Отуда енергетика и сродне индустрије као што су вађење нафте и петрификација, представљају стубове индустрије у Синђангу.

Синђијанг такође има резерве више од 130 врста минерала. Залихе берилијума и лискуна у Синђангу су највеће у Кини. Зато је и металуршка прерада једна од најважнијих индустрија Синђанга.

У Синђангу је главна пољопривредна база, а примарни сектор - индустрије које беру или ваде сировине - у 2020. је и даље чинио 14 процената укупног домаћег производа (БДП) региона. Ту се узгаја највише памука у НР Кини. Та земља производи 22 одсто светског памука, од тога 87,3 одсто у Синђангу. Са пространим пашњацима, Синђанг је, такође, једно од највећих кинеских узгајалишта оваца и подручје за производњу фине вуне.

Последњих осам деценија се у Синђангу одвијала непрестана оптимализација привредне структуре. Удео три сектора је промењен са 64,7 : 22 : 13,3 у 1952, на 13,9 : 40,3 : 45,8 у 2018. Терцијарне индустрије, укључујући туризам и интернет, су још 2018. доприносиле са 62,3 одсто привредног раста региона.

Трговина Синђанга са иностранством

За разлику од кинеских приморских провинција, привреда Синђијанга се не ослања у великој мери на извоз, који је чинио у првој половини 2021. само 6,8 одсто БДП покрајине. Опет, укупан извоз НР Кине је у том периоду допринео са 18,51 одсто националном БДП, скоро три пута више него у Синђангу.

Током 2020. упркос пандемији Ковид-19, увоз и извоз робе из Синђанга износио је 21,387 милијарди долара. То је представљало преко 1.481 пута више него 1950. Регион продубљује економску размену и сарадњу са суседним земљама захваљујући иницијативи Појас и пут коју је 2013. предложио кинески председник Си Ђинпинг.

Извоз из Синђанга је у 2020. изнео 15,836 милијарди долара, а увоз 5,551 милијарди. Суфицит у робној размени је износио 10,285 милијарди долара, мање него у 2019, али и је даље у разумном распону, кажу економисти.

Тако се из Сиђијанга у иностранство не извози ни много сировог памука или предива. Већина количина се користи локално или продаје другим кинеским провинцијама, а затим претвара у тканину, одећу или друге текстилне производе за домаће и прекоморска тржишта. У првих седам месеци 2021. извоз кућног текстила – укључујући простирке, постељину и завесе – из НР Кине је достигао 18,44 милијарде долара, 44,8 одсто више у односу на претходну годину.

Шећерна репа и воће, нарочито јабука „Или“, крушка „Корла“, бело грожђе без коштица и „Хами“ диња из Синђанга су познати међу локалним потрошачима, али се и извозе. У 2020. је род шумских производа и воћа тежио 11.2 милиона тона.

У 2018. је главни извоз укључивао пасту од парадајза, ципеле и текстил. Главна извозна тржишта су суседни Казахстан, Киргистан и Таџикистан. Највећи део увоза је укључивао медицинске инструменте, пољопривредне производе и ваљани челик. Главнина увоза потиче из Казахстана, Немачке, Сједињених Америчких Држава и Русије.

Најважније привредне делатности у Синђангу

Текстил, прерада хране и металургија доминирају индустријом у региону. Но, носеће индустрије – оне које су најважније за привреду – су у великој мери усредсређене на секторе који се односе на енергију, вађење нафте, петрохемијску индустрију и производњу електричне енергије.

Индустрија обновљиве енергије су, такође, брзо развијане и показују обећавајући раст у Синђангу. У 2020. су хидроенергија, енергија ветра, соларна енергија и друге обновљиве енергије чиниле 19,8 одсто укупне производње енергије, у односу на девет одсто у 2017.

Туризам је, такође, кључна индустрија која покреће економски раст у Синђангу. Регион познат по изванредним природним лепотама и јединственој култури је последњих година доживео туристички бум. Процвату туризма је допринело и што све више људи сматра Синђанг безбедним местом, последњи терористички инциденти су се збили пре готово пет година.

Удео туризма у локалном БДП од 2014. расте брзо и достигао је 27 процената у 2019, према неким домаћим изворима. Синђанг је 2017. угостио 100 милиона домаћих и страних посетилаца. Већ 2019. укупан број туриста је порастао на 200 милиона. Тај број је, упркос пандемији вируса Ковид-19, премашио 158 милион током 2020, пренели су кинески медији.

