У жељи да помогну свима који су желели да почну да уче јапански језик, Амбасада Јапана у Републици Србији, Мицубиши корпорација Београд, Друштво јапанолога Србије и Филолошки факултет Универзитета у Београду наставили су Пројекат ширења јапанског језика у основним и средњим школама у Србији у школској 2015/2016. години.

Тако је факултативна настава јапанског језика одржана у Основним школама „Филип Кљајић Фића“, „Краљ Петар Први“ и „Вук Караџић“ у Београду, као и у Гимназији „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, Прва нишка гимназија „Стеван Сремац“, Гимназијама у Земуну, Чачку, Ужицу и Шапцу, Трећој и Осмој београдској гимназији. Предавачи су били српски јапанолози, изузетни познаваоци јапанског језика и друштва са вишегодишњим искуством живота и студирања у Јапану, као и гостујући професори и лектори са Филолошког факултета Универзитета у Београду, катедре за оријенталистику - групе за јапански језик и књижевност.
Часу ће поред основаца и средњошколаца, њихових наставника и директора горе наведених образовних институција у којима је одржана факултативна настава јапанског језика, присуствовати:

- Nj.e.g. Đuići TAKAHARA, амбасадор Јапана у Републици Србији
- представници Филолошког факултета Универзитета у Београду
- представници Друштва јапанолога Србије
- представници Мицубиши корпорације

Њихова жеља ширења јапанског језика у Србији могла би усрећити двадесетдвогодишњу Ужичанку Сару Говедаревић.

Баш сви, који из само њима знаних разлога, нису наклоњени далеким видицима, морали би да признају и схвате да свака овоземаљска стопа са собом носи специфичност, различите начине живљења, другачију културу и свест, своју истину, различите погледе на економску ситуацију, политичка збивања, животно окружење...

Заљубљени у себе, извесно је губимо време гледајући само најближа дешавања, рекло би се у свему губимо неповратне сате, дане, године. Ако кренемо само корак више, не бих даље од европских и то западних граница, где кажу, теку мед и млеко.

На срећу, ако се тако може, или треба протумачити размишљање Саре Говедаревић из Ужица и на далеком истоку постоји народ, нама изузетно добро познат, близак по сарадњи, али и превише, баш превише далеко, без помисли да се подвуче знак једнакости када су у питању животна опредељења, радне навике, упорност, култура и ко зна шта још...

„Истражујући о Јапану закључила сам да је срећа најпре у нама самима и у малим стварима које живот чине лепим. У јапанском језику постоје разни начини исказивања захвалности и неговања правих животних вредности. Кроз све то у мени се родила љубав према овом народу, као и жеља да научим њихов језик, а можда једнога дана да се нађем у парку Хирошима и националном парку Нара“, са сетом у гласу прича Сара Говедаревић.

Много од тога ова млада Ужичанка зна, којој је једини водич била интернет технологија, али нажалост још увек недовољно да би била прихваћена, најпре у свом окружењу. А, има тако велику жељу да научи јапански језик. Можда једнога дана када сви схватимо да њено опредељење и жеља може анимирати њене вршњаке, неком срећом и још млађе генерације да се у свему, али баш у свему угледају на секунде и милиметре јапанске прецизности мирољубивост и упорност истинских пријатеља српског народа из земље излазећег сунца.

До тада она ће се „пећи“ на нашем врелом сунцу, у малињацима, тако зарађујући новац за живот, а иза себе већ има ни мање ни више од малог ремек дела, рада на тему који обухвата све што се односи на културу и обичаје Јапана и јапанског народа.

„Срешћемо се, свакако, Јапан и ја једног дана.“, каже Сара.

Извор: Кућа добрих вести