Кућа Добрих Вести

Login

Лепо је сакупљати лепа искуства, али је глупо чувати их само за себе

Оцените овај чланак
(4 гласова)

perpetummmmmPerpetuuМ Mobile – овакав назив блога одмах вас асоцира на кретање, непрекидно, на равнотежу која се одржава уз сталну активност. Управо то ће вас и дочекати на овим странама, покрет, некада мало спорији, некада бржи, у зависности од услова у којима се треба кретати, избора, одлука, али важно да је сталан.

 

При томе кретање није само физичко, него се мењају и сазревају и мисли, утисци, емоције. Кретање је стално, као и промене... Завршетак једне и почетак друге речи назива су и иницијали човека кога вам Блоготрес представља - Милана Мирковића, инжењера архитектуре, планинарског водича, ултрамаратонца, али и доброг писца, који своје утиске и размишљања одлично успева да пренесе читаоцима. Нама се много допало, а верујемо да ће и вама, па смо пожелели да га имамо за сарадника, јер ми окупљамо људе који нас покрећу на добре промене, ми бирамо добре ствари.

 

Међутим, да све не би било баш тако једноставно, морао је прво да прође испитивање код чланова Блоготрес тима. Ево шта смо га питали!

 

Марина: До твог блога сам стигла преко препоруке мени драге особе. Читајући текстове имала сам утисак не да сам посматрач, него учесник, као да сам тамо била. Знам да су речи твој најјачи адут, али мене су слике са твојих путовања оставиле без текста. Зашто те нема толико на Инстаграму?

 

У време када сам почињао да пишем блог, нисам имао ниједан профил на друштвеним мрежама, тачније, пре тога сам деактивирао или обрисао све профиле, углавном услед засићења. Првих годину дана блог је био једино место на ком сам био активан на интернету, а повратак на друштвене мреже је дошао постепено, и у неку руку још увек постепено радим на томе. Инстаграм се некако догодио у међувремену и дошао је на ред релативно касно, али у последње време сматрам себе активним и на тој платформи, мада и даље ни близу колико су активни неки други. Могуће је да ће ме убудуће на Инстаграму бити више, али свакако с неком мером. А што се тиче слика, наравно да треба имати око за кадар, али за то је ипак много више заслужна сама природа или архитектура.

 

Имаш ли у плану да се мало више посветиш промоцији?

 

Немам грандоманске амбиције, тако да ми је промоција на друштвеним мрежама за сада сасвим довољна. Друштвене мреже су врло користан алат за промовисање ауторских садржаја, али нажалост функционишу по истом принципу као и аутопромоција у стварном животу – ко је гласнији и више се лакта имаће и више простора, небитно да ли заиста и има нешто да каже. Најпопуларнији блогери код нас нису то постали захваљујући квалитету, већ управо јакој (и често скупој) промоцији. Јасно је да је у таквим случајевима акценат на промоцији личности, а не садржаја. Мене такав начин промоције не интересује и најежим се кад ме неко назове "блогером", јер је у нашој средини тај назив практично изједначен са којекаквим "селебритијима"... У овоме чиме се ја бавим садржај је на првом месту, а ја као личност сам ту потпуно небитан. Чобанин, будала.

 

Да ли унапред осмишљаваш која ћеш места посетити или је избор ствар тренутка?

 

У почетку је то више била ствар тренутка, тачније, одлуке сам доносио највише пар недеља унапред. Међутим, последњих година план знам више месеци унапред, посебно откако се бавим вођењем планинарских тура. Планинарски клуб “Борковац” Рума, моје матично друштво, као и сви прави планинарски клубови у обавези је према Планинарском савезу Србије да има разрађен годишњи план активности, а календар такмичења на којима учествујемо такође се одређује унапред за целу сезону... Наравно, остаје ту места и за импровизације и импулсивне одлуке, али у много мањој мери него пре пет-шест година... Што је у принципу добра ствар, јер добар план је врло значајана код сваког путовања.

 

Јелена: Шта је код тебе пресудило да се бавиш планинарењем и како подстаћи друге људе да се више окрену природи?

