Захваљујући свом особеном стилу песничког изражавања, Драган Марковић, песник из села Костајник код Крупња, заузео је значајно место међу, не само савременим српским песницима, већ међу песницима из читавог региона. Важи за родоначелника новог правца у поезији, будући да користи, а слободно се може рећи и – ствара, неке нове речи и појмове, како би своју мисао преточио у раскошно-богат стих, сугестиван, са што мање описа и објашњавања.

Будући да је овај интервју, заслугом његовог бритког пера, добио сасвим другачији ток од предвиђеног, пошто сам схватила да је велики број одговора далеко краћи од постављених питања, (у то колико је открио себе читаоци Куће добрих вести ће се уверити сами, а иначе важи за врло скромног момка) одлучила сам да променим концепцију и прилагодим се саговорнику. У том смислу, пред читаоцима је мало необичан интервју, са још необичнијим песником, чији почетак су кратка питања са још краћим одговорима, а наставак – мало дужа питања са и даље често кратким одговорима. Што да не?

ИЗВОРСКА ВОДА ЗА СТУДЕНТА ОРАЊА

Јеси ли икада живео у граду и шта је пресудило за избор села као места живљења?

Нисам. Пресудило је то што је Село весело а Град горд.

Шта би те могло превести у град?

Не дам се превеслати па ме ништа не би могло ни превести. Можда једино...

Шта си волео да будеш као мали?

Пилот.

Kоје школе си завршио?

Студирао сам орање, копање, кошење, певушење уз гусле и низ двосле.

Постоји ли нешто што си желео да урадиш, а није ти се дало?

Све што ми се пожелело то ми се и дало.

На шта помислиш када увече пред сан сумираш дан, а на шта када се пробудиш?

Помислим да сам срећан што сам жив, и да – док једном не смркне другом не сване..

Шта и кога волиш, шта и кога не волиш, шта презиреш?

Волим волење и волитеље, мрзим мржење и мрзитеље, а презирем сопствени кукавичлук.

Да уловиш златну рибицу, шта би од ње затражио?

Да ме пусти да отпловим без три жеље.

Шта ти изазива осмех, а шта тугу?

Осмех – нешто детињасто, а тугу све преозбиљно.

Је ли ти живот нешто ускратио?

Не. Живот је неускратив.

Имаш ли неостварене и имаш ли неоствариве жеље?

Имало се немало се – мрав свој товар не оставља...

Kоје ти је омиљено пиће?

Изворска вода.

Kако људи из околине гледају на твоје песништво и да ли се нешто променило откад си постао популаран?

Попуралност је кад се измеша. Нисам сигуран да ико од њих ишта од овог што ја пресипам из шупљег у празно – разуме.

Kако се носиш са популарношћу, мада, судећи по ономе што читам на  друштвеним  мрежама, могла бих рећи и... са славом?

Видим ја да се нешто у последње време друкчије осећам. А видиш, то је зато што сам постао славан. Јако се красно осећам, људи ме пресрећу, сликају се са мном, дајем им аутограме, саливам страву, тумачим немушти језик... Само да потраје!

Да ли ти је то што си познат песник икада помогло у свакодневном животу?

Изгледа да за моју попуралност знам само ја. Нико ништа да ми учини поводом тога.

Kолико књига си написао, колико објавио и колико награда добио?

Још увек пишем једну једину књигу. А награде, ако их има, не бих помињао.

(Успут да напоменем само једну, Награду Бранко Ћопић (САНУ), реда ради , а и... ваља се.)

ПЕСНИЦИ ПИШУ НАПРЕ САМИ СЕБИ

Није требало да прође много времена па да се оствари у потпуности она Бранкова да ће поезију сви писати. Имајући у виду толики број песника, као и песника у покушају и осталих, реално се намеће и питање: за кога данас песници пишу?

Песници данас, а и иначе, пишу најпре сами себи. Ако песников унутрашњи глас одјекне мелодично у још понеком, то је испуњење неког мало вишег смисла. Нико није сам себи довољан, а коме је немогуће да одјекне и да се огледне у другом човеку пронаћи ће мрава или Бога да би душу своју олакшао. Ни поезија не би требало да буде ни заваравање трагова, ни заташкавање савести, већ олакшавање душе. (Недавно сам у разговору са својим пријатељем песником Љубомиром саслушао да је душа нешто тако апстрактно, а толико често поменуто углавном у бледуњавој поезији без икаквог смисла и повода... Душе ми, нисам сигуран да сам је и сам овде оправдано поменуо.) А од малих узајамности се да саградити кула-смотриља одметнута небу под облаке, удубљена земљи под кораке.

