Доказао је да је четири континента и више од седамдесет земаља могуће обићи за само осам година прешавши више од милион километара. Најдуже путовање по свету трајало је годину ипо дана, а са њега се вратио лакши 22 килограма, али “тежи” за тону књига, више десетина хиљада фотографија и безброј авантура.
Своју породичну Библиотеку, која има традицију дугу две стотине година, и у којој је девет генерација ове породице прикупљало и сачувало више од пола милиона јединица у њој, као и Музеју са око 100.000 књига, обогатио је Виктор многобројним вредним сувенирима и књигама које је доносио са својих путовања по читавом свету.
Побегавши са сопственог венчања, које му је организовало племе некадашњих људождера са Суматре, изашавши из затвора након осам дана после хапшења на граници Грузије и Јужне Осетије, јер су локалне власти мислиле да је шпијун, вратио се назад својој породици. Учинио је оно што вероватно нико никада није – спремао је испите у кратеру вулкана на Јави, причестио се код лажног Исуса у Русији, удварао се девојци која босонога игра по поломљеном порцелану у племену матријархата у Индонезији, ручао са пиратима у Малака мореузу, разговарао са Деда Мразом у Финској и поред целог света добио батине у мирној Аустралији.
Своје утиске о путовањима и авантуре преточио је у пет књига од којих ће последња бити издата у новембру.
На питања о својим путовањима, догодовштинама и жељама - за “Кућу добрих вести” одговоре је давао Виктор Лазић.

Које и какве предмете (сувенире) сте доносили кући након путовања по читавом свету?

Искључиво доносим предмете који треба да послуже као експонати у Музеју књиге и путовања, или Музеју српске књижевности. Ту спадају, пре свега, књиге, поштанске маркице, примерци новца, али и предмети – егзотичне статуе и друго. Да бих успео све да пренесем у Београд, веома често сам био приморан да одбацим целокупан лични пртљаг – све своје ствари и одећу.
Овим важним послом моја путовања добијају нову димензију - претварају се у мисију стварања важне институције, а Београд постаје центар књига сакупљаних и уобичајено расутих по целом свету.
Тако смо набавили књиге са корицама од костију, будистичке молитвенике писане на штапићима бамбуса, књиге од пиринча, које су у случају глади могу појести...

Да ли сте икада трагали за разним књигама које се везују за традицију земље у којој се налазите, или су просто оне вас налазиле саме?

Путеви књиге су необични, помало чак, можда, магични. За многе примерке ни данас не могу да кажем, да ли сам ја нашао њих, или они мене. Тако сам магијску књигу из племена Батак са Суматре (Индонезија) нашао код врача који ме је лечио када сам се разболео, после једног страшног неспоразума, када су ми мештани једног племена приредили венчање са којег сам побегао. Док ме је њихов врач лечио, читао је из једне дивне књижице, чије су стране руком исписане на листовима палме, а корице су направљене од костију. Када сам оздравио, нисам хтео да одем докле год ми ту књигу, или не поклони или не прода... После два дана убеђивања, успео сам да је добијем за наш Музеј.
У свакој земљи наменски сакупљам неколико врста књига. Пре свега, сакупљам књиге о Србији, или српских писаца штампане на локалним језицима. Често су то веома ретка издања чак и у тим земљама, а наш Музеј је једино место на коме се она налазе у Србији. Тако смо, рецимо, нашли прво издање романа На Дрини ћуприја на кинеском језику, и то са посветом преводиоца! Не бих никада могао да разазнам да се ради о том роману, да на почетку књиге није постављена слика нашег Нобеловца.
Поред тога, сакупљам књиге које говоре о земљи коју посећујем. Тако се формира колекција која даје неки основни преглед сваке земље понаособ – њене књижевности, историје, етнографије, географије итд. То је важно, зато што многи заборављају да поред 50 најнапреднијих земаља света, на свету постоји још више од 150 земаља о којима се врло мало зна, и о којима нигде, не само у нашој земљи, већ у читавом региону, није могуће наћи никакву литературу. Тако код нас постоје обимне колекције о Камбоџи, Лаосу, Индонезији, Мијанмару, Тајланду, Сингапуру, Малезији, Бурундију, Замбији, Бразилу, Индији, Шри Ланки, Аустралији, уз посебну колекцију о Абориџинима).

Где сте најтеже добијали/налазили књиге? Опишите нам како је то изгледало.
То је веома тешко питање, зато што свака књига има своју животну причу, а има и причу о томе како је до нас доспела. О животима неких књига би се могли направити узбудљиви акциони трилери. Тако се код нас налази једна књига са посветом Милоша Црњанског коју су конфисковали Немци, па од Немаца комунисти, да би је на крају први власник, коме је и посвећена, узео назад из библиотеке ЦК... У Јужној Осетији, када су ме, на правди Бога, неко време држали у затвору, подмитио сам стражаре да тркну преко пута затвора до књижаре и донесу ми нешто књига на руском. Тако сам формирао чак и у ћелији малу библиотеку, која ми је много значила у најтежим тренуцима. За те књиге сам и данас веома везан.

Ваше најдуже путовање трејало је више од годину дана. Где је било и како га памтите?
То путовање је трајало 421 дан, од којих сам имао 65 ноћења у кревету, 308 у лади, остало на отвореном. Путовао сам на 3 континента – Европа, Азија и Аустралија - у 32 државе. Користио сам више од 20 различитих врста превозних средстава, прешао око 140.000 километара, 80.000 лично возио аутомобил. Лада се кварила 34 пута, најчешће сам је сам поправљао, а током путовања су ми украдена три мобилна телефона и седам фотоапарата.

Путовао сам без GPS-а, користећи компас и старе мапе. Најдужи период некупања био ми је 16 дана, а у Београд сам се вратио чак 22 килограма лакши – толико сам смршао! Кући сам послао 100.000 фотографија и једну тону књига и артефаката за библиотеку и музеј – камионом из Москве! Успут сам прикупио материјал за два научна рада и докторску дисертацију, а на разним меридијанима сам држао предавања и изложбе о Србији.

Колико вам је значила подршка породице током планирања нових, можда још опаснијих авантура?
Није опасност циљ путовања. Звезда водиља је знање, промоција Србије и довођење света у Србију. Наравно, моја породица је највише пропатила током мојих путовања, посебно родитељи. Зато сам им и посветио књигу о том највећем путовању, пошто заиста сматрам да је баш њих тај пут највише намучио, јер су највише бринули. Подршка породице је увек основ успеха. Веома је тешко, да кажем скоро немогуће, постићи велика дела, уколико вас они са којима живите свакодневно спутавају.

Где је и због чега било ваше прво самостално путовање и како га памтите?
Као и са свим великим пројектима, веома је тешко одредити једну тачку као полазну основу. Ти пројекти као да постоје и живе ван нас, пре нас, и сигурно ће постојати и дуго пошто нас не буде. Тако је и са том мојом амбицијом да обиђем цео свет и о свакој земљи оставим путописни запис. Почео сам са путовањима веома млад, у раним тинејџерским годинама, посећујући родбину и пријатеље широм Европе. Но, тада нисам ни маштао о путописима, мада сам увелико писао, углавном песме. Прва већа путовања су зато била по Европи, а неких од њих се једва и сећам, јер сам имао свега 11-12 година. Али су та путовања била изузетно значајна, јер сам се тако заљубио у вечито кретање.
Али први путопис је настао сасвим случајно, на крају средње школе. Тада сам добио стипендију града Београда као један од најбољих ђака у граду. После скоро годину дана сакупило се довољно новца да одем на Тајланд; маштао сам о томе да јашем слонове, да први пут крочим у џунглу, да луњам градом мајмуна и старим престоницама заборављеним у џунгли... Имао сам новца за неких десетак дана удобног боравка. Изабрао сам ноћење на плажи, уместо у хотелу, како бих путовање продужио са десет на месец дана... Моја жеља да ту земљу упознам била је веома јака, а доброћудни Тајланђани су ме спремно прихватали у своје домове и отварали ми вратанца својих душа. Тако је заправо све почело. Тада сам одлучио да са таквим путовањима, која обогаћују душу више него ма које друго благо, никада не престајем.

Своје четири књиге написали сте инспирисани сопственим искуством путујући по читавом свету. Сматрате ли да човековом таленту за писање помаже велики број ишчитаних књига и образовање, или се човек просто рађа са њим?
Највећи писци се рађају са даром. Тај дар често је уједно и проклетство. Потреба за писањем је често, како је то Црњански говорио, скоро физиолошке природе, као што је глад или жеђ. Зато се догађа да и необразован човек може бити изузетан песник. Међутим, читање и образовање обликују човека, па тиме и његово писање. Тиме се дар искива, унапређује. Човечија свест о себи и свету се значајно проширује читањем, као и путовањем, а то се онда неминовно одражава и на писање.

За ваша путовања, која су дуга и удаљена, потребно је доста новца. Да ли сте сав новац скупљали кући радећи у Београду, или сте се сналазили на друге начине?
Сналазио сам се како год сам могао у одређеном тренутку. Било је свачега; неретко сам се на самом путовању запошљавао, како бих зарадио за наставак путовања. Свако путовање је зато јединствено и по начину финансирања. Некада су ме у удаљене државе слале саме владе и министарства тих држава, како бих промовисао њихову културу. Некада сам са муком зарађивао радећи преводе преко интернета (ја сам научни и стручни преводилац за енглески језик, а знам и немачки и руски). Некада сам добијао стипендије, као најбољи ђак, или ишао на студијска путовања. По неки динар капне и од мојих путописа. Последње путовање, по Русији, урадио сам уз подршку Министарства културе Тверске области Руске федерације, пошто сам у граду Тверу, на фестивалу словенске писмености и културе одржао предавање и направио две изложбе, једну о везама Србије и Русије путем књига, а једну о заборављеним кутковима словенских земљама, путем фотографије. Иначе, већ годину дана сам адвокат.

Дипломирани сте правник и докторант кинеског права. Да ли је кинеска култура и традиција оно што вас је инспирисало да одаберете управо тај смер на докторским студијама или пак тај смер нема везе са истоименом државом?
Моја тема је „Конфуцијанизам и легализам као доминантне правне школе кинеског права“. То је заправо темељ, основа кинеског права, уједно заправо филозофија права и анализа специфичних (правних) погледа на право и живот. Путујући по Кини, заволео сам њихову културу. Посетио сам и градић Ћуфу, у коме је некада давно живео Конфуције. То место ме је толико опчинило, да сам решио да њихове правне погледе на свет приближим и нашој науци.

Наследник сте две стотина дуге традиције породичне библиотеке. Колико се књига у њој тренутно налази? Које су вам најдраже?
Моја породица, са очеве стране, се већ више од 200 година бави културом и сакупљањем књига. Мој прадеда, Лука Лазић, још је 1929. године добио златну медаљу за културне заслуге коју му је уручио лично краљ Александар Први Карађорђевић. Ја сам са само девет година преузео породичну традицију, која треба да буде крунисана овом институцијом, за коју се надамо да ће прерасти у један од стубова српске културе. Како сам ја у души путописац, правимо посебну колекцију посвећену путовањима, прву такву библиотеку и музеј са експонатима из целог света у овом региону.
Тренутно имамо више од пола милиона јединица у Библиотеци и Музеју, око 100.000 књига. Најдраже књиге су, наравно, оне које смо наследили од претходних генерација – ја сам девета генерација у мојој породици која се бави књигама – и оне до којих смо веома тешко дошли, на пример оне које сам донео из удаљених крајева планете. Пошто је моја породица изнајмљивала књиге од 1882. године, често се догађало да читаоци нису знали да цене књижно благо, па су цепали странице да би имали папира да увијају цигарете, праве фишеке итд... Власник библиотеке, мој прадеда, Лука Лазић, није увек имао новца да исте књиге купује, па је зато предузео мукотрпан посао: све исцепане стране (а ради се о више стотина страница!) преписивао је руком, а цртеже је чак – пресликавао! То је за мене најбољи пример истинске љубави према књизи. Књиге са тим страницама, исписане његовом руком, за мене су непроцењиве.

Нова књига излази у новембру. Откријте барем делић онога што нас у њој очекује.
То је књига о путовањима Азијом, о мојим догодовштинама у Турској, у земљама Кавказа и Ираку. Ту детаљно описујем и догађају у Абхазији и Јужној Осетији, посете Тбилисију и Бакуу, јерменским црквама…
Књига коју би увек изнова могли читати – која је и зашто?
Пре свега, књиге поезије (и књиге прозе, која је у бити поезија). Моја душа је душа песника, и зато ми поезија много више одговара него проза, иако сам већином пишем прозу. Велики је број песама које сам случајно, читајући их стотине пута, научио напамет. Чини ми се да најбоља песничка дела могу да читам сваки дан изнова, до краја живота, и да ми њихове лепоте и духовности никада неће бити доста.

Његова Светост Патријарх спрски Иринеј благословио је вашу идеју и план за оснивање Музеја књге и путовања. Шта то за вас значи?
Наша институција је заправо започела као колекција књига једног православног свештеника у 18. веку, мог директног претка, Михајла Лазића. Затим, велика већина оснивача нашег пројекта је православне вере, у нашем фонду се налази посебна, веома велика колекција православне литературе, а ми смо оријентисани на заштиту, чување и промоцију српске културне баштине, тако да нам је било од највеће важности да у темељу наше институције буде благослов Његове Светости Патријарха Иринеја. За нас је то велика част и велика обавеза. Надамо се да ћемо нашим радом оправдати поверење које нам је указано на самом почетку. Желим да истакнем да се у нашем фонду налазе и велике колекције посвећене будизму, исламу, католичанству, конфуцијанизму и другим религијама, и да су у нашој институцији сви добродошли. Али ми сматрамо да је и за поштовање других, најпре потребно поштовати себе и своје корене.

Планирате ли у скорије време још нека путовања, и какви су вам даљи планови за ваш Музеј?
Путовања не планирам; она се догоде, и сама ме, као неком магичном руком, воде, углавном тамо где нисам ни замишљао да ћу отићи. Тако сам сасвим спонтано доспео и до Ирака, Камбоџе, Свалбарда, Суматре, а да често ни неколико дана пре доласка у те пределе нисам ни маштао о томе да тамо одем. Сада бих желео да се отиснем ка Африци или Јужној Америци, али видећемо.

Што се тиче наше институције, ми заправо, под кровом Адлигата, правимо три важне, одвојене али изузетно испреплетане и повезане ствари: јавну библиотеку, Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности. Пре скоро годину дана смо се и званично регистровали као Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу “Адлигат”. Адлигат је стручни библиотечко-библиофилски термин који означава више књига укоричених у једне корице. Ми смо то узели као симбол за више народа спојених под један кров. Наш главни циљ се може сажети у просту синтагму: да заштитимо и промовишемо српску културу, а да културе других народа истовремено доведемо у Србију.

За свој рад смо већ добили подршку водећих српских институција, почев од Народне библиотеке Србије, затим Удружења књижевника Србије, Српског библиофилског друштва, Правног факултета Универзитета у Београду, Удружења научних и стручних водича Србије, Библиотеке Милутин Бојић из Београда и других. Међу нашим члановима оснивачима налазе се људи из врха српске културе и уметности, као што су Матија Бећковић, Перо Зубац, Драгослав Михајловић, Срба Игњатовић, Андреј Фајгељ, Сима Аврамовић.
Тренутно припремамо поставку, завршавамо изградњу нове зграде и радимо на прикупљању материјала и сређивању фонда. Отварање за ширу јавност очекујемо следеће године. Желели бисмо да позовемо све људе добре воље да нам се придруже у стварању институције од националног значаја. Пре свега, нам значе донације књига и предмета који могу бити занимљиви. Оне књиге које нама нису потребне, са Удружењем књижевника Србије прослеђујемо другим српским библиотекама које често и више деценија нису биле у прилици да обнове свој фонд.

Извор: Кућа добрих вести