На жалост, околности су се промениле и све жешћа борба за преживљавање упозоравала је да се јубилеј 2012. неће десити... бар не под условима и на начин како је то у мојој породици био обичај. Свестан ситуације, помирио сам се са чињеницом да за овај јубилеј неће бити никаквог славља. Није се имало са чим. С друге стране, чему и да се радујем, ако је веровати оној изреци да је ''живот једна велика превара... што га више имаш, све ти мање остаје!“ Тешио сам се овом изреком прихватајући је врло логичном.

У таквом расположењу сам отишао на службени пут, са мојим полу-вековним пријатељем ''Кецом'', 24 маја са утврђеним повратком у Београд 25 маја.
Излазећи из аутомобила и скупљајући своје пинкле, ''Кеца'' је такође изашао из аутомобила, да ми помогне. Растајући се од мене, пожелео ми је ''срећан рођендан''  на шта сам му (утучен одговорио) :Једина ми је утеха што ће ми цела Европа певати сутра (вече “Евро сонга”).

- Немој де се секираш... сви ћемо да ти певамо! – кратко је изустио ''Кеца'', брзо сео у аутомобил и одјездио, оставивши ме збуњеног на улици. Збуњеног,  јер се сећам да сам га САМО ЈЕДНОМ у животу чуо да ''пева'' и то у гимназији, када је успео да отпева скалу, не би ли добио тројку из музичког.

Попео сам се у стан, раскомотио и остатак поподнева провео у не знам чему, али прилично ''дроњав''. Сутра дан ујутро, Љиља, моја супруга, и деца су ми честитали ''рођиш'', а на моје једно једино питање ''Шта сте ми купили за поклон'', добио сам унисони четворогласни одговор ''ПУМПУ ЗАВЕЗАНУ'' (наша породична шала  кад хоћеш да кажеш ''НИШТА'')... и то је било то.

Стигло је и вече, седео сам у фотељи и блејао у ТВ екран очекујући почетак ''Евро-сонг''-а. Изненада, Љиља, моја супруга, ми рече:

Што се мало не упристојиш... ипак ти је данас рођендан!

- Немој молим те ! – одговорио сам. Изем ти овакав рођендан. Нико неће доћи, а и прија ми да сам овако ''нонши''.
- Пааа, може неко и да сврати! – одговори Љиља.
- Не дај Боже... немам никакво послужење. С чиме да понудим госте! – одговорио сам са тугаљивом интонацијом.

Нисам ни завршио реченицу, када је зазвонило звоно изнад улазних врата. Чуо сам гласове, ''Виски'' кућни љубимац је весело лајао... устао сам да видим ко је то дошао и угледао ''Кецу'' и Наташу, његову супругу, како се полако пењу на горњи ниво стана.

- Одкуд ви? – искрено изненађен сам упитао.
- Шта је матори! Мислио си да прославиш јубилеј без мене? – рече ''Кеца'', пружајући ми неку кесу, са нечим унутар кесе, додавши: ''ово је за Љиљу''!

Ти ниси нормалан... морам да ти се извиним, јер заиста немам ничим да вас понудим осим, кикирикијем и грисинима'' – почео сам да се правдам, пружајући кесу Љиљи, рекавши: ''Ово је за тебе''!

Таман што сам сместио ''Кецу'' и Наташу, поново се огласило звоно изнад улазних врата... и тако редом, наилазили су Стева и Весна (са Милошем)... Стева ми је уручио једну феноменалну карикатуру мене, кумови Мића и Агнеза (донели торту), Влада и Војка (''Балантајн''), професор математике Пеђа, са Ђолетом и трудном Мајом (снајом), Биљана и Ђоле.... напуни се кућа док си рекао ''кекс''. Мени припала мука од извињавања што немам чиме да их угостим, на шта је Стева опуштено рекао:

- Ма не секирај се... сви смо јели бурек пре него што смо дошли!

Атмосфера у стану се рапидно поправљала, такмичари ''Евро-сонга'' су попуњавали атмосферу својим интерпретацијама, које нико није слушао... и тако је било све до тренутка док није стигао и мој најстарији син Сале, који је то вече певао Малерову симфонију у ''Сава центру''...

А онда, у једном тренутку угледао сам сина Ђолета како ставља једну столицу испред телевизора и чуо га како ми се обраћа:

Ееее. а сада молим мало пажње! Тајо, изволи седи овде!

Послушно сам сео не питајући зашто... поштено говорећи слутио сам да ћу видети нешто, али шта... то нисам могао да претпоставим ни у најжешћим активирањима маште.

Ђоле је убацио УСБ у телевизор и ... кренуло је ''MSL & Five brothers production”, а потом... “Presents” и први акорди моје омиљене песме Монти Пајтона ''Always look on the bright side of life”… У кадровима су се постепено појављивали Ђорђе, Марко (Мајин брат) Михаило, Душан, Стефан, Александар, Маја, кум Влада са својим мајсторима, професор Пеђа, Вук, Маша, ''Кеца''& ''Ђакац'', Зоран Љ. Николић, Вешо, Љиља, Милан ''Бумбар'', Биљана&Ђоле, Милош... а мени су се очи све више и више пуниле сузама, праћене све интезивнијом тахикардијом. Емотивни надражај је био неиздржљив и полако се примицао кулминацији.

А кулминација је настала у тренутку када се у кадру појавио Сале, обучен у костим дрвосече (један други видео скеч Монти Пајтона) са својим другарима из хора обученим у фракове....
У том тренутку сам пук'о ко лубеница о бетон и пуним плућима зајецао псујући мајку свим присутнима. Заједно са мном расплакао се и Михаило, јер му је било жао Таје...
И тако, ''Мишн импосибл'' – завера против Буде је успела у потпуности!

После сам сазнао многе ствари, које су објасниле и ''Кецино'': ''Сви ћемо да ти певамо'' и Стевино: ''Ма не секирај се... сви смо јели бурек пре него што смо дошли''!

Главни завереник је била Љиља, моја супруга, која је свима рекла да једу код куће јер неће ништа да спрема... да је не бих посумњао. Материјал је сниман ''из тиха'' три недеље, Михаило је бежао из школе да би био у исто време сниман са осталима, Ђоле је јурцао по граду од пријатеља до пријатеља, прилагођавајући се њиховом распореду у току дана, а последњи кадрови су снимљени и монтажа урађена у она два дана док сам био на службеном путу...

Један детаљ ми је посебно привукао пажњу. Ђоле свира на гитари, коју ми је мој отац купио 1967. и на којој сам ја имао први солистички наступ у ''Дому омладине'' 1968. године, на коме сам свирао протестне песме Донована, енглеског кант-аутора, врло популарног у то време. Ту гитару ми је Ђоле узео ''да је мало среди'' пре неких десетак година и још увек ми је није ''вратио''...

Хвала му на томе, као и хвала свима на учествовању у овој завери !

Извор: Кућа добрих вести