Отпад од рушења и грађења реалан је проблем са којим се суочава Ваљево, али и друге локалне самоуправе у Србији. Председник Српске асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу, дипл. инж. Дејан Бојовић каже да је процена да годишње у Србији настане око 100 милиона тона ове врсте отпада.

Ваљево није ни на почетку

Док Ваљево тренутно има свеукупни проблем са одлагањем отпада сваке врсте и фокус јавности јесте на ценама комуналних услуга, проблем одлагања отпада од рушења и грађења, иако није у фокусу, реална је брига многих.

Дипл. инж. Дејан Бојовић, председник Српске асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу, каже да је ситуација у целој Србији по овом питању врло лоша.

„У Србији постоје само два места за правилно складиштење овог материјала и то из разлога што имају посебне локалне планове управљања отпадом од рушења и грађења, јер су на време схватили величину проблема који је настао од ове врсте материјала. Уз помоћ Српске асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу тај проблем су решили, за почетак постојањем места за складиштење и даљу обраду – третман. Ваљево није ни на почетку решавања овог проблема, међутим, нема никакве сумње да они желе да га реше. Ми смо имали неке почетне разговоре и очекујемо да, уз нашу помоћ, тај свој проблем започну да решавају, и за то има добре воље. То видимо и кроз чињеницу да је на нашој годишњој конференцији била учесник делегација из локалне самоуправе“, каже Бојовић.

Грађевински отпад више није комунални отпад

Он наводи да је кључна и законска промена из које проистиче да је у питању нови посебни ток отпада, који има назив „отпад од рушења и грађења“, а не као до сада „грађевински отпад“ који је имао категорију комуналног отпада, што у садашњем времену ствара велику забуну.

„Самим тим, оператери овог отпада не постоје из више разлога, један од њих је и та нова дефиниција, а са друге стране не може се дати решење за имање дробилице да бисте били оператер без икакве провере квалификација. То исто важи и за рушење објеката, којег узгред нема у Закону о изградњи и просторном планирању, а које треба да обављају специјализоване фирме (шифра 4311), што није случај јер нико не проверава професионалну обученост и стручност, нарочито не у АПР-у. Као што се види, када се на старту не поставе ствари како треба, проблем расте из дана у дан и постаје све већи. Интересантно је да планове управљања отпадом од рушења и грађења, за издавање сагласности, може да ради било ко, иако је то део техничке документације, и за шта је потребна додатна професионална едукација. То је већ проблем доносилаца одлука који локал трпи. Наиме, ако локална самоуправа издаје сагласности на такве планове без места за складиштење, улази у део кривичног закона, јер злочин према природи је кажњив и никада не застарева. Из овога кратког увода произилази са коликим проблемом и проблемима се суочавамо, који увек падају на леђа грађана, који нити су криви нити невини“, наводи Бојовић.

100 милиона тона на годишњем нивоу

Прецизни подаци о томе колико отпада од рушења и грађења настане у једној години, каже Бојовић, не постоје.

„Наше процене као асоцијације су да се на територији града Београда ствара око 10 милиона тона овог материјала, а у РС око 100 милиона тона. Та процена произилази из наших активности и процена на самом терену, као и обиласком великих инфраструктурних радова, као и бројем новоизграђених објеката и издатих дозвола. У ово укључујемо и радове на адаптацијама, реконструкцијама и реновирањима простора“, објашњава Бојовић.

Реално питање које је отворено у Ваљеву, али и у Србији, јесте: како се иначе поступа тренутно са том врстом отпада, а како би требало?

„Не поступа се. Код нас постоји закон о грађевинским производима, водимо се начелима циркуларне економије, што значи да морамо рециклирати минимум 70% овог материјала. Не можете добити стандарде новоградње уколико нисте уградили рециклиране материјале. У пројектима енергетске ефикасности прво се ради преглед објекта и уклањање опасних материјала из објекта… Законски мора да постоји лице на градилишту које је професионално обучено за ове послове, али га још увек нема. Укратко, понашамо се као богати наследник који баца и оно што му треба. Уместо да подижемо и градимо рециклажну индустрију, ми и даље бесомучно експлоатишемо природне ресурсе, а ресурс (отпад од рушења и грађења) правимо неупотребљивим“, објашњава Бојовић.

