Данас имам 43 године, па израчунајте када је то отприлике било.

Била сам сеоско дете, па је можда и то разлог за те „касне године“ сусрета са тим јаким речима у његовим стиховима.

Другарица која је ишла у средњу школу у Врању, донела је његову касету и пустила на касетофону. Слушај ову, а послушај само ову и још само ову. И то је трајало, трајало…то премотавање, сатима.

Још тада сам била миљеник лепе речи, волела сам да читам, да пишем саставе. Стога сам имала осећај за дубину тих речи, али тада још нисам знала да препознам љубавну емоцију у њима. Зашто? Објашњење је једноставно. Нисам још увек била заљубљена нити сам знала шта то заправо значи. Ти лептирићи и све то. Снашло ме. Погодило ме ко чук убрзо после тога. Кад сам почела да се заљубљујем у дечака који је из истог села али је већ кренуо у средњу школу и у село долазио викендом. Тада сам се упознала са правим Ђолетом. И уф, уф, уф - било је баш сурово!

Омиљена његова песма ми је "Рингишпил", мада ће неко рећи да је за њега та песма – средње тежине.

Али та реч "рингишпил" у глави вечито је била асоцијација на мој живот. Он се окретао као рингишпил, вечито сам чекала да ми тај неко покрене дрвеног коњића у глави и из плаве се боце појави, жељу испуни и свету дода боју и постане – чудо моје!

Како сам тај мозаик склапала годинама и годинама, пазл је коначно добио своје обрисе. Сада, када сам нашла неку своју луку, схватила сам да сам из погрешног правца чекала то чудо!Оно није дошло извана, већ је било све време, ту, у мени.

Ја сам била та која једино може да покрене свој рингишпил, да сустане или не одустане и да дода мало лудила. Али! Требало је да прођу године да то коначно схватим!

Са друге стране Ђолетове песме које су имале политичку конатацију, слушала сам у зависности од периода свог живота и како сам се осећала. Рецимо, песма "Живети слободно", честа ми је асоцијација на протесте у Београду, са разгласа се чула, у редовним шетњама улицама Београда.

Друге неке његове песме и нисам баш волела,  иако су биле прелепе. Попут "Криви смо ми" или "Ја лузер", суочавале су ме често са самом собом и чињеницом да, без обзира на то, што сам као, кобајаги, политички освешћена, ја никад нисам сазрела у право друштвено и политичко биће. Вероватно и већина од нас. Ђоле је то знао, али нам никада то не би рекао у лице, или на некога лично показао прстом. Само је опевавао то у својим песмама. Па ко схвати - схватио је. То колективно лудило које нас је захватило, криво му је било...Због духа толеранције који га је красио волео га је цео регион. Али ипак, све те наше, колективне мане, једноставно је схватао делом нашег менталитета. Он, нас, никад није делио на наше и њихове, на освешћене или неосвешћене. За њега смо ми били само стадо које лута и вечито тражи своју ливаду…

Оне вечери када сам сазнала да је умро, знала сам који канал треба да пустим. Хрватску телевизију. Цело вече другог програма ХРТ био је посвећен њему. Прво документарац, па концерт у Пули. Људи моји, какав је то концерт био!?Узгред, јесте ли га гледали?Ако нисте, погледајте. Да није осветљене Пулске арене, не бисте препознали да ли је то концерт у Сарајеву, Загребу или Београду.

Ђоле је био космполита, југо-носталгичар, носилац правих друштвених вредности. Штета што тог његовог „пртљага“ нисмо више покупили. Лепо је новинар, рок критичар и публициста Петар Пеца Поповић описао тај емотивни пртљаг који је Ђоле даровао сваком од нас.

“Одлазећи, Ђорђе Балашевић је понео велики комад сваког од нас. То је чињеница које смо свесни, без обзира када смо га последњи пут видели и чули. Тај траг који је он оставио у нама и простор који је ослободио. Откључао је “емотивна складишта” у сваком од нас, у сваком гаду је нашао неко зрно доброте и захваљујући њему и најбољи и најгори су се осећали боље. Балашевић је заслужио много више него што је у животу добио. Он није био песник једног простора, био је песник једне ширине која је подразумевала исти језик и исте емоције“, рекао је Поповић. Он је додао и то да ми никада нећемо моћи да се опростимо од Балашевића јер, како каже, он ће заувек остати у генетском коду сваког од нас који смо икад били дирнути његовом песмом. "Ако бисмо се одрекли Балашевића, ми бисмо се одрекли оног најфинијег у нама, због чега се разликујемо од других нетолерантних људи“, рекао је Поповић у једној ТВ информативној емисији.

И шта да кажем још а да нас не увредим? Ветрови промена којима се Ђоле надао никада нису дошли, а ми други смо остали насукани на обали ко бродови у гомили ђубрета и неочишћеним отпадним водама. Изневерили смо и себе и друге. И ја сам данас свесна тога.

