Кућа Добрих Вести

Login

У Адлигат стигло још писама Саве Шумановића

Оцените овај чланак
(2 гласова)

pismoУдружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ у оквиру ког су отворени Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања добио је на поклон још 17 писама Саве Шумановића и његове мајке Персиде, Растку Петровићу.

 

 

У фонду Удружења сада се налази 20 оригиналних писама и више од 50 страница рукописа исписаних руком Саве Шумановића и његове мајке.


Оснивачи Адлигата, Даница и Вера Леко, пре месец дана су обелоданиле да се код њих налази ова значајна преписка, за коју је стручна јавност дуго била убеђена да је изгубљена, као и толике многе значајне преписке српских интелектуалаца.


Председник Удружења Адлигат, Виктор Лазић, каже: „Може се рећи да је сада важан део српске историје и културе поново угледао светлост дана. За Дан Адлигата две даме Леко поклониле су нашем Удружењу три писма, што је изазвало велику пажњу јавности. Сада су ове осведочене добротворке српске културе одлучиле да целокупан фонд писама – још 17 изузетних примерака – поклоне нама. Веома нас је обрадовало то што ће сада Сава Шумановић и у Београду имати свој кутак, и то баш у нашем Удружењу, и да ће Србија коначно моћи да личност овог великана сагледа из свих углова, на прави начин“.

 


Удружењу у којем имају статус оснивача Даница и Вера Леко су већ предале на чување целокупну архиву своје породице, сакупљану два века. Породица Леко је једна од најзначајнијих београдских цинцарских породица, која је Србији подарила десетак доктора наука и професора. Чланови ове породице били су премијери, градоначелници, министри, чланови парламента, краљеви ађутанти, уважени лекари, хемичари, архитекте, генерали...


Један од побочних рођака породице Леко био је и Александар Дероко, близак пријатељ Растка Петровића, у чијој личној архиви су писма деценијама чувана, све до његове смрти 1988. године. Његова удовица их је, затим, са делом његове архиве, поклонила Марку Д. Леку, професору београдског универзитета, оцу Данице и супругу Вере Леко.


Поменута писма су од изузетног значаја за српску културу, зато што пружају увид не само у пријатељство два српска великана, већ и због тога што сликовито говоре о личности Саве Шумановића, како у тренуцима пуног здравља, тако и у ретким тренуцима душевне слабости.


Наиме, међу новопронађеним писмима, налазе се и поједина која су раније објављена, укључујући и најпроблематичнија писма које је Шумановић писао у најтежим тренуцима свог живота, у моментима душевне слабости. Од укупно 20 писама, два писма је Растку Петровићу упутила Савина мајка, Персида Шумановић, молећи га да помогне њеном сину.

 

Лазић о писмима каже: „Да, истина је, ту су и писма на основу којих је снимљен филм 'Комедија уметника 1987. године. Писма у којима Шумановић, на веома груб и непримерен начин напада свог пријатеља, псује итд. Међутим, та писма су узета из контекста и нанела су Шумановићу много штете. Када се сагледа преписка, као целина до изражаја долази његова топла душа, његова лична патња и мука, упињање да душевну болест коју има контролише и бескрајна брига за све који због тога пате и којима, без своје кривице, наноси бол и трошак. Сава је био бескрајно брижан, топао, добронамеран, рођен у несрећном времену, са болешћу коју је већином успешно држао под контролом. У писмима на више места моли да оде у болницу, моли за помоћ и образлаже своје здравствене тегобе. То је великан који је дубоко свестан сопствених проблема и који би желео сваком да помогне. Поједина писма су написана на француском језику, њих још увек нисмо превели, а у једном писму налази се и занимљив цртеж”.

 


Удружење Адлигат планира сарадњу са Галеријом "Сава Шумановић" из Шида, а директорку галерије Весну Буројевић проналазак ове преписке је изузетно обрадовао: „Јако је важан проналазак ових писама, за која се дуго мислило да су изгубљена. Коначно ће бити могуће урадити праву анализу и урадити прави, научни прилаз Сави Шумановићу и Растку Петровићу, какву заслужују ова двојица великана“.

 


Сава Шумановић познат је и по томе што је, када је током Другог светског рата забрањена употреба ћирилице, он престао да потписује своје слике. Стрељале су га усташе 30. августа 1942. заједно са 150 грађана Шида.

 

                                      raskopoterovic                                                      

Неколико извода из писама:

 

„Био сам обичан човек коме се није пре испунила његова највећа нада, ради које је био гадан према својим родитељима а то успети као сликар и као човек. Хтео сам бити обичан човек, са много среће, и много осведочења у своју вредност. Мислио сам да сам ради тога несретан, што то није тако. Међутим данас, после свега што се збило и што ће још да се збије, а од чега стрепим више него од онога што је било, на моменте јаучем јаук из све душе“. 

...

 

„Драги мој Раско, ја знам да ја не зависим више од мене, да ја одлазим у лудницу, да се никад у животу нећу осећати слободан, па све то не жалим, и ако је било против воље моје, па дапаче и судбина, коју сам си изабрао, али Вас молим, да молите и да искупите Ви, који сте мој драги дечко, како мене моја мајка назива од миља, коју нисам могао гледати са очима сина, од силнога блата и кала коју ми свемогући убаци у душу“.

...

 

Мој Растко ја сам болан и преболан, све око мене пати ради мене, и мојих лудих мисли, које су се испуњавале, ја молим у једној страховитој кризи гриже савести, склопљено са дрхтањем за животе и срећу мени драгих родитеља, рођака знананаца и сви оних који пропатише кроз мене. Усуд ме гони ради мој елуде главе, која беше дупло луда и неправедна од када се заболех.

...


Ја ћу Вас, мада ми је намера друга, загњавити са мојим писмима. Опростите. Сувише је боли око мене и мојима сувише јада придавам, па Вас молим да примите ова моја писма као олакшање које ми можете пружити. Несрећа искаче из мене. Ја немам снаге да је запречим. Више не знам мислити него од страха да не мислих хрђаво, баш мислим хрђаво. Па Вас молим, мој драги, који сте у неку руку мој херој и идеал, и ако сада разумем честе наступе туге код Вас, да ме спасите. (...) Пробаћу не да тумачим лекарима како сам и шта сам прошао, него да ме бар науче мислити да не мислим хрђаво и гадно. То је ужас. Знам да нема спаса (...).

...

 

Ја не знам има ли за мене спаса, па ако и бејах луд, луд бити није срамота, то је страхота, јер жалости другима наноси.

...
Пре сам мислио да ми је Париз миији од оца и мајке и бијах саможив и егоиста. Сада бих дао свој живот и сав свој сан о Паризу за сваки живот и срећу људи, који страдаше кроз мене. Колико моја болесна фантазија замисли зла, боли и гадлука. Бар да сте ви били крај мене, па да вас чујем и да вас слушам. Данас не могу више да радим, толико стрепим од ужаса, гриже савести, јада. Само да ми је да ви ми скинете терета мало са моје душе мој мили драги младићу, и ако сте и ви као и ја већ скоро ћелав, од мука.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено понедељак, 19 фебруар 2018 14:33

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија