СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2025. ГОДИНЕ

ПОРФИРИЈЕ

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав:

Мир Божји – Христос се роди!

Драга браћо и сестре,

И ове године милости Господње, са свима вама делећи радост Рождества, опет и опет благовестимо једино ново под сунцем: сусрет, загрљај и целив пролазног и непролазног, неба и земље, Бога и човека — Рођење Спаса Који је Христос Господ (Лук. 2, 10 – 11). Објавимо са пастирима, поклонимо се са мудрацима и запевајмо са анђелима: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14). Та анђелска песма нам говори да је мир дар Божји, позива нас да га прихватимо и у том дару узмемо учешће.

Такав мир није последица људских договора нити резултат равнотеже силâ него стање преображеног човека који верује, живи и ходи путем Христовим и који, имајући мир са Богом и са собом, мир и шири међу браћом и сестрама. Откад јој је Својим Рођењем Христос Богомладенац даровао „службу помирења” (IIКор. 5, 18), Црква Божја непрестано исцељује ране поделâ, обнавља прекинуте везе, васпоставља заједништво које не познаје људске границе, благосиља мир и миротворце. Тај благослов Цркве нас обавезује да и сами ширимо мир. Стога се и обраћамо свима вама, драга духовна децо, и свакоме ко добронамерно ослушкује наше речи. Божић је празник мира, а анђелска божићна песма је молитва мира, јединства и помирења, утемељена на вери у Бога и живљењу по Богу.

Данас је човечанству више него икада потребно да се врати том извору мира који се не намеће силом него се открива у смирењу, у љубави која „не тражи своје” (IКор. 13, 5) и у односу који гради поверење, заједништво и поштовање сваког човека. Јер, управо Христовим Рођењем свет добија меру по којој може разумети себе, због чега још јасније осећамо тежину времена у коме живимо. Живимо у времену све дубљих верских, етничких и културних подела, у свету у којем непрестано расту геополитичке напетости и у којем ратови постају све чешће средство за решавање економских и политичких сукоба. Промена глобалног поретка и борба великих сила за превагу рађају нестабилност, безбедносне кризе и страх од неизвесне будућности.

Томе се придодају економска несигурност, инфлација, раст неједнакости, сиромаштво, глад и неконтролисано исцрпљивање природних ресурса. Технолошке трансформације пак доносе нове етичке дилеме и рађају дигиталну изолацију — привидну присутност без стварног заједништва. Све то доводи до кризе поверења у институције и медије, до релативизације истине, до пораста анксиозности и усамљености, па чак и до губитка смисла живота код многих људи данашњице. И стога многи од нас ову свету ноћ и овај свети дан дочекују са немиром у срцу, бринући за децу и њихову будућност, за хлеб насушни, за здравље, за сутрашњи дан.

Ситуација у Србији, у коју гледа васцели наш народ, није ништа мање сложена и тешка. Унутрашње политичке тензије довеле су до дубоке подељености друштва и неповерења међу људима, а разлике у мишљењима све чешће прерастају у ирационалну мржњу. Посебно је забрињавајући губитак националног и културног идентитета, који доводи у питање континуитет историјског и духовног самопоимања нашег народа, а при томе се не може објаснити искључиво спољним утицајима. Уз то долазе економска несигурност и демографски пад: Србија се суочава са изразито негативним природним прираштајем и, последично, са једном од најбржих депопулација у свету, као и све израженијим старењем становништва.

Имајући све то у виду, отворених очију гледајући у тамне облаке који се надвијају над нама, не жмурећи пред побројаним проблемима и опасностима и не бежећи од њих, ми данас, као живи сведоци анђелске речи пастирима, свима вама, децо наша духовна, опет објављујемо: „Не бојте се!” (Лук. 2, 10). Зашто? Не бојте се јер свет у којем живимо, са свим својим ломовима, сукобима и страховима, више није самодовољан и самообјашњив нити је препуштен слепим силама историје. Рођењем Христовим Бог је ушао у сâмо срце људске историје и показао да зло, ма колико било агресивно и распрострањено, нема последњу реч. Страх се рађа тамо где човек мисли да је сâм — а Рођење Спаситеља нашега Христа открива нам да више нисмо сами и да никада више нећемо бити сами.

Зато ни кризе нашег времена, ни ратови, ни губитак поверења, не могу бити коначна мера људског живота нити последња реч о човеку. Страх и даље постоји, али више не окива живот. Он је лишен коначне власти над човеком. Тај преображај има своје исходиште и темељ у Самоме Христу, Који је измирио човека са Богом и тиме поставио темељ мира који страх не може да укине (IIКор 5, 18). Разоривши преграду непријатељства, Он руши поделе које раздвајају људе и народе (Еф. 2, 14). То помирење се у богослужбеном и светотајинском животу Цркве показује као стварност у којој етничке и социјалне, па и природне, разлике међу људима (Гал. 3, 28) више немају пресудан значај. Из ове истине о помирењу проистиче и наш однос према времену и свету у коме живимо. Пре деведесет и пет година, охридски пустињак и песник, свети Владика Николај, записао је: „Када се Господ јавио свету? Јавио се у мучно време, када се Бог није славио, када није било мира на земљи и када је уместо добре воље владала зловоља међу људима.“ Тако је и данас — у много чему.

И наше време носи дубоке сличности са временом Христовог Рођења. Тада је на нашем најширем простору постојала једна велика глобална сила — доминантна империја која је обликовала ондашњи светски поредак. Данас је тих сила више. Оне управљају светом и диригују судбинама мањих народа, чије власти, попут Иродове у време Рођења Христовог, имају формалну самосталност, али су у суштини зависне од економских, енергетских, политичких и војних интереса великих сила. Сетимо се да је и попис становништва у време Христовог Рођења био политичко-економски инструмент контроле: ко је пописан — тај признаје власт и плаћа порез. Али веомa слично је и данас, када се лични подаци, колико у добре сврхе толико, и све више, користе ради контроле и ограничавања слободе сваког појединца.