Сиђанг пре и после оснивања НР Кине…

Из историјских и низа разлога које је диктирала природа, Синђанг је дуго заостајао у развоју за другим деловима НР Кине и сиромашено становништво му је било многобројно. Према званичној историографији у НР Кини, пре 1949. године и оснивања социјалистичке државе, етничке групе у Синђангу су биле угњетаване од стране инвазионих туђих сила, феудалне експлоататорске класе и привилеговане верске хијерархије. Становништво на дну друштвене лествице је било лишено основних људска права.

Пре оснивања НР Кине највећи део обрадивог земљишта у Синђангу био је у власништву кметова и земљопоседника, а већину стоке, извора воде и пашњака контролисали су племство и племенске поглавице. Сељаци и сточари, који су чинили 93 одсто укупног локалног становништва, нису поседовали ни основна средства за живот нити средства за рад.

У то време, производња у Синђангу је била изузетно ниска. Пољопривреда, углавном заснована на коришћењу мотика и плугова за вучу, била је крајње застарела. Није било индустрије, чак ни за производњу основних роба попут челичних ексера и шибица. Нису постојали основни услови за развој.

Почетак преображаја Синђанга

Оснивање НР Кине и социјалистичког система створили темељни политички предуслов и поставили институционалну основу да народ етничких група у Синђангу ужива, пре свега, права на живот, опстанак и развој. Та људска права се у НР Кини сматрају основним.

Тих година је почео преображај друштва и економије аутономног региона. Званични Пекинг је 1954. основао Производни и грађевински корпус Синђијанга (XPCC), паравојни ентитет укључен у низ индустрија, од грађевинарства до пољопривреде. Тиме је слеђена древна кинеска пракса из времена Западне Хан династије (206 п.н.е – 220 н.е.) позната као тунтиан, државна подршка агрикултури. Ондашњи војници послати да чувају пограничне регионе, такође, су обрађивали и унапређивали земљиште.

XPCC и друга државна предузећа као што је нафтна компанија Синопек, унапређивали су природне ресурсе у Sin]angu, сирову нафту, природни гас и пољопривреду. У regionu су побољшавани предуслови за развој и постепено успостављани модеран пољопривредни систем и свеобухватна индустријска производња.

Енергетски сектор је историјски био покретачка снага индустријализације Синђангу. После открића првих нафтних и гасних поља у северној области Карамаја 1955, почео је велики процес модернизације, који је омогућио да буду утврђена друга велика нафтна и гасна поља раштркана широм Таримског басена, на југу Синђанга. Рафинерије и петрохемијске фабрике су тако покренуле раст региона који је касније доживео брзи успон других сектора рударства, као што су угаљ, злато и челик.

Од 1978. нова фаза у у економском и друштвеном развоју Синђанга

Од 1978, када је Кина покренула своју епохалну реформу и иницијативу за отварање према свету, почела је нова историјска фаза у економском и друштвеном развоју Синђанга. Људи различитих етничких група у региону су доживели велики напредак у заштити њихова људска права, наводе локални и званичници у Пекингу.

Централна влада је током година поклањала велику пажњу Синђангу. Предузела је ефикасне мере за развој привреде, побољшање животног стандарда људи, побољшање благостања становништва.

Тако је и од одржавања 18. Националног конгреса Комунистичке партије Кине (КПК) 2012, Централни комитет КПК, предвођен генералним секретаром партије и председником НР Кине Си Ђинпингом, напорно радио на промовисању економског, политичког, културног, социјалног и еколошког напретка. То значи, тумаче кинески званичници, следити принцип оријентисан на људе и развијати нове идеје иновативног, координисаног, зеленог и отвореног развоја које деле сви.

Стратегија НР Кине за управљање Синђангом …

Власти НР Кине су своју стратегију за управљање Синђангом засновале на следећим смерницама: управљање регионом у складу са законом; одржавање стабилности у региону кроз етничко јединство; неговање култура Синђанга; унапређивање напретка међу локалним становништвом; и развој у складу са дугорочном перспективом. У овом процесу, држава је дала приоритет обезбеђивању и побољшању благостања људи, унапредила различите подухвате Синђангу и делила плодове реформи и развоја са људима свих етничких група, како би им гарантовала једнака права на учешће и развој, наводе званичници.

Подржавајући филозофију усредсређену на људе, Синђангу теже брзом економском и друштвеном развоју. У НР Кини се, наиме, истиче да је право на развој неотуђиво људско право, и суштински предуслов за остваривање свих људских права.

Отуда су годинама у Сиђијангу били непрестано усредсеђени на економски развој. Тиме се настоји да буде побољшан животни стандард, користи локалној економији и подстиче јединство становништва. Осигурава се да сви људи деле плодове развоја и ефикасно штите различита економска права грађана. Јавно благостање је побољшано и промовирано је право на развој, истиче се у званичним документима НР Кине.

(НАСТАВЉА СЕ)