 

Чини ми се да сам одувек волео боравак у природи, само што нисам увек имао исте предуслове да се потпуно посветим планинарењу, пешачењу и сличним активностима. Коцкице су се склопиле на прави начин тек у последњих десетак година, али још као клинци смо буразер и ја често одлазили са родитељима на Фрушку гору, а препешачили смо и планине око Сокобање уздуж и попреко... На свој први мали маратон на Фрушкој гори отишао сам са друштвом из разреда, а већ следеће године сам са непуних седамнаест година прешао тада највећу стазу маратона дугу 81 километар. Данас је то забрањено млађима од 18 година. Тада нису постојала та ограничења, што је јако битно за привлачење људи у природу. Нажалост, данас се и планинарење све више бирократизује, па тако (званично) не смете да идете на акције или да учествујете у такмичењима ако нисте члан неког планинарског клуба, негде није дозвољено ни прошетати без локалног водича или ренџера... Притом не мислим на озбиљне планинарске терене за које је потребна посебна обука и опрема, већ на обичне стазе примерене свима.

                              perpetum233333                                

Све то јако одбија људе да одлазе у природу, поготово оне који само желе да једном, двапут годишње проведу дан ван куће и урбане средине... Да би људи кренули у природу требало би им укинути бесмислена ограничења, а требало би им и објаснити да природа није баук. Много људи се само из фотеље диви сликама које планинари објављују на друштвеним мрежама, а да нису ни свесни да уз само мало воље могу и сами врло лако да се нађу на већини тих места. Међутим, неопходно је и едуковати људе како да се понашају у природи. Није довољно само их подстаћи да одлазе у природу, ако ће они тамо да прљају и уништавају све пред собом онда је боље да остану код куће... Али ту већ начињемо неке много озбиљније и опширније теме.

 

Колико су планинари радознали и шта најчешће питају? Која су најинтересантнија питања која си добио?

 

Да би се уопште ушло у авантуру звану планинарење потребна је изузетна радозналост, жеља да се види шта то има на врху планине или на крају стазе, а да притом унапред знамо да тамо обично нема ништа што би се могло ухватити руком. Планинари су по дефиницији врло радознали и много воле да стичу и размењују искуства, а питања која постављају разликују се у односу на ниво искуства оног ко пита.

 

Најчешћа питања међу старијим и искуснијим планинарима су: "јеси ли био негде у последње време" и "планираш ли негде ускоро", за чиме често следи једна дивна реколекција доживљаја и прича, далеко вреднија од обичних савета и сугестија. Они са мало мање искуства се обично распитују о стазама, трековима, како стићи до врха, има ли проблематичних деоница... Са друге стране, оне који тек улазе у планинарске воде највише интересује опрема: шта купити, где набавити, зашто ово а не оно... Питања има толико и често су сасвим типска да се већина временом потпуно заборави, само ретка остају у памћењу, можда и само по контексту и начину на који су постављена. Дуго сам имао жељу да потпуно сам пређем Фрушкогорску трансверзалу, што је мало ко учинио, и кад сам коначно то завршио (додуше не "у цугу"), буразер ме је питао шта се добија кад се "прекуца" Фрушка гора. :) Одговор потражите сами.

 

Која се то јединствена искуства добијају кроз планинарење?

 

Човек пре свега почне више да упознаје себе чим промени неку своју рутину, окружење, навике... Људи најчешће долазе у планину да би доживели нешто велико, неки феноменалан поглед или удар адреналина, јуре за инстант атракцијама и водичи им често у томе и удовољавају, а то није оно што би планинарење заправо требало да представља. Планинарити не значи само попети се на неко брдо, сликати се за успомену и ићи даље, на неко више брдо. Невероватно много људи, посебно оних који живе у великим градовима, никад није уживо чуло јутарњи цвркут птица, оглашавање дивљих животиња (срндаћ је ту мој апсолутни фаворит), мисле да се Млечни пут може видети само телескопом... Тишина је, такође, јако потцењена. У природи се може доживети толико тога што у граду једноставно не постоји. Већину та искуства, кад их коначно осете, чине бољим и испуњенијим.

 

Имаш ли неки неостварени циљ?

 

Имам их много, и великих и малих, и реалних и нереалних. Један добри колега планинар, који нажалост више није са нама, умео је често да каже да је планета јако велика, а ми имамо тако мало времена и морамо добро да га искористимо... Некако ми са годинама то све виши звучи као одлична филозофија, уједно инспиративна и онеспокојавајућа... Планова има можда и превише, али не волим да их откривам док не дође до реализације. Ако и пропадну, бар ћу се само ја разочарати.

 

Брана: На твој блог наишла сам случајно, тражећи планинарски трек за Озрен и Девицу. Претрага ме довела до врло живописних текстова о томе како су прошла два кола трекинг лиге одржана на овим прелепим планинамакод Сокобање. Не само да ми је било право уживање да читам о крају који познајем, него сам нашла и нешто што ми је у том тренутку баш било потребно. Охрабрење! Пишеш искрено, нарочито о себи, нема претеривања, све је једноставно, људски, са пуно поштовања према природи и људима, а врло духовито. Колико планинарски водич мора да буде и психолог да би помогао људима да препознају своје границе, али и да их превазилазе?

 

У водичкој делатности има јако много психологије, нарочито у раду са мање искусним планинарима. Људи често очекују много од природе, али се дешава да долазе неискусни и неспремни, и некад нису ни свесни тога док се директно не нађу у незгодној ситуацији, а тада може бити прекасно. Један од задатака водича је и да припреме планинаре на туру која им предстоји, да их упознају са условима на стази и упозоре уколико постоје неке опасности, и ту је јако важно да планинари буду отворени и искрени према водичима.

Страх и неискуство су најнормалније ствари и тога се не треба стидети, поготово не на планини. Само луд човек не осећа страх. И најискуснији се нађу у ситуацији кад им није свеједно, па чак и водичи. Међутим, водичи се обучавају тако да много брже и лакше превазиђу такве ситуације и да све време уливају поверење групи коју воде. Са искуством долази и сигурност, али искуство не можемо стећи ако се стално држимо у зони комфора.

 

У којој мери путовања и кретање мењају човека?

 

"Путовања су фатална за предрасуде, нетрпељивост и затуцаност", рекао је својевремено Марк Твен. Путујући најбоље упознајемо свет, али и себе. Разбијамо илузије које смо имали и схватамо да су неки стереотипи само стереотипи а неки заправо истина. Ако сам нешто научио путујући, то је да су људи свуда исти и већина се само труди да што боље преживи од јутра до мрака и да се што мање разликује од своје околине. То нажалост значи и да зло може јако лако да се прошири попут куге, али људи су по "фабричким подешавањима" добри, где год отишли, и онако како се ви поставите према њима тако ћете бити и угошћени. Постоје наравно и другачији примери, али занимљиво је да су по правилу највећи шовинисти међу онима који су цео живот провели на једном месту, било физички било ментално. А то је ваљда довољан одговор на ово питање.

 

Како сједињујеш сва своја интересовања - архитектуру, уметност, планинарење, шта им је заједничка тачка?

 

Можда делује као да су природа и архитектура као створена вредност два дијаметрално супротна појма, али се те две ствари прожимају и утичу једна на другу на много начина који често нису очигледни. Добра архитектура мора обавезно да поштује природу не само као окружење, већ и да се повинује истим обрасцима по којим функционише природа. А са чисто конзументског становишта, између архитектуре, уметности, природе, музике, путовања, чак и добре хране и пића, не постоји суштинска разлика. Све се на крају своди на уживање у лепоти, или једном речју – хедонизам. Али не у оном погрешно тумаченом смислу пуког егоистичног задовољавања сопствених нагона; прави хедониста се труди да ужива у сваком аспекту живота, али и да преноси то уживање на друге. Отуда уопште и порив за писањем оваквог типа блога. Лепо је сакупљати лепа искуства, али је глупо чувати их само за себе.

                                        ultramaratonnnnnnn

  

Раша: Како се припремаш за маратон?

 

Као припадник прве генерације спортских водича Планинарског савеза Србије, уз стандардну обуку за вођење група по планинским теренима прошао сам и основну обуку за вршење спортских делатности у планинарству, што не представља прави тренерски рад али јесам упућен у принципе тренинга, физиологије и спортске психологије. Међутим, пре него што изнесем свој лични тренажни процес морам прво да кажем: "Децо, не покушавајте ово код куће!"

Будући да преко радне недеље стижем евентуално једном да прошетам пар километара, у последње време су такмичење и тренинг код мене заправо једно те исто, тачније свако такмичење ми је уједно можда и једна припрема за неко следеће, и тако у круг. Наравно, не морам да наглашавам да је такав режим сам по себи потпуно суманут, али када неко на месечном нивоу прелази минимум стотинак километара, што пешачећи што трчећи, и то више година уназад, онда ту постоји одређена доза рутине која дозвољава да организам функционише на тај начин без већих последица, у супротном такав начин живот не само да није препоручљив већ је и врло опасан по здравље.