Кад се довољно загледамо у себе…Довољно је да размислите где су данас људи рођени седамдесетих година прошлог века и све ће вам бити јасно. Или где сте ви данас, да ли на нешто утичете и да ли мењате свет да буде бољи? Већина нас је имигрирала а оно што је остало – животари на маргинама свог живота.

Немојте ме погрешно разумети. Није ми намера да било коме намећем осећај кривице, већ само да укажем на недостатак храбрости и суочавања са својим грешкама.

Знамо и да је Ђоле имао дубоко разумевање и осећај за све нас, за реалност коју смо сами себи створили али је у његовим стиховима увек провејавала нада да још увек, није, све готово. Наравно, за све ће бити потребно време, наш највећи непријатељ у овом тренутку.

Судбину нас, Балканаца, одлично је опевао у стиховима:

„Рођен под звездом магичном, али у овој земљи генерално трагичном

Чему сам ближи, три пут нагађај.

Неко над нама врши огледе, ајде усуди се па погледај у погледе

Овде је осмех догађај

У шупак космоса смо упали,

Многи домобранци су заувек пролупали

Царује вирус апатије.

Али ти на мене стави упитник,

Па ми реци да ли ти бата делује ко губитник.

Ал некад је погађао право у мету и оголио нас до голе коже:

О, нису кривци примитивци што су покупили маст.

Коров никне гди год стигне. Ма, свака њима част.

Криви смо ми. Откуд сви ти паразити што су нам загустили?

Немој стари мој, криви смо ми што смо их пустили.

Путуј Европо, немој више чекати на нас.

Не питај много, доспећеш и ти на рђав глас.

Путуј плането, супер смо се дружили.

Нама је лепо, таман како смо заслужили.

Нигде ни боље описе природе нисам налазила него у његовим песмама. Спајао је природу и љубав, и јесен и жуто лишће и багрење. Ђоле је, изгледа, највише волео да пева и пише о јесени. Или је то мој лични утисак? Не знам. Када би описао улицу Јована Цвијића, неке нове клинце, асоцирала би ме на моје место које сам давно напустила, на деду који оре небеске њиве и авлију где је посађен орах или неко друго дрвеће. У мом случају то је била  – црна трешња! Или ако би описивао да не воли јануар, ни беле зимске врагове и да у сваком снегу види исте трагове. Одмах бих се сетила неког свог снега који сам газила, трагова и малих стопа. И својих мисли у том тренутку. А шта да кажемо сви за песму: Јесен стиже Дуњо моја…Има ли некога коме се није удала или оженила нека своја стара бивша љубав. Али и да се помирио са тим, како је Ђоле то урадио у својој песми. Такав је живот. Људи долазе и одлазе из наших живота.

Тога јутра сам стигао путничком класом,
па кући са станице часом,
кроз баште и пречице знане.

....

Ушао сам на прстима,
мати беше већ будна и брзо се прекрстила.
Рече: "Прошло је к'о за час,
баш си стигао добро јер сватови су ту до нас
па ће ти свирати а ти ћеш бирати".

Свадба беше к'о свадба, и шта да се прича,
парада пијанства и кича
и позната цура у белом.
Већ по реду пожелех им здравља и среће,
из руку ми отела цвеће
и сакрила поглед под велом.

Свако се идентификовао и пронашао у некој његовој песми. Суочавао нас је са нашим страховима и фрустрацијама. Помогао нам да осетимо шта је то љубав. Његове песме су безвременске, мерљиве само у космичком времену. Био је наш најбољи психоаналитичар. Нашао је пут да уђе у душу нашу и никад више из ње не изађе.

Суочавање са пролазношћу и смрћу, тема је коју такође није избегавао. Враћао јој се са времена на време. Други песници и кантаутори, заобилазили су је, али не и наш Ђоле. Само великани су могли да коначност схвате као неминовност, да се помире са њом, те да је кроз песму презентују на такав начин да њихово уметничко дело – буде прилика да се утеши неко други и да се опет – кроз животне симболе, на пример дивљи кестен или хризантему – СЛАВИ ЖИВОТ! За песму коју је у наставку, лако је да препознамо коме је Ђоле посветио, својој највећој љубави -  супрузи Ољи. Али, опет, препознавали смо се сви - МИ.

Кад одем,
Кад замумла ветар зимске оченаше
И кад мртво лишће потера у кас
За казну прогнаће и тамбураше
Због погрешне песме у погрешан час.

Хеј, буди јака ти,
Најлакше је плакати.
То нам само Господ свира
Јесењу сонату….

Кад одем,
Кад у прозор ставиш прву хризантему
И кад попуцају дивљи кестени
Не пали узалуд фењер на трему
Кад ме отму магле једне јесени.

Хеј, буди јака ти,
Најлакше је плакати.

Ђолетовом животу, немамо што да замеримо. Живео је слободно, био је свој и волео је. Друга је ствар, што многи од нас у томе нису успели.

Нека ти је вечна слава наш вечити Ђоле!

С љубављу, генерација рођених седамдесет и неке….

Извор: Кућа добрих вести