Не постоји систем контроле

По његовим речима, систем контроле не постоји, јер да би неко контролисао стање, мора бити најпре едукован у том погледу.

„Проблем је и у надлежностима, јер где је више од једног – проблем је нерешив. То важи у целом поступку рада, од пројектовања до извођења. Због тога смо ту где јесмо“, децидан је Бојовић.

Док у Ваљеву видљиво нове зграде „ничу“ на местима старих објеката, видљиво је и да уклањање тих старих објеката врше фирме које и зидају нове. Бојовић наводи да је такво поступање противно закону:

„Објекте могу да уклањају само специјализоване компаније. Тако пише и тако мора. Мора се урадити квалитетан преглед објекта, сертификоване компаније треба да уклоне опасне материјале, селективно рушење се мора извршити. То могу да изводе само озбиљни тимови састављени од радника и инжењера разних струка, јер је ова врста радова изузетно специфична и захтевна. Ми треба, да бисмо променили овакво стање, да се боримо примерима добре праксе и да је правимо, а не као до сада лошом праксом и да настављамо са њом. Ово је задатак сваке локалне самоуправе у РС“, закључује Бојовић.

Отпад од рушења и грађења практично се не разлаже

Отпад од рушења и грађења за сада је проблем који се „гура под тепих“ и нема активности на решавању. Грађани у међувремену ову врсту отпада одлажу на дивље депоније, заборављајући да се ова врста отпада готово не разлаже:

Бетон и цигла: практично се не разлажу у природним условима. Могу трајати стотинама, чак и хиљадама година. Могу се само механички уситнити и рециклирати.

Малтер и цреп: слично као бетон — неразградиви у земљишту.

Стакло: потребно му је више од милион година да се разгради у природи.

Метал (гвожђе, алуминијум): кородира и полако се разграђује, али процес траје од 50 до 500 година, зависно од услова.

Пластика (из изолација, цеви итд.): 100–1000 година, зависно од врсте.

Дрво: ако није третирано хемикалијама, може иструлити за 5–20 година; ако јесте (нпр. лакирано или импрегнирано) — десетинама година.

Напомена:

Текст је објављен у оквиру пројекта „Green Future: Рециклажа и Одржива Екологија Ваљева (G-FREE)“ који је суфинансиран средствима Града Ваљева.

Ставови изнети у овом тексту не одражавају нужно ставове Града Ваљева.

Извор: Vamedia.info

Српска асоцијација за рушење, деконтаминацију и рециклажу (СДА) није била део радне групе за израду измена и допуна Закона о управљању отпадом. Ипак, јавности су представили предлоге и сугестије које се тичу области заштите животне средине и грађевинарства.

Европска асоцијација за рушење, деконтаминацију и рециклажу (ЕДА), у сарадњи са Европским институтом за деконтаминацију (ЕДИ) и Српском асоцијацијом за рушење, деконтаминацију и рециклажу, oрганизује Европску конференцију "Аnnual Convention 2024“.

Изменама и допунама Закона о управљању отпадом и доношењем Уредбе о начину и поступку управљања отпадом од грађења и рушења, који су ступили на снагу 2023. године, по први пут је у законодавном систему Република Србије дефинисан појам отпада од грађења и рушења.

Српска асоцијација за рушење, деконтаминацију и рециклажу (Serbian Demolition Association) као званичан члан EDA – Europian Demolition Association oрганизовала је Међународну конференцију „Деконструкција и јавни интерес“.

Европска асоцијација за рушење (ЕDА) поново спроводи анкете како би прикупила статистичке податке и припремила Извештај о индустрији рушења у Европи 2023. године. Стога бисмо волели да имамо високу партиципацију из Србије и наших чланова.