Важиш за једног од најдаровитијих савремених песника, који притом гаји посебан ипрепознатљив стил у којем игра речима није само фраза, већ чињеница која понекад може и да збуни. Сматраш ли да стандардни српски језик, који се у твом крају говори најправилније, оскудева у речима или је твоје ''ковање'' речи само луксуз једног песника који њима ионако одлично барата?

Барута или барата? Игра је смисао изнад свих смислова. Начин да се прослави човеково постојање. Обиље животних радости упркос свим трпљењима и неправдама може се једино кроз игру проживети. Kњижевност, а поготово поезија, су такође поља на којима се језичка игра може увежбати и усавршити до неслућених артистичких висина... С којих је, опет, понекад мало теже сићи. Песник увек треба да има приправне мердевине на расклапање и неког ко ће му те мердевине придржати да би се безбедно спустио у стварност.

Добар песник се постаје после колико прочитаних књига и после колико исписаних свезака оним стиховима који неће угледати светлост дана?

Иако су писмене вежбе саставни део књижевног тражења нарочитог начина, а читање неопходна припрема да би се сопствена поетика уклавирила и искристалисала, труд у том смислу није никаква гаранција да ће неко тако себе произвести у писца. Али је свакако неопходан. Читање је само по себи довољна награда а писање дрскост и покушај да се изађе из блиндираног јајета обичности.

И шта је још потребно умети, моћи, знати, проживети, одрадовати, отпатити и отуговати... па да оно што аутор назове песмом и други препознају као песму?

То је тешко дефинисати, и та пуноћа живљења опет није по природи ствари довољна да се овлада књижевном вештином и да се у другом изазове неко осећање... Срећна је околност да оно што песник доживи и што заметне у језику наиђе на опште разумевање, али то обично није сигуран улог и унапред смишљен план.

Јесу ли усамљеност и туга јачи или слабији окидачи за писање добрих песама од гужве и среће?

Никад се не зна и не мора да значи.

Kако настају твоје песме, колико дуго их смишљаш, пишеш ли лако или уз муке и зној, клешеш ли песму и колико дуго или је готова чим ставиш последњу тачку?Да ли је данас бити песник, луксуз?

Kо то није и ко није за то – луксуз му је. У капитализму који израбљује раднике и такозване обичне људе тај назовилуксуз не сме бити одметнут у разметљивост и раскалашност. Озбиљна књижевност је труд и жртвовање колико и игра. И не би било добро ту врсту наизглед циркуског посла накарадно разумети као доконост и џабалебарење. Ево ја блентав певам док ви црнчите – копате руду и месите хлеб. Чак и ако уморан радник који је правио пут или жњео жито заспи слушајући прву строфу, песник не сме да се обесхрабри и да обустави песму. Можда књижевност ово дигитално доба сведе на секту коју ће одржавати узак круг залуђеника, поклоника и саизвршилаца.Али, песник не сме престати да сања огромне стадионе људи жељних поезије и смисла. И не сме себи рећи: Бадава страћих дар овај. Чак и ако је тако.

Kада би требало да бираш, да ли би радије био ангажован песник или би се     определио за опцију да као песник будиш у читаоцима лепе емоције?

Лепше је бити ангажован у буђењу лепоте и истине које могу руку под руку.

И у том смислу, колико верујеш у снагу речи?

Снага речи, то силно звучи.

Шта си до сада написао, осим песама, и постоји ли жанр у којем се тек каниш опробати?

Тридесетак прича за децу, 5-6 драма, приче, есејчиће, каним се да роман... и тако.

Плаше ли те ове опасне игре које су се усијале у свету? Шта песник у теби каже на све ово?

Плаше ме, али сваку бојазан одагнавам радошћу игре која се не сме прекинути. И вером да се најкрупније ствари на планету не дешавају човековом ни вољом ни силом.

Треба дисати дубоко и волети страсно, рекао си једном. Kолико дубоко Драган Марковић дише данас и колико воли?

Најдубље могуће. Макар то било и само у жељи да се на лепо питање да леп одговор.

„Неки од нас су самотна острвца што никад, нигде, ни с ким неће срасти.“ Да ли ови стихови и данас важе? Да ли би се више радовао њиховом важењу или… гажењу?

То што смо неки од свих, и сви од неких – самотна острвца – не значи да ту спознају нећемо газити кад год нам се укаже прилика. Од како је света и од кад је века: Песма песму тражи а човек човека.

ДОБРЕ ВЕСТИ О ПЕСНИЦИМА

     На страницама портала Добре вести покрећемо рубрику посвећену песницима млађе и средње генерације који увелико корачају стазама песништва.

     Уредник ове рубрике биће наш данашњи саговорник, Драган Марковић који, како рекосмо, важи за истакнутог савременог песника, а уз то је и познавалац песничке сцене Србије и региона.

Извор: Кућа добрих вести