Сâмо Христово Рођење, својим начином, местом и временом, постаје служба јединства: у њему историја престаје да буде низ случајности и постаје простор спасења. Место и време Христовог Рођења говоре снажном символиком: Богомладенац се не рађа у идеалном тренутку; Он улази у рањену историју да би изнутра отворио перспективу њеног исцељења и испуњења. Он се рађа у пећини и бива положен у јасле — не да би се истакло људско сиромаштво него да би се показало стање света у коме има места за све и свакога, али не и за Бога. Зато Христос није могао бити рођен у топлини и сигурности благостања. По природи самог догађаја, Он се рађа на месту хладном и пустом — на месту гладном Бога. Свако људско срце је таква пећина док се у њему не роди Христос. Христово Рођење у сиромаштву открива да пред Њим и у Њему престају поделе по којима свет вреднује људе. Породица је прво место на којем човек учи шта значи мир — или шта значи његов губитак. Дом се претвара у истинске јасле Рождества Христовог онда кад у њему има места за праштање, стрпљење и заједничку молитву.

Господ се рађа у тишини витлејемске ноћи, далеко од буке и самодовољности света. У тој тишини човек у молитви поново чује глас Божји који умирује срце и разгони страх. У тој тишини и молитви човек поново бива човеком, а породица породицом. У витлејемској пећини се тако срећу пастири и мудраци, не да би једни били уздигнути, а други унижени, него да би и једни и други у Христу постали браћа. Он долази и онима који ништа немају и онима који премного имају јер и једнима и другима недостаје Бог. У крајњој линији, Христос не обитава ни у палати ни у пећини него у сваком човеку који Га прими у своје срце. И то помирење, које Бог Отац кроз Христа дарује свету, не зауставља се само на људима него обухвата сву творевину Божју — „и оно што је на земљи и оно што је на небесима” (Кол. 1, 20).

Због тога, драга браћо и сестре, запамтимо: празник Рождества Христовог носи две суштинске поруке, две истине. Прва је да је Бог постао човек ради нас и ради нашега спасења. Друга, која из прве произилази, јесте да сваки човек, управо због тога, може и треба да постане наш брат. Јер, само у Христу, Прворођеном међу многом браћом (Римљ. 8, 29), поново задобијамо другога као ближњег и брата. Због тога се пред тајном Рођења Христовог свакоме од нас поново поставља Божје питање, старо колико и сâмо човечанство: „Где ти је брат?“ (Пост. 4, 9). Не где је твој интерес, ни где је твоја страна, ни где је твоја странка, нити — у крајњој линији — где си ти сâм, отуђен и усмерен само на себе, него — где је човек који ти је дат да, волећи га, пређеш из смрти у живот (IЈов. 3, 14). То и само то јесте наше основно питање и наш централни задатак, овог и сваког другог Божића. Љубав је од Бога (IЈов. 4, 7 и 21). Стога, браћо и сестре, љубимо једни друге, „не речју ни језиком него делом и истином” (IЈов. 3, 18), јер онај ко мрзи брата свога у тами је, а ко љуби брата свога у светлости пребива (IЈов. 2, 9 – 11).

У ту светлост и живот у миру и слози, надахнути надумном радошћу Божића и Христовим миром, позивамо све, да превазиђемо поделе, да загрлимо једни друге, да пружимо руку једни другима, да разумемо да смо, једном речју, неопходни једни другима. Јер, хришћанска вера нас не учи да у времену кризе чекамо боља времена него да сами постанемо живи знаци будућег Царства Божјег — људи који већ сада живе другачије, који не лече страх страхом нити мржњу мржњом.

Напослетку, браћо и сестре, децо Светога Саве и свих наших часних предака, свих светих Отаца и Матера српских, где год да се налазимо широм замљиног шара, у Отаџбини или у расејању, а посебно на распетом Косову и Метохији, једним гласом, једним устима и једним срцем, заједно с анђелима запевајмо божићну химну, песму мира:

Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!

Мир Божји – Христос се роди!

Дано у Патријаршији српској у Београду,

о Божићу 2025. године Господње.

Извор: СПЦ

ПОРФИРИЈЕ

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Догађај Васкрсења Христовог, драга наша духовна децо, централни је догађај у целокупној историји људског рода и икономији нашег спасења. Он је основ, темељ и циљ, како наше вере у Бога, тако и нашега спасења. Јер ако мртви не васкрсавају… узалудна је проповед наша и узалудна је вера ваша, каже свети апостол Павле (уп. 1Кор 15, 13-14). Сви знамо да су се Господњи ученици разбежали и напустили Христа кад је Он био разапет на крсту и умро. Они су, наиме, очекивали Спаситеља који је бесмртан и који ће и њих ослободити смрти. Речи апостола: А ми смо се надали да је Он Спаситељ Израиља (Лк 24, 21), јасно ово потврђују. Међутим, Христос је умро и после три дана је васкрсао. По Васкрсењу Христовом, када се показао жив апостолима и онима који су били с њима, сви су се поново сабрали око Њега и посведочили да је Он умро и васкрсао и да је заиста Спаситељ света. То своје сведочанство су потврдили, дајући своје животе за Христа.

Васкрсење Христово потврђује чињеницу да је највећи проблем човека и целокупне творевине смрт. Смрт је последњи, највећи непријатељ творевине, каже Свети апостол Павле (1Кор 15, 26). Сваки човек, свестан тога или не, као и сва творевина, носе у себи смрт и страх од смрти, али и тежњу да смрт превазиђу и живе вечно. То се испољава на разне начине: кроз јело и пиће, природну репродукцију, стицање богатства, оснивање државе, развој науке и технике којом истражујемо природу, како бисмо у њој нашли лек против смрти, па све до негације другог поред себе, чак и кроз ратове и убијање других, борећи се за већу територију и независност од других. Па ипак, ништа од овога не може спасити човека и творевину од смрти. Штавише, овим се смрт само умножава. А ако смрт има последњу реч у историји, онда је све бесмислено. Међутим, Христос је васкрсао и сваком створењу је отворио пут у васкрсење. На који начин сваки човек и сва природа могу да превазиђу смрт?

Творевина може да превазиђе смрт и живи вечно једино у заједници с Богом у Христу посредством Светог Духа. Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом. Зато је Бог на крају стварања створио човека као своју икону, како би преко њега сва творевина остварила заједницу с Богом и живела вечно. Ово нам је најпре показао сâм Христос својим животом. Син Божји се оваплотио и постао савршени човек, као и ми, осим греха. Христос је читавим својим животом показивао да је везан за Бога Оца и да Му је одан, не само као Његов вечни Син, него и као човек. Није хтео да се одрекне Бога Оца за сва блага овога света (уп. Мт 4, 8-10). Чак ни по цену страдања и крсне смрти, Христос није хтео да се одрекне Бога Оца и љубави према Њему, а све ради љубави према нама и својој творевини. Наравно, Христова смрт је добровољна. Он је добровољно постао човек, узео нашу смртну природу у Своју божанску Личност да би нас ослободио од смрти, испуњавајући тако вољу Бога Оца. Бог је, наиме, стварајући свет и на крају човека као слободно биће, желео да вечни живот творевине буде плод заједнице Њега и човека, не само вољом Божјом, него и вољом и слободом човека, односно творевине. У противном, да је Бог на силу учинио вечно живим нас и творевину, наше постојање било би наметнуто, а тиме оно не би било радост већ мучење.

Бог Отац је показао неизмерну љубав према Своме Сину Христу и као човеку, а у Њему и према целој творевини, тиме што Га је Духом Светим подигао из мртвих (Дап 2, 24) и учинио Га Прворођеним из мртвих. То значи да ће Бог Отац у Христу и све нас и сву природу на крају историје васкрснути и ослободити смрти. На који начин може човек да оствари заједницу са Васкрслим Христом и тако превазиђе смрт?

На основу сведочанстава јеванђелиста, четрдесет дана по Свом Васкрсењу Васкрсли Христос се сусретао са својим ученицима и следбеницима (Дап 1, 3) у Литургији и то као Онај који служи (в. Лк 24, 30-31). Васкрсли Христос се открива у Литургији. После свог Вазнесења на небо, Васкрсли Господ наш Исус Христос је и даље, све до дана данашњег, увек присутан на Литургији. Међутим, по Вазнесењу на небо Он је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у „другом обличју“, тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника), који је икона Христа. Свети Игнатије Богоносац ово потврђује кад каже: Тамо где је епископ, тамо нека буде и народ, јер тамо где је Христос, тамо је и Васељенска Црква (Смирњанима 8). Тачније, Васкрсли Христос је присутан у историји као литургијска заједница. Отуда сваки човек који жели да превазиђе смрт и живи вечно, то може да оствари, постајући члан Свете Литургије кроз Крштење посредством Светог Духа. У Литургији човек остварује личну заједницу са Христом, остварујући личну заједницу са епископом и са свима онима који су чланови Литургије. Зато на свакој Литургији, драга наша духовна децо, а посебно у овај дан, славимо догађај Васкрсења Христовог из мртвих и Његово присуство међу нама и предокушамо опште васкрсење и коначну победу над смрћу. Када Христос поново дође у сили и слави, Он ће сабрати све народе око себе (Мк 13, 26-27) на једном месту и тада ће бити и коначни суд свету и остварење Царства Божјег, чега је Света Литургија икона и пројава сад и овде у историји.

Будући да је Света Литургија икона будућег Царства Божјег и вечног и истинског постојања човека и природе, први хришћани су свој свакодневни живот уређивали на основу литургијског искуства. Отац им је био Бог Отац, док су сви били браћа и сестре међу собом. Све што су имали, било им је заједничко. Често су се окупљали на Светој Литургији, приносећи Богу хлеб и вино, и тако Му захваљивали за живот и постојање, ишчекујући што скорији други долазак Христов у сили и слави и опште васкрсење. Православно литургијско искуство будуће заједнице с Богом Оцем у Христу, као и са свим осталим људима и целокупном природом посредством Светог Духа, следовали су многи у историји и после апостолâ и првих Христових следбеника, правећи цивилизацију на литургијским основама, тј. хришћанску цивилизацију, чији смо и ми као народ постали и остали део. Том литургијском начину живота, драга духовна децо, и ми данас треба да стремимо и да њиме живимо.

Међутим, човек наше савремене цивилизације свој живот је утемељио на себи самом, без Христа и без другог човека. Наша савремена цивилизација дефинисала је човека као мислећу индивидуу која приступа животу логички, одређујући на основу ње и сâмо постојање и зато ништа од онога што се не уклапа у људску логику не постоји за савременог човека или је, у најбољем случају, сумњиво и бескорисно. Отуда је савремени човек постао и атеиста, јер се Бог и његово постојање не могу схватити људском логиком. Човек савремене цивилизације, схватајући себе као индивидуу, не потребује другог човека и заједницу с њим да би постојао, већ својим умом и умним силама одређује себе као постојећу личност на основу самосвести, тј. мисли о себи. Изрека философа: Мислим, дакле постојим, ово и потврђује. И онда кад савремени човек остварује заједницу са другим човеком, то не чини кроз лични и физички контакт, како нам то показује Литургија, већ преко интернета и друштвених мрежа. Савремени човек у другом човеку, а самим тим и у Богу као другом, види свога непријатеља који му ограничава слободу и угрожава његово биће. Отуда је човек савремене цивилизације почео да ствара и једнонационалне државе и да се дели од других, сматрајући друге непожељним и непријатељима. Овакво схватање постојања је резултовало невиђеним катастрофама и изазвало два светска рата са огромним страдањима. То се наставља и у данашње време, чега смо сви ми сведоци. Пример за то је страдање нашег народа на Косову и Метохији од локалне албанске власти, која протерује Србе са њихових вековних огњишта, а оне који остају свакодневно малтретира, желећи да створи своју државу на српској територији освештаној мученицима и подвижницима, као и мноштвом српских православних цркава и манастира. Боље би било, међутим, за све који живе на овом простору, али и за све људе широм света, да живе у миру једни са другима, поштујући једни друге и помажући једни другима у свакодневном животу. Јер земаљско је за малена царство.

