Говорник на трибини биће Александра Раичевић, МА, комуниколог.

Очигледно, човек је данас усамљен, признао он то или не. Живимо на интернету. Отуђени и лажно социјализовани. Дани нам пролазе хипербрзином. Некада смо били затечени гледајући тај ефекат у СФ филмовима, а свесни тога или не, ми данас живимо управо те филмове и прихватамо их као нашу стварност.

Где год да одете, у кафић, ресторан, аутобус, на улици, па и у музеју, видећете људе који фанатично ‘’кликћу’’ на својим мобилним уређајима, било да траже неке инфромације на интернету, читају пошту, пишу поруке, гледају снимке или бораве на друштвеним мрежама.
Деца нам одрастају с тим као најнормалнијом појавом, а све чешће нам је сасвим у реду да видимо и старије људе као конзументе данашњих ‘’благодети’’.

Пад квалитета комуникације

У данашње доба човек је усамљенији него икад, што је апсурд, јер никада није било више доступних начина комуницирања. То нас доводи до закључка – квалитет комуницирања је опао. Људи су се отуђили. Поставља се питање умемо ли уопште још увек да комуницирамо?
Све је више самаца, опточених својим зидовима, бракови ‘’пуцају’’ више и брже него икада, традиција се губи под стопалима неw аге феномена...

Нема се времена, ни стрпљења, ни разумевања, живимо у златним кавезима данашњице.
Срећа, туга, свако осећање, па чак комплетне личности (имале или не додирне тачке са стварношћу) живе свој живот на интернету.

Поставља се питање, ако смо тога свесни, ма у коликој мери, шта ћемо урадити с тим?
Хоћемо ли и даље живети живот прихватајући све што га данас чини или ћемо се подсетити (јер некада није било тако и ми то знамо) како је било лепо причати, смејати се и плакати уживо?

Можда бисмо онда били срећнији, задовољнији, испуњенији... Можда бисмо мање живели привидан социјални живот, а више градили оно што и јесте основа живота, оног правог, са великим Ж.

Извор: Дом омладине/Кућа добрих вести