Подигао је доста прашине, нагомилао честитке на паметној одлуци, али првенствено смелости и одлучности, јер заиста многи маштају о таквом бекству у природу и једноставан живот. Нажалост, углавном и остане на томе и оправдањима зашто је немогуће, па смо позвали Благицу да нам открије у чему је њена тајна.
“Па, ја сам се повукла из града чим је кренула корона, сад живим у селу Ракари, код Бање Врујци. Нашла сам дечка који ће бити домаћин тог имања и коцкице се полако склапају. У Београд долазим само кад морам, и то дођем ујутру, обавим шта треба, и увече се враћам тамо”, објашњава нам Благица и признаје да јој је живот у Београду “све одвратнији” – због гужви у саобраћају, због загађења ваздуха…
Ипак, испоставља се да је ипак била у малој предности у односу на друге кад је одлучила да купи овце и оде из града у те осунчане, зелене пределе које волимо да видимо и на разгледницама.
“Није то баш само тако, да бисте се одлучили на тај корак морате мислити на инфраструктуру. Моји родитељи су имали велику фарму оваца, али онда је отац умро, после се мајка разболела и није могла да брине о свему томе. Тако да сам ја с те стране имала прилично лагану ситуацију, не крећем од почетка. Заправо, ја сад само треба да бринем да пашњаци буду обрађени. Али кад тако нешто решиш, озбиљан капитал ти треба”, објашњава нам наша саговорница, иначе власница и директорка агенције за промет некретнина.
“То исто радим и тамо, продају пољопривредних газдинстава”, додаје, а своје село с осмехом представља као “српску Тоскану”, с виноградима, пољима боровница, лешника…
“Јако је лепо село и драго ми је што учествујем у његовом развоју. Чак и кад препоручујем људима имања, гледам да то буду људи који имају визију здравог и финог живота. А заинтересованих има, сваког викенда. Много људи је решено да побегне од система који те тера да радиш до смрти. Људи траже неку одступницу и нормалан живот”, подвлачи Благица, која своје пратиоце редовно обавештава о ситуацији на имању.
ИЗВОР: Zadovoljna.nova.rs