Ми као црквени Божји народ, драга браћо и сестре, треба да се супротставимо овом индивидуалистичком начину живота, живећи по примеру апостолâ, подвижникâ, мученикâ, тј. по примеру литургијског начина постојања Цркве. Ово, наравно, не значи позив на враћање у прошлост и њено копирање. Евхаристија као икона будућег Царства Божјег је неисцрпни извор и инспирација за увек нова стваралаштва на свим животним пољима, почевши од свакодневног нашег живота, породице, друштва па до науке и уметности. У заједници слободе са Христом и другим човеком, како то показује Литургија, човек предокуша своје истинско постојање. Једино у заједници слободе, љубави са другим човеком и Богом, човек постаје апсолутна и непоновљива личност. У тој заједници љубави с другим и читава природа и све што је око нас нам је драго и драгоцено. Литургија нам, такође, показује да нам је природа, коју приносимо у виду хлеба и вина, дата од Бога да од ње живимо, али и да је чувамо и приносимо Богу, јер је и њу Бог створио да постоји вечно. Ако природа престане да постоји, а ми смо је данас довели до руба пропасти, израбљујући је ради нашег индивидуалног уживања, престаћемо и ми да постојимо јер смо део природе.

Са великим болом, доживљавајући трагику ратних страдања, широм света, а дубоко свесни опасности од размирица и дубоких неспоразума које су захватиле и нашу земљу и крајеве, као Црква не можемо да упутимо другачију поруку од ове: литургијски начин живота, једини је суштински одговор на ове проблеме. Ово важи за све па и за нас црквене људе, јер нико није без греха. Овај и овакав начин живота, што је најважније, донеће нам победу над смрћу и живот вечни, али и боље и праведније друштво. Овакав начин живота, међутим, захтева и спремност на жртву, јер свет још увек лежи у злу које ће бити присутно и активно све док Христос поново не дође, укине зло и смрт и успостави Царство Божје. Ми људи, пре другог и славног Христовог доласка, сами својим силама, нећемо никад створити савршено друштво, тј. Рај на земљи. Зато снажно позивамо све актере друштвеног живота да, ради добра и напретка народа, граде мир, међусобно поштовање и дијалог.

Претачући црквено, односно литургијско искуство у свакодневни живот, не треба да заборавимо Свету Литургију као догађај и учешће у њој. Живети подвижнички и хришћански без учешћа у Светој Литургији није довољно да бисмо превазишли смрт и живели вечно. У Литургији се сусрећемо са сâмим Васкрслим Христом (Лк 24, 30-31) и сједињујемо се са Њим и са свим људима који су се с Њим сјединили, као и са свом створеном природом, кроз Свето Причешће. Тиме предокушамо будуће Царство Божје, опште васкрсење и победу над смрћу. Истовремено, служећи Литургију и живећи литургијским етосом ми ћемо, драга браћо и сестре, на најбољи начин преносити свету у коме живимо веру у Васкрслог Христа и у опште васкрсење као победу живота над смрћу. То ће бити наша проповед о Васкрсењу и вечном животу, које нам је Христос завештао, не само кроз речи, већ и кроз наш начин живота, док поново не дође у сили и слави и успостави Царство Божје.

Зато, служећи данас Свету Литургију са посебном радошћу, са вaсцелим нашим народом, посебно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији, благодаримо Једноме Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, за све оно што је учинио и што ће учинити за нас и наш вечни живот, и поздравимо се међу собом, и поздравимо све људе добре воље, радосним поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Извор: СПЦ

Драга наша децо духовна,

Данас, сабрани на светој Литургији, прослављамо Рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Онога Који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек”. У радости духовној прослављамо Догађај који је толико велик да је поделио историју људског рода на два дела! Овај Догађај свети Максим Исповедник назива циљем творачког чина Божјег, – Тајном Христовом, сједињењем Бога и творевине у Личности Сина Божјег Који је постао човек, – што можемо разумети једино ако имамо у виду да створени свет не може постојати вечно без јединства са Богом Творцем. Зашто? Пре свега зато што је, по речима светог Атанасија Великог, природа творевине – некадашње небиће, односно што је она смртна. Да би створена природа превазишла смрт и постојала вечно, мора да буде у заједници са самим Извором живота, са Тројичним Богом, Јединим по природи Вечним и Нествореним.

У ту заједницу смо сви ми људи, једном и за свагда, уведени када је, пре двадесет столећа, благовољењем Бога Оца и садејством Духа Светога, Син Божји Јединородни сишао у историју људску, у „долину плача”, да би се, у крајњем смирењу, очовечио и у малој Витлејемској пећини родио као Дете. Приклонивши небеса земљи, подарио нам је нераскидиву заједницу са Богом. Беспочетни, бесмртни и савршени Бог унижава Себе и поистовећује се са нама, са Својом творевином, и примајући оно што је неупоредиво мање од Њега дарује нам оно што је неупоредиво узвишеније и савршеније од нас. Надумна љубав Божја, промишљајући о вечном човековом назначењу, по благовољењу Свете Тројице хтела је да створени свет буде исцељен и спасен у Богочовеку Христу. О дубино богатства и премудрости Божје! Вечност је загрлила пролазно, нестворено се нераскидиво сјединило са створеним, бесмртност је исцелила смртно. Једном речју, Бог је постао човек да би човек био обожен, да би постао богочовек по благодати.

Свако од нас, браћо и сестре, нека данас своје срце загреје пламеном који је грејао новорођеног Богомладенца, а од свога дома, радошћу породичног окупљања, начини Витлејемску пећину! Истовремено ми, који празнујемо у миру, не смемо заборавити оне који страдају, тугују и ове дане радости проводе прогнани из својих домова, понављајући тако судбину Богомладенца Христа, већ у најранијем детињству прогнаника, који је, заједно са Својом Пресветом и Пречистом Мајком и праведним Јосифом Обручником, морао да бежи у Египат пред тиранином Иродом.

