над човеком. Тај преображај има своје исходиште и темељ у Самоме Христу, Који је измирио човека са Богом и тиме поставио темељ мира који страх не може да укине (IIКор 5, 18). Разоривши преграду непријатељства, Он руши поделе које раздвајају људе и народе (Еф. 2, 14). То помирење се у богослужбеном и светотајинском животу Цркве показује као стварност у којој етничке и социјалне, па и природне, разлике међу људима (Гал. 3, 28) више немају пресудан значај. Из ове истине о помирењу проистиче и наш однос према времену и свету у коме живимо. Пре деведесет и пет година, охридски пустињак и песник, свети Владика Николај, записао је: „Када се Господ јавио свету? Јавио се у мучно време, када се Бог није славио, када није било мира на земљи и када је уместо добре воље владала зловоља међу људима.“ Тако је и данас — у много чему.

И наше време носи дубоке сличности са временом Христовог Рођења. Тада је на нашем најширем простору постојала једна велика глобална сила — доминантна империја која је обликовала ондашњи светски поредак. Данас је тих сила више. Оне управљају светом и диригују судбинама мањих народа, чије власти, попут Иродове у време Рођења Христовог, имају формалну самосталност, али су у суштини зависне од економских, енергетских, политичких и војних интереса великих сила. Сетимо се да је и попис становништва у време Христовог Рођења био политичко-економски инструмент контроле: ко је пописан — тај признаје власт и плаћа порез. Али веомa слично је и данас, када се лични подаци, колико у добре сврхе толико, и све више, користе ради контроле и ограничавања слободе сваког појединца.

Сâмо Христово Рођење, својим начином, местом и временом, постаје служба јединства: у њему историја престаје да буде низ случајности и постаје простор спасења. Место и време Христовог Рођења говоре снажном символиком: Богомладенац се не рађа у идеалном тренутку; Он улази у рањену историју да би изнутра отворио перспективу њеног исцељења и испуњења. Он се рађа у пећини и бива положен у јасле — не да би се истакло људско сиромаштво него да би се показало стање света у коме има места за све и свакога, али не и за Бога. Зато Христос није могао бити рођен у топлини и сигурности благостања. По природи самог догађаја, Он се рађа на месту хладном и пустом — на месту гладном Бога. Свако људско срце је таква пећина док се у њему не роди Христос. Христово Рођење у сиромаштву открива да пред Њим и у Њему престају поделе по којима свет вреднује људе. Породица је прво место на којем човек учи шта значи мир — или шта значи његов губитак. Дом се претвара у истинске јасле Рождества Христовог онда кад у њему има места за праштање, стрпљење и заједничку молитву.

Господ се рађа у тишини витлејемске ноћи, далеко од буке и самодовољности света. У тој тишини човек у молитви поново чује глас Божји који умирује срце и разгони страх. У тој тишини и молитви човек поново бива човеком, а породица породицом. У витлејемској пећини се тако срећу пастири и мудраци, не да би једни били уздигнути, а други унижени, него да би и једни и други у Христу постали браћа. Он долази и онима који ништа немају и онима који премного имају јер и једнима и другима недостаје Бог. У крајњој линији, Христос не обитава ни у палати ни у пећини него у сваком човеку који Га прими у своје срце. И то помирење, које Бог Отац кроз Христа дарује свету, не зауставља се само на људима него обухвата сву творевину Божју — „и оно што је на земљи и оно што је на небесима” (Кол. 1, 20).

Због тога, драга браћо и сестре, запамтимо: празник Рождества Христовог носи две суштинске поруке, две истине. Прва је да је Бог постао човек ради нас и ради нашега спасења. Друга, која из прве произилази, јесте да сваки човек, управо због тога, може и треба да постане наш брат. Јер, само у Христу, Прворођеном међу многом браћом (Римљ. 8, 29), поново задобијамо другога као ближњег и брата. Због тога се пред тајном Рођења Христовог свакоме од нас поново поставља Божје питање, старо колико и сâмо човечанство: „Где ти је брат?“ (Пост. 4, 9). Не где је твој интерес, ни где је твоја страна, ни где је твоја странка, нити — у крајњој линији — где си ти сâм, отуђен и усмерен само на себе, него — где је човек који ти је дат да, волећи га, пређеш из смрти у живот (IЈов. 3, 14). То и само то јесте наше основно питање и наш централни задатак, овог и сваког другог Божића. Љубав је од Бога (IЈов. 4, 7 и 21). Стога, браћо и сестре, љубимо једни друге, „не речју ни језиком него делом и истином” (IЈов. 3, 18), јер онај ко мрзи брата свога у тами је, а ко љуби брата свога у светлости пребива (IЈов. 2, 9 – 11).

У ту светлост и живот у миру и слози, надахнути надумном радошћу Божића и Христовим миром, позивамо све, да превазиђемо поделе, да загрлимо једни друге, да пружимо руку једни другима, да разумемо да смо, једном речју, неопходни једни другима. Јер, хришћанска вера нас не учи да у времену кризе чекамо боља времена него да сами постанемо живи знаци будућег Царства Божјег — људи који већ сада живе другачије, који не лече страх страхом нити мржњу мржњом.

Напослетку, браћо и сестре, децо Светога Саве и свих наших часних предака, свих светих Отаца и Матера српских, где год да се налазимо широм замљиног шара, у Отаџбини или у расејању, а посебно на распетом Косову и Метохији, једним гласом, једним устима и једним срцем, заједно с анђелима запевајмо божићну химну, песму мира:

Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!

Мир Божји – Христос се роди!

Дано у Патријаршији српској у Београду,

о Божићу 2025. године Господње.

Извор: СПЦ

Божићна посланица монс. др Ладислава Немета СВД, београдског надбискупа и метрополита:

Слике које видимо о рату на Блиском истоку, али и из Украјине, исто као и извештаји с бојишта, показују да су главни циљеви напада свих зараћених страна, поред оних војних, свакако и извори енергије, струје и воде.

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2022. године

ПОРФИРИЈЕ 

по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свeштенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав:

Божићна посланица монс. Ладислава Немета СВД, београдског надбискупа и метрополита:

Средства комуникације развијају се све више и више па тако данашњи човек прима све више и више информација, било да су оне корисне или штетне за нас.

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2021. године

Божићна посланица Београдског надбискупа Станислава Хочевара,

Предрага браћо и сестре,

драги сви ви слављеници, пријатељи и поклоници

пречудесне Тајне Утјеловљења!

Тако сам радостан што могу бити с Вама!

С Вама сам у заједништву неописиво дивне Тајне живота; с Вама сам у нади и вјери да смо од Носитеља свеколикога живота, то јест Исуса Криста, живот и примили те да смо сад у своме земаљском ходочашћу на путу према пунини правог живота.

То осјећам тим више сад, након 20 година своје бискупске службе и 20 година примљеног дара служења у Београду. Свјестан сам да и тај први и тај други дар нисам заслужио. Но управо због тога желим свима Вама, предрага браћо и сестре, још особније проговорити...

                Наиме, у тих сам 20 година могао дословце опипати како је судбински важно правилно схваћање живота. Јер живот се показује у свим својим многоврсним бојама и небројеним димензијама богатства само ако га се открива у Извору свеколиког живота, у неописивој Тајни Тројединог Бога. У том бесконачном Оцеану могућности свих могућности; у тим нотама Симфоније козмичког бескраја коју није могуће забиљежити; у том Извору без свакога извора ‒ тек се може колико-толико наслутити што је то заправо Живот.

                То је наиме онај Живот о којем говори Исус из Назарета: „Дођох“, вели, „да ви имате живот! И у изобиљу да га имате!“

                Јер Исус не шкртари са животом.

                Исусу свакако није драго што живимо у пандемији Цовида-19. Исус се није помирио с тим да живимо у страху и неизвјесности. Јер није по Његовој вољи да будемо затворени, да будемо изолирани и удаљени једни од других! А камоли да би Он могао жељети да живимо с маскама на лицу. На лицу које одражава наш идентитет, нашу оригиналност, наше јединствено повијесно и козмичко мјесто. Све то није по Његовој вољи, све то смо, нажалост, изабрали ми сами ‒ свјесно или несвјесно. Мислили смо наиме да можемо мијењати свој идентитет и прогласити се „творцима“, „боговима“, „реализаторима“ Божје снаге...

Не само у подизању величанственог торња у Паризу; не само у толиким атеистичким и антитеистичким идеологијама и режимима, него и у нашем практичком атеизму ‒ ми сами свјесно елиминирамо Бога, елиминирамо Извор живота, па тиме и здравље. Радије изабиремо своју мизерно редуцирану егоцентричност и тиме нарцисоидност, који нас бацају у ријеку пролазности, умјесто да живимо достојанство Божјих синова и кћери, па тако и достојанство сурадника Божјих.

Када у Цркви сваке неђеље и на сваку велику светковину молимо величанствени хвалоспјев захвале, познат по првим ријечима римског изворника „Те Деум лаудамус...“, сваки ме пут толико гану сљедеће ријечи, дотле да ми кољена клецају: „Ти, да за наше спасење постанеш човјеком, Кристе Господе, ниси се страшио крила Ђевице...“

Предрага браћо и сестре, зар није невјеројатно то што је кршћанство ‒ које је на први поглед тако универзално, но такођер (и то чини се за многе) тако апстрактно и (како многи мисле) неопипљиво, да је управо оно ‒ заправо тако конкретно, тако опипљиво, тако повијесно, тако елементарно? Кршћанство говори о нашем спасењу, о сваком конкретном човјеку, о конкретној жени, о крилу конкретне Мајке!

Може ли бити нешто конкретније, практичније, у већој мјери свакидашње, уочљивије и тако при руци?

Да, управо кршћанство које је тако недокучиво, тако универзално, уједно је и најопипљивије и најконкретније. Сȁмо кршћанство даје праву улогу микро и макро козмосу, и оно нам омогућује цјеловито разумијевање свих односа, свих релација и корелација, разумијевање свих улога, свих служби, свих задаћа и свих могућности.

Да, ова пандемија ‒ коју неки називају „пошасти“, док се други њоме баве само једнострано и једносмјерно, а трећи се ње само боје, бјеже од ње и чекају вакцинацију ‒ може за нас постати правом пророчком снагом. Наиме, већ давно је било записано: „Бог редовито прашта; човјек је способан, али ријетко прашта. Али природа никад не прашта.“ Јер природа нити не може праштати. Не може праштати, зато што: или функционира по од Бога даним законима, или пак сама нужно постаје бунт, отпор, болест, носитељ смрти. Пандемија је најопаснији бунт нашег неуређеног односа према појавном животу и оном истинском Животу.

Човјек, разумно и слободно биће, које може схватити, но често не жели схватити; човјек, који може хтјети логично, нормално те, дакле, етично поступати; истодобно може и не хтјети тако чинити; може рећи „не“, може окренути леђа добру, истини, хармонији, па тиме и здрављу. Осебујност нашега времена је у томе што се човјек само у једностраном смислу бори за аутономију; за неовисност у смислу самодостатности, то јест без односа према заједници; за слободу у апсолутном смислу, при чему слободу у апсолутном смислу може живјети само потпуно савршено биће ‒ Бог. Томе се усмјерењу, нажалост, углавном предала цјелокупна сувремена антропологија, наука о човјеку; па пречесто и сувремена филозофија; а нажалост ‒ ту и тамо и сама теологија. Чак се и Кристова Црква подијелила из тих логички неодрживих разлога. Медији пак, у складу са становитим психолошким законитостима, радо говоре о трендовима и моди сваког времена.

Зашто је, дакле, право слављење Божића тако важно? Управо зато што нам само Бог може рећи тко је Бог, а и тко је човјек и какав треба бити човјеков живот. Само зато је наиме Бог постао човјеком. Зато је сам чин гледања, проматрања, прихваћања, идентифицирања с Бого-Човјеком, Исусом Кристом ‒ и слављење Његовог утјеловљења ‒ једини излаз из свих данашњих редукција живота. Ако нам данас неки нуде вакцине у чији састав улазе дијелови манипулираних станица људског бића, људских фетуса, и говоре нам да нам доносе лијек, на дуге стазе доносе нам заправо нови КОВИД. Божић је наиме величанствено славље живота по законима Бога Творца. Не може нам себична људска рука, која тежи новцу и слави, доносити здравље; то може само безувјетна љубав склопљена у нераскидивом брачном савезу, која се зато бесплатно предаје, живи и рађа живот у мајчинском крилу. Због своје несебичне љубави, мајчинско крило именујемо „чистим жртвеником себедарја“.

Није св. Фрањо Асишки, сувременик Св. Саве, без разлога задрхтао док је читао пророка Изаију (Из 1, 2‒3) : „Чујте, небеса, послушај земљо… ; синове сам ти одгојио, подигао, али се они од мене одвргоше; вол познаје свога власника, а магарац јасле господареве, а народ мој не разумије!“ Схвативши те ријечи, св. Фрањо је одмах начинио оно што данас називамо „ јаслицама“ или „ Бетлехемом“. Пред њима је клечао, молио и вапио, да би он и сва његова браћа фрањевци имали спознају и свјесно се одлучивали само за добро.

Од срца желим свима нама, драга браћо и сестре, да и ове године имамо времена читати тај „револуционарни“ текст највећег пророка и наћи времена контемплирати пред јаслицама важност утјеловљења самога Бога.

Свестрано нас може исцијелити само наше слободно и свестрано сједињење с Богочовјеком Исусом.

Ето зашто је свето богослужје од судбинског значења за свакога од нас. Вјера и богослужје нису намијењени привилегиранима. Они су дар за све: „Нека мушкарци на свакоме мјесту подижу чисте руке, да би сви дошли до спознаје истине и до спасења“ – позива Апостол Народа.

Искрено се молим за сваког појединца, за све наше обитељи и све заједнице, да овим, пунијим открићем Божића омогућимо наше ново заједништво, нову близину, нову радост.

Нека нас, дакле, Новорођени уведе и води у интегралном здрављу тијеком читаве Године Господње 2021. „Тебе, дакле, Новорођени, молимо: помози својим слугама и својим службеницама!“ – закључимо захвалном пјесмом.

А ја Вас, драга браћо и сестре, најпонизније благосливљам: у Име Оца и Сина и Духа Светога.

Београдски надбискуп Станислав Хочевар,

Божићну посланицу можете послушати ОВДЕ.

Извор: Кућа добрих вести

Ноћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Ко од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку?

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2017. године.

БЕОГРАД - Празник Рођења Господа Исуса Христа није само сећање на историјски  догађај у Витлејему, већ и извор надахнућа, размишљања и одлука за све хришћане који данас славе Бадње вече, навечерје Божића, најрадоснијег хришћанског празника.

БЕОГРАД - Верници Римокатоличке цркве и друге хришћанске цркве западног обреда вечерас празнују Бадње вече и припремају се за Божић – празник Рођења Исуса Христа.