 

Међутим, велику улогу игра и то што чак ни на такмичењима не трчим увек целом стазом, а чак и кад то радим држим углавном неки спорији темпо и не доводим се до крајњих граница издржљивости. Свестан сам да сам далеко испод нивоа најбољих домаћих трек и траил тркача и учествујем спрам својих могућности, а учинак тима ми је увек био испред личног резултата. Што се тиче ултрамаратона, нарочито оних дужих од 80 или 100 километара, једина адекватна припрема за то је управо прелазити минимум 30-40 километара недељно, у комаду, са евентуалним повећањем километраже у последњих месец-два пред маратон. Притом, ултрамаратонске стазе захтевају и једнако интензивну психичку припрему кроз упознавање са стазом, разраду стратегије, планирање тока трке до последњег детаља... Старији ултрамаратонци обично кажу да се дуге стазе до половине прелазе ногама, а од половине главом. Такође, пред такве трке врло је важно и добро се наспавати (мада је то још један од савета који одлично звучи у теорији, али се ретко спроводи како треба у пракси, што због адреналина који почиње увелико да ради вече пред старт што због вишесатних путовања до места одржавања трке), а неопходно је и добро се хидрирати данима пред било који тако интензиван напор. У суштини, просечно спремном спортисти или одлично спремном рекреативцу један ултрамаратон годишње неће представљати велики проблем. За просечног планинара, ван јаког тренинга, и један ултрамаратон у животу је превише.

 

Који маратон ти је био најтежи и зашто?

 

Најтежи маратон је обично управо онај који прелазимо у том тренутку. Планинарски маратони и ултрамаратони имају занимљиву особину да се памте само по лепом, а да се све оно што је тешко и ружно врло брзо заборави. Можда зато што, за разлику од уличних трка, планинарски маратони обично пролазе кроз живописне крајолике који одвлаче пажњу од свих тешкоћа са којима се суочавамо на стази, али са друге стране умеју да буду доста тежи због варијабилног терена, често са великим висинским разликама. Објективно, најтежа стаза коју сам завршио је Фрушкогорски ултра екстремни маратон, са стазом дужине преко 133 километра и скоро 6000 метара укупног успона, са исто толико силаска. Субјективно, неке много краће стазе су ми много теже пале физички, а неке психички. Разлога има много, од атмосферских прилика и услова на стази до потпуних баналности на које и не помишљамо да обратимо пажњу а могу да изазову доста проблема. Два гутљаја воде мање него што нам треба, неимпрегниране ципеле, померен шав на чарапи, заборављена крема за сунчање, слабе батерије за чеону лампу, све то може не само да поквари трку него и да утиче на то да је уопште не завршимо...

 

Колико је исхрана важна у твојим активностима и шта препоручујеш да се једе, а шта да се избегава?

 

Исхрана је наравно веома важна у свим спортовима, али не постоји универзална формула која би рекла шта треба да се једе, а шта да избегава за коју активност. У класичном планинарству препоручује се пре свега добра вечера а лакши доручак, мада ја лично преферирам да прескочим вечеру кад год имам прилику, а да доручкујем мало јаче, али увек минимално сат или два пре било какве физичке активности.

 

Исхрана у спорту је читава наука и прилично је индивидуална, али генерално би у планини требало увек са собом имати макар неки слаткиш или воћку за брзу допуну енергије. На маратонима и трекингу се о овоме обично не размишља, јер увек постоји обезбеђена окрепа за такмичаре, али на правим планинарским турама, нарочито оним где се пешачи више дана са шатором на леђима, јако је важно добро испланирати и избалансирати исхрану. У таквим ситуацијама увек носим конзервирану рибу и пасуљ, дуготрајни интегрални хлеб, чоколадице, кикирики и сличне орашасте плодове... Индустријске месне прерађевине би требало избегавати у свакој прилици, док слане грицкалице, слаткиши и газирани сокови нису толики проблем све док не уносимо много више енергије него што можемо да потрошимо, што је са овим стварима далеко лакше рећи него учинити... Мада се на крају све своди на то да би требало јести и пити оно што нам прија, а избегавати оно што нам смета, и свакако не претеривати ни у чему.

 

На крају, сви смо хтели да чујемо шта Милан мисли о Блоготресу и како му се допада.

 

У данашње време када се рецепт за медијски успех своди на вулгарну, јефтину и приземну разоноду, фалила је једна оваква страница: занимљива, едукативна и информативна, са квалитетним и пре свега оригиналним садржајем, а не покраденим и сто пута прежваканим широм интернета. Посебно ми се допада здрав приступ темама, без сензационализма и маркетиншких штосова, и пажљив одабир аутора и текстова, за разлику од класичних агрегатора где пише ко хоће, шта хоће и како хоће. Ако треба бити промена коју желимо да видимо у друштву, онда сви треба да будемо Блоготрес. Доле жута штампа! Живела озбиљна забава!

 

Извор: Блоготрес


Последњи пут измењено уторак, 27 април 2021 00:13

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија