Португалски редитељ је свој најновији документарац „Изненада моје су мисли стале“, представио по први пут београдског публици, а за ,,Кућу добрих вести” каже да је одушевљен и почаствован што је посетио Србију.

,,Када сам на отварању фестивала ушао у салу у Сава центру, био сам одушевљен бројем људи који су дошли да гледају документарне филмове. Било је више од 200 људи, и такав призор пуне сале можете видети само у Европи. То ме је стварно одушевило и обрадовало. Такође, веома сам почаствован да будем део овако престижног фестивала, на којем се бира само седам документарних филмова, а ове године, успео сам да уђем у групу тих седам режисера, што је велика ствар”.

Имали сте прилику да пренесете ваше знање младим српским филмским уметницима на радионицама током фестивала, шта су то чули од вас и које сте им савете упутили?

Драго ми је што сам имао прилику да разговарам са младим и будућим филмским ауторима, који су заиста били заинтересовани да чују шта имам да им испричам о самом снимању филма, које је било тешко. Снимање је трајало неколико година, након чега смо морали да чекамо дозволу како би се документарац емитовао не само у Португалу, већ и у другим земљама. Дао сам им савет да никада не одустају, објаснивши им своју причу, када сам 12 година радио у новинарству, и онда решио да се окренем филму, и успео сам да истрајем у тој мојом идеји, јер сам био само упоран и напорно радио.

Ваш документарац „Изненада моје су мисли стале“ говори о болници за душевне болеснике у Лисабону. Пратили сте пацијенте кроз свакодневне активности, а они су Вам причали своје приче. Проводили сте доста времена са њима, да ли Вам је рад на филму променио схватања, и Вашу животну филозофију?

Суштина овог филма лежи у људима! Током али и након завршетка снимања, увидео сам да су ти људи у менталној установи, заправо људска бића. У свету постоје нормални, и специјални људи, а они спадају у специјалне, који имају одређену болест, која их не спречава да живе као и остали, јер то на крају крајева нису „лудаци“, како их многи називају, већ обична људска бића. У тој установи имао сам прилику и част да упознам заиста паметне и добре људе, да видим њихову свакодневну борбу, која није нимало лака, али и да видим лепе ствари попут смеха, дружења и љубави међу пацијентима. Цело искуство је оставило велики утисак на мене.

Филм се емитује сада широм света, коју сте поруку хтели ових документарцем да пошаљете?

Желео сам да објасним свету, да је овим људима који болују од неке менталне болести потребна помоћ, не само од ближњих особа, већ  и од друштва. Немојте да гледате на њих као на лудаке, гледајте их као на људска бића, којима је потребна помоћ. Овим филмом, такође, сам хтео да скренем пажњу и на то да је оваквих установа потребно више у свету, јер сам боравком у тој институцији видео да има заиста добрих лекара, сестара, који воде рачуна о њима.

Да ли је младим људима данас потребна само идеја, или истраживање, или новац, а можда и сва три заједно како би направили добар документарни филм?

Нема ту неке велике тајне, уколико желите да се бавите документарним филмом, морате доста да радите, да будете стрпљиви, али и да будете заљубљени у свој посао. Понекад цео тај процес траје доста дуго, али ако сте упорни, сигуран сам да ћете доћи до онога што сте желели.

Да ли имате у плану да ускоро снимите још неки документарни филм и на коју тему?

Тренутно смо у фази истраживања, али оно што планирамо у скоријој будућности, јесте да документујемо живот људи у колима. Према последњим истраживањима које сам прочитао, људи проведи чак између четири и пет година живота унутар аутомобила, па ми је идеја да снимим документарац управо унутар возила, и прикажем шта људи раде током вожње, како проводе то време.

Кућа добрих вести