Исти тај Богомладенац и данас, не само метафорички него и стварно, бивајући носилац пуне људске природе, дели изгнанство, тугу и страдање свих невољника на земаљској кугли. Видимо како у многим крајевима света мајке и очеви, са дечицом у наручју, бежећи од савремених Ирода, доживљавају и у 21. веку судбину витлејемске деце из времена Рођења Христова. У крајевима у којима је Христос рођен и сада се чује ,,плач и ридање и нарицање много” (Мат. 2, 18). Тамо, као и у суседним земљама, Сирији и Либану, број људских жртава немилице се умножава, док је број убијене деце, што је најстрашније, многоструко превазишао број деце пострадале од Иродових руку. Са молитвеним вапајима Богу да дарује мир целоме свету, гледамо и на страшни сукоб једнокрвне и једноверне браће у Украјини и Русији, који, на велику жалост свих нас, већ улази у четврту годину.

Молитвено вапијемо Богу да и невино страдале у паду надстрешнице на новосадској железничкој станици привије у наручје Своје. Гледамо у своја срца, и гледамо се међусобно, молећи се Господу да нам подари снаге да из тога трагичног догађаја, али и из других поменутих и непоменутих збивања у земљи и свету, стално извлачимо опомињућу поуку о томе да једни према другима морамо бити браћа, бити људи, охристовљени, искрени, суштински добри.

Осећамо очинску потребу да и овог Божића свој саборни глас упутимо пре свега нашој духовној деци на Косову и Метохији, али и свима до којих стиже апел Цркве Светосавске. Српски народ је у овој својој вековној постојбини већ четврт века најугроженији и најнезаштићенији народ на европском континенту. Изложен притисцима, хапшењима, насилном отимању општинских самоуправа, гашењу локалних здравствених служби, отимању земљишта и друге приватне имовине, рушењу гробаља и споменика културе, непрестано бива застрашиван и прогањан. Ми вас, браћо и сестре наше на Косову и у Метохији, гледамо са љубављу, поштовањем и захвалношћу. Дивимо се вашој вери, вашем јунаштву, вашем стрпљењу и трпљењу. Као што верујемо речима Господњим да су ,,блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити” исто тако верујемо да ће сванути дан када ће и за вас и за васцели наш народ засјати Сунце правде, Христос Бог наш, и да ћете се и ви наситити правде Његове.

Највећи благослов у години која започиње доноси нам прослава 850-годишњице од рођења најзначајније личности у историји нашег народа – Светог Саве. Овом приликом, дубоко забринути због садашњих дешавања у нашем народу, желимо да укажемо на две чињенице из његовог живота, молећи се да у знаку поуке која из њих извире протекне година која је пред нама.

Прво, својим одласком у Свету Гору, млади Растко је, попут младића из јеванђелске приче који је упутио Христу најрадикалније питање: Учитељу добри, шта да учиним да задобијем живот вечни?, потврдио чињеницу да је младост гладна и жедна вечности, односно: пуноће, истине, правде, доброте, љубави, лепоте, уопште смисла. Међутим, за разлику од поменутог младића, Свети Сава је добровољно и радосно пошао за Христом. На његовом примеру, као и на примеру многих младих људи кроз историју, видимо да није довољна само благословена глад и жеђ за смислом. Потребан је преображај, излажење из себе, живот у врлини, живот по Јеванђељу Христовом, по Речи Његовој. Потребан је подвиг љубави према Богу, али и према сваком човеку као свом вечном брату. А та љубав је у слушању, разумевању, загрљају и прихватању другог као ближњег; у праштању, саосећању, милосрђу, жртви, у свакој христоподобној врлини. Све су то дела љубави које је свети Сава, наш Просветитељ и Учитељ заувек, пошавши за Христом, преображен и освећен благодаћу Духа Светога, чинио и пројављивао.

Управо зато што је био Богом преображен и просвећен, као светитељ Божји, постао је узор и пример свима, па чак и своме рођеном оцу. У светлу његовог примера позвани смо да са пажњом ослушкујемо младост, да је поштујемо, чувамо и оснажујемо у свему што је добро и честито.

У исто време, наша је обавеза да, осим бриге о младима, речју и делима љубави, читавим својим животом, сведочимо да се пуноћа за којом трагају налази у Христу Господу, да је Христос смисао свега и да, уколико Христос буде на првом месту, све ће доћи на своје место.

Друга чињеница поучна за годину пред нама јесте измирење завађене браће које је извршио Свети Сава над моштима њиховог оца, светог Симеона Мироточивог, 1207. године у манастиру Студеници. За помирење нису биле довољне само његова молитва и његов труд, иако га без њих не би било. Неопходно је било и да оба брата пруже руку један другоме, да се загрле и опросте један другоме. То је био једини прави, јеванђелски начин да се постигне мир међу браћом, у држави и у народу. Свети Сава, надахнут Јеванђељем Христовим, показао је овим и оставио нам у аманет образац црквеног миритељског поступања.

Црква не осуђује, не дели, не прави разлику међу браћом, него нас подсећа да смо сви једни другима потребни и све позива на мир и заједницу љубави. Не заборавимо да мноштво несрећа, сукоба и ратова започињу дехуманизацијом ближњег, потирањем људскости другог људског бића. Зато је од пресудне важности да сви, колико нас има, престанемо да користимо речник у коме се други прво назива странцем, затим противником, онда непријатељем и, на самом крају, нељудским бићем. Сетимо се кобних последица таквих поступака у историји људског рода, који су, на жалост, многобројни! Сетимо се наше прошлости и подела од којих до данас не можемо да се опоравимо! Будимо достојни наследници Светог Саве миротворца и његове браће, а не наследници Каина, првог братоубице, који је Самоме Господу Богу упутио најстрашније речи: ,,Зар сам ја чувар брата својега?” (Пост. 4, 9).

Стога, браћо и сестре, где год да живимо, премошћујмо међусобне јазове, слушајмо једни друге, уважавајмо ставове и мишљења једни других, поготову када су другачија од наших! Одустанимо од агресије и насиља као начина решавања проблемâ и несугласицâ! По сваку цену градимо мостове разумевања, љубави и мира, иако добро знамо да градитељи мостова неретко бивају каменовани са обе обале.

У радости Божића, једине истинске новине под Сунцем, када се Бог заувек измирио са човеком, загрлимо Христа и једни друге, славословећи божићну химну:

„Христос се рађа, славите!

Ево Христа са небесâ – изиђите му у сусрет!“

Драга наша децо духовна, православни хришћани, чеда Српске Православне Цркве, у отаџбини и расејању, ми, ваши духовни пастири, молимо се да се Богомладенац Христос усели у срца свих и да се, имајући мир са Њим, миримо и „мирбожимо” међу собом, да бисмо се, у миру и љубави, заједно с анђелима, једним устима и једним срцем, радовали и појали:

„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!”

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2024. године

Извор: Српска православна црква

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2024. године

ПОРФИРИЈЕ

по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Када си сишао к смрти, Животе бесмртни,

тада си умртвио ад блистањем Божанства,

а када си умрле од праискони васкрсао,

све силе небеске Ти клицаху:

Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби!

Изговарајући смело и непоколебиво речи ове богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и свим анђелским хоровима, који данас на небесима славе свето и животодавно Васкрсење Господње! Похитајмо и ми са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да и ми чујемо речи анђеоске, испуњене непролазном радошћу:

„Време плачу престаде; не плачите

него Васкрсење aпостолима јавите!”

Ваистину, нестадоше сузе са лица оних који су били под влашћу смрти, испуњена је нада свих верујућих и утешена су срца оних који су туговали. „Нека се весели небо и нека се радује земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста, великог проповедника Цркве Васкрслога Христа.

Драга наша децо духовна, све свештене књиге Старог и Новог Завета упућују на истину, истину о Васкрсењу. Богонадахнути псалмопојац Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом овим речима:

„Колике си ми показао невоље многе и зле

и повративши се оживео си ме

и из бездана земље опет си ме извео” (Пс. 70, 20).

Велики старозаветни пророк Исаија, кога богоносни Оци Цркве с правом зову старозаветним јеванђелистом, унапред јасно види страдање и Васкрсење Христово и записује: „А он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. […] И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли” (Ис. 53, 4 – 5 и 12).

Заједно са великим Исаијом, на тајанствен и задивљујући начин, и ми постајемо сведоци свега овога што се нас ради збило. И не само да смо сведоци него бивамо и учесници ове чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Зато се у овај велики и светли дан радујемо Истини, радујемо се јер је смрт побеђена у сусрету са Живим, Оваплоћеним Богом. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Све што чинимо добра ради, сваки труд, прегнуће и самопрегор, свака жртва, свака суза и сваки поднети бол добили су смисао у вечности тријумфом живота над смрћу, Васкрсењем Господњим. Ипак, и у ове сверадосне празничне дане сведоци смо да око нас одјекује неутешни плач мајки за пострадалом децом, деце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, женâ за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадникâ многих народа, а међу њима и нашега, српског народа. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свету, свету без вере, морала и начелâ?

Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, истом човеку данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Где је твој ближњи? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини вечни и прави Пријатељ и Добротвор твој?

Син Божји Оваплоћени, Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату када смо, у односу на број наших сународника, били највећи страдалници света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној Независној Држави Хрватској, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида.

Као пастири словеснога стада Христовог, са жаљењем подсећамо све на чињеницу да је свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота.

Теши нас и успокојава чињеница да припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али, као православни Срби, не прећуткујемо ни злочине над српским народом у околини Сребренице. Нажалост, на те злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. године, не обазиру се предлагачи резолуција. По њима, постоји ексклузивно право на жртву и бол због исте. По нама, све невине жртве су невине жртве, биле оне муслиманске или хрватске или пак српске, што „мудро” прећуткују савремени ревизионисти и непријатељи историјске истине, који својим наметањем ексклузивног права на бол и жртве, остављају свима нама који живимо на овим просторима камен спотицања за будућност.

У природи створеног бића је садржана његова повезаност са светом, са природом, односно са земљом на којој живи, која је његова колевка, дом и место погреба. Косово и Метохија су и наша колевка и наш дом. На Косову и Метохији, у Старој Србији, налазе се наши живи и наши покојници. Мртвих нема. Ми смо Црква живих. Ми смо хришћански народ, народ Голготе и Васкрсења. Ми смо народ хришћанског идентитета израженог кроз задужбине, које чине најгушћи молитвени венац храмова на свету, венац који смо исплели на Косову и Метохији. И то је истина што на гори стоји! Ту се преплићу наша прошлост, садашњост и будућност. Јер, ова света и крсноваскрсна земља за нас није обична територија него управо она света земља из које ће се пробудити и васкрснути наше „поље сухих костију“. Треба да се увек молимо и да будемо уз нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, који су живи израз наде, љубави, трајања и претрајавања у Распетом и Васкрслом Христу Господу, уз њих који су мета насиља само зато што су православни хришћани, православни Срби, што су своји на своме. Они живе у такозваном миру, у „миру” у којем нема слободе, у „миру” у којем има само страха и неправде. Опет смо, као и много пута раније, суочени са недаћама и притисцима, али су нам свагда на уму речи светога пророка Наума: „Ако и јесу у сили и много их има, опет ће се исећи и проћи” (Наум 1, 12).

Господ наш Исус Христос, Који је принео Себе на жртву, једном за свагда, за живот света, како би понео грехе многих, наш Емануил, што значи Са нама је Бог, није нас никада до сада заборавио нити оставио. Њему се у ове свете дане обраћамо коленопреклоном молитвом да заштити, спасе, помилује и сачува род наш православни од свих пошасти, неправди и насиља. У том молитвеном сусрету са Њим, Живим Богом, Васкрслим, верујемо и знамо да свака трагичност постаје простор наде и смисла, док без Њега свуда царују, без обзира у какве хаљине били одевени, безнађе и бесмисао. Ово представља један од највећих изазова нашег времена, наспрам којег ми хришћани, као они који су сателесници Оваплоћеног Смисла и Речи, морамо стајати чврсто и непоколебиво, сведочећи да постоје прави Пут, Истина и Живот – наспрам лажних.

Стога вас позивамо, драга децо духовна, да неуморно негујемо, што значи да молитвено и трудољубиво изражавамо, легитимну и природну потребу за народним јединством. То наше народно јединство остварујемо под омофором Светог Саве, у Цркви Христа, Бога Живога, чије Распеће и Васкрсење српски православни народ проживљава и иконизује у свом ходу кроз историју. Света Црква Христова темељни је дом сваког нашег овоземаљског пребивалишта и не познаје границе. Ко може да одреди границе Васкрсења и живота на којима се темељи наша Црква? Реч је Христова: „Ја сам васкрсење и живот. Ко верује у мене, ако и умре, живеће. И свако ко живи и верује у мене, неће умрети вавек” (Јов. 11, 25 – 26). Стога, старајмо се да благодатно и богослужбено урањамо у Тајну Крста и Васкрсења Христовог, да љубимо једни друге као што Христос љуби нас. „А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт (IКор. 15, 54), и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа својега укинуће са све земље” (Ис. 25, 8).

Христос васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2024. године

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки

и Патријарх српски ПОРФИРИЈE

Извор: СПЦ/Кућа добрих вести

СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

О БОЖИЋУ 2023. ГОДИНЕ

ПОРФИРИЈЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ

БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ,

СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И

КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА,

И ДУХА СВЕТОГА, УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Данас се рађа Син Божји Јединородни,

Сјајност славе Његове, Обличје бића Његова

и вечности Његове, Очев израз и Реч,

Онај кроз Кога је и векове створио,

кроз Кога је постало све, видљиво и невидљиво”

(свети Јован Дамаскин).

Прошло је, ево, више од две хиљаде година откада је у Витлејему, јудејској варошици надомак Јерусалима, неки неименовани провинцијски чиновник Римскога Царства записао два имена, Јосиф и Марија, а вероватно је неког од следећих дана, у току пописа становништва, дописао још једно име, име Исус, како је названо новорођено чудесно Дете. Записао их је са једнаком равнодушношћу са којом је записивао и сва остала имена приликом пописа, и не слутећи да записује јединствену, непоновљиву Личност, Дете Које ће заувек поделити историју на историју до Његовог Рођења и на историју по Његовом Рођењу, а човечанство на оне који су безусловно за Њега, на оне који су против Њега и на „трећи род”, оне „млаке” који су час за Њега час против Њега, али увек са „задршком” и „одступницом”. Поменути пописивач није ни сањао да новорођено Дете, односно Његово необично име Исус (Спаситељ), представља највећи Дар неба земљи: Њега и Његово име благовестио је свети Архангел Гаврило Пресветој и Пречистој Дјеви Марији, потоњој Мајци Његовој, а тиме и Мајци свих нас. Та Личност и то Име Залог је помирења Бога и Човека после човековог отпадништва од Бога кроз грех, Залог ослобођења рода људског од греха, смрти и ђавола. Колико би се он тек зачудио да му је ико казао да су о Божанском Детету, Рођеном у пећини, у убогом склоништу пастирâ, и положеном не у колевку већ у обичне јасле за стоку, знали и говорили древни пророци вековима пре настанка Римскога Царства? А како би се тек презриво насмејао да је ико стао да га уверава да ће Римска Империја пропасти и нестати, а да ће непојмљиво – за њега и фантазмагорично – Небеско Царство, на челу са тим наизглед безначајним Дететом, бити непобедиво и вечно? Да, чиновник је записао име тек рођеног Детета, ако Га је уопште записао, вероватно и не видевши Га. О том Детету, међутим, пророковали су, експлицитно или имплицитно, свети пророци Исаија и Михеј, као и други старозаветни чувари и учитељи вере у Једнога, Јединог и Истинитог, Бога и Господа света и човека.

Средином 2. века по Христу живео је философ по имену Јустин, човек који је читав свој живот посветио трагању за Истином, не за једном од „истинâ” већ за пуном, коначном, апсолутном Истином. Изучивши науку и философију свога времена – отуд му и назив свети Јустин Философ – и не пронашавши у њој Истину, приклонио се хришћанској вери, потврдивши своју приврженост њој мученичком смрћу за њу, због чега је назван, такође, свети Јустин Мученик. Намеће се питање: шта је то што га је привело вери која је у његово време била сурово гоњена? То је Светлост знања, одговара он. То је узвишена и надумна мудрост хришћанског учења, тачније Откривења Божјег у Христу, Који и јесте ипостасна, личносна Премудрост Божја, Дародавац превасходног богопознања (ср. Филипљ. 3, 8).

На самом почетку светог Јеванђеља по Јовану (1, 1) Он се назива Логос, то јест Реч Божја, Смисао, Разлог и Сврха свега што постоји и живи. Он Сâм постоји и живи од искони, предвечно, „у Бога” (Јов. 1, 1 – 2). Као вечан и сабеспочетан Богу Оцу и Духу Светом, Он је и Творац свега (види Јов. 1, 3; ср. Кол. 1, 15 – 17 и Јевр. 1, 2 – 3), али и Извор истинског живота и неугасиве духовне светлости: „У њему беше живот и живот беше светлост људима” (Јов. 1, 4). Ову истину снажно истиче света Црква већ у првом стиху божићнога тропара, тојест свечане песме на Празник Његовог Рођења: „Рождество Твоје, Христе Боже наш, засја свету светлошћу богопознања…”. Завршним пак стихом тропара црквени песник наглашава да се на Божић предвечни Бог, нас ради, родио као Дете. Замислимо само: предвечни Бог и наизглед беспомоћно новорођенче, а једна те иста Личност! У кондаку, другој химни Празника, ову надумну Тајну наше свете вере разрађује велики византијски химнограф, свети Роман Слаткопојац:

„Дјева данас Надсуштога рађа

и Земља пећину Неприступноме приноси;

анђели, заједно с пастирима, славослове,

а мудраци, заједно са звездом, путују,

јер се нас ради родило Дете, превечни Бог.”

Бог – Дете! Христос се роди! Какво чудо, каква тајна, каква благовест, каква радост, мајка свих наших радости! Али не заборавимо: у свакоме од нас, до краја овоземаљског живота, живи дете. Откривење Божје, даровано нам у Христу Духом Светим, упућено је управо детету у нама. Дете слуша, чује и, штавише, духовном интуицијом разуме оно што ми, такозвани или самозвани одрасли људи, нити чујемо нити разабирамо. Дете у нама захвално одговара Богу за радост Божића, радост за коју оптерећени, посустали, цинични (читај: огреховљени) свет „одраслих” више није способан. Част изузецима, наравно! Вероватно се још једино деца не чуде томе што је Бог дошао на свет или сишао у свет у лику Детета, Богодетета, Чији Лик до данас и довека светли са светих икона, откривајући нам оно што је најтананије и најрадосније у хришћанству – тајну „вечног детињства Божјег”. „Будите као деца!”, поручује нам Господ наш (Мат. 18, 3). Ако Га послушамо, схватићемо сверадосну благовест Божића, тојест тајну Његовог Рођења. Дете је без родитељске љубави, бриге и заштите беспомоћно, али је и биће заједнице по преимућству јер не може да живи сâмо, без других, без породице, без љубави. Богомладенац Исус је по Својој људској природи такође био беспомоћан, уз то одмах по Рођењу угрожен мржњом и смртном претњом од стране обласног тиранина Ирода, опијеног својом моћи и влашћу, али апсолутно несвесног да то новорођенче, у којем види свог будућег конкурента у надметању за власт, он не може убити. Јер, Оно и није „цар јудејски” него Цар небески, Богочовек Који није дошао у свет да господари него да буде „свима слуга” и да Себе жртвује „за живот и спасење света”. Он не жели да Га се бојимо. Улази у срца наша и осваја их, али не страхом, не доказима Своје божанске моћи, већ искључиво љубављу. Не види у нама робове и слуге него Своју „малу браћу”. Њега, Богомладенца, Богодете, можемо истински волети само када смо душом и срцем деца. Срећом, „одрастао човек је способан да се врати детињству”; штавише, он „постаје одрастао онда када заволи детињство” и „када чезне за детињством”, за његовом слободом, искреношћу и радошћу (Александар Шмеман).

А шта видимо данас, у свету и код нас? Да ли детињство и децу воле људи, одрасли, али отпали од Бога, када без гриже савести убијају десетине хиљада деце? Није важно чија су то деца, палестинска, арапска или јеврејска, руска или украјинска, или нека друга, међу њима и српска деца; самим тим што су деца, она припадају Господу, Животодавцу и Промислитељу, али и свима нама, васељенској породици званој човечанство. Ко је имао право да, на питање о неких пола милиона деце коју је НАТО-војска побила у Ираку, одговори да се то, упркос суровости, исплатило? Ко је дао право Хамасу да јеврејску децу отима и држи као таоце, а ко израелској војсци да за непуна два месеца побије неких осам хиљада невине палестинске деце, скоро половину од свих убијених? Ко је имао право да осуди на смрт дванаест српских беба, пре више од четврт века у Бањалуци, све у име миротворних санкција? Ко је имао право да убије девојчицу Александру Зец и целу њену породицу у Загребу, малу Милицу Ракић у Батајници, српску децу у Гораждевцу код Пећи? Ако наставимо да набрајамо жртве дечје Голготе, од Дахауа и Аушвица, Јастребарског и Јасеновца, до данашњих стратишта широм света, ова божићна порука, драга децо наша духовна, претвориће се у бескрајну тужбалицу. Треба додати и злокобну чињеницу да су одрасли успели да створе друштво у којем је све више и деце насилника, деце злочинаца. Примерâ је много, – у Америци, у Европи и другде, – али, нажалост, и усред Београда: школа „Владислав Рибникар” довољно о томе говори. Све вас, браћо и сестре, позивамо на усрдну покајничку и очишћујућу молитву за децу и за све људе у нашем народу, овде и у расејању, особито за напаћени, али усправни, верни и храбри српски народ на Косову и у Метохији, као и за све људе и народе на земљи.

У туробној стварности данашњице наш једини одговор, достојан наше православне хришћанске вере, јесте божићно славословље. Зато: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14; ср. 19, 38). Данас прослављамо дивни Дан Христовог Рођења и овим речима божићне песме:

„Бестелесни се оваплоћује,

Невидљиви бива виђен,

Недодирљиви постаје опипљив,

Ванвремени добија почетак у времену,

Син Божји – Син Човечји постаје…”

Данас нас Мајка Црква позива:

„Христос се рађа – славите!

Ево Христа са небесâ – Њему, у сусрет ходите!

Ево Христа на земљи – узвисите се!

Певај Господу, сва земљо!”

Молимо се за мир свуда у свету. Апелујемо на вас да се борите за светињу брака и породице, нарочито пак за узрастање деце „у страху Господњем”, што значи у побожности и честитости, а не у робовању саможивости и болестима зависности. Позивамо вас да Бадње вече прославите у породичном кругу, са својом децом, у духу вековне традиције српског народа, уз бадњак, у атмосфери која ће вас подсетити на убогу витлејемску пећину, склониште пастирима и њиховим стадима. У њој се, на бескрајно смирен начин, родио Цар славе и био положен у обичне јасле уместо у колевку јер за Њега, највећега Госта, Емануила или „Бога Који је с нама”, „не бејаше места” у људским гостионицама онога времена (Лук. 2, 7), као што га ни данас нема не само у савременим хотелима него ни у неким људским срцима.

Честитајући свима вама, браћо и сестре, и овај Божић, као и наступајућу Нову годину доброте Господње, призивамо на вас благослов Бога и Оца, нас ради Рођенога Сина Његова Исуса Христа и Светога Духа, од Којега – и Пречисте Дјеве Марије – Он и би рођен, уз сверадосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Извор: Кућа добрих вести/СПЦ

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2023. године

ПОРФИРИЈЕ

по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2022. године

ПОРФИРИЈЕ 

по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свeштенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав:

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2021. године

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Порфирије